детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДА БУДЕМ ЈУТРО ДАНУ СВАКОМ

(Беседа на Дучићевим вечерима пезије у Требињу 30.10. 2009.)

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Указана ми је велика част да вам се обратим на вечери „Код кнеза“ и бар на кратко осветлим тај комплексни универзум, песника Јована Дучића, који нас је најубедљивије увео у сфере артзима и лиризма, показујући неслућени потенцијал српског језика.

Будући да ми је награда „Кондир Косовке девојке“, на Видовдан, ове године, додељена у Грачаници за заветно слово о страшном и непрекидном косовском удесу, нећу се као девојка из истоимене песме, појећи умируће пожалити на свој худи удес, већ ћу овом приликом истаћи радост због привилегије дате ми могућношћу да стварам, те да тако будем и на овом високом месту које припада одабранима.

Песник је сведок, сматрала је Марина Цветајева, а то је позиција која захтева ум и присебност до чега треба узрасти. И Јован Дучић је по свему што је стварао био сведок посебног кова, и то не само по вољи судбине да буде у служби отачаства, на важним местима у свету, већ превасходно својим бићем које је слутило дубину језика и његове изражајне могућности. Он је попут стабла, иначе његовог омиљеног симбола, растао и увис и у дубину спуштајући се у време српске историје, духовности и свесветске културне баштине, нарочито грчке, византијске и француске, одакле је тражио исходишта за биће свог језика, за поезију велике самосвести. Стога је његов успех , како то примећује Милован Данојлић изузетан јер: „тај пут, на свој начин сажима биолошки и културни полет читавог једног народа који је, у освиту века, показао способност и вољу да ухвати корак са најбољима у светској породици“.

У вечном поретку, који би ваљда постојао и да није човека, Дучић подиже песму на пиједестал непролазног, даје јој моћ да осветљава и овострано и онострано, и космос и човекова духовна упоришта, да покаже његове слутње и сумње, али и вољу највишег ума, Бога, да му усадивши му творачки порив, даје размах снаге , омогућава му да лети у бескрај, да се напаја чудесном музиком сфера, да зађе у „смарагдне горе“.А , како да превлада ограничења која окивају људско биће и осуђују га на коначност, на распињање себе већ превладавањем личног и стварањем општег, досезањем универзалија. Стога Дучић пева о жени која је оличени сам женски принцип,у којем је читава скала опречних сила, али која инспирише и мотивише и насупрот које стоји човек као њена мера и ослонац.

Он са истанчаним осећањима пева о Богу спознавши његово безмерје у свему, пише о Христу као војнику који је дошао да посведочи Божју силу и бесконачност бежећи тако од смрти којој покаткад намењује по које горко слово. И, такође са много страсти пева о народу, српској историји и страдањима.Нашавши се пред Зидом плача у Јерусалиму, он мисли о Косову, о великој погибији српској у покушајима да се хришћанска Европа сачува од иноверника.

Но, оно што је наслањајући се на своје књижевне претке, Илића и друге дао ново, то је нова синтакса, смелост да се окамењена форма језика „разбије“ и да јој се удахне ритам новог доба и нових искустава.“Синтакса је геометрија мисли“, рећи ће он, послуживши се дванаестерцем који му је дао и привид епске ширине. Дисциплинујући стих он је дисциплиновао и дух, превазилазећи нашу инертност, наш „неделатни духовни интегритет“, те је стварао „цизелирану, симболичну поезију природних догађаја, каква се у том степену развијености не среће код осталих песника других језика, створио је импозантну реторику мисаоних и љубавних тема, која иако води порекло из различитих тренутака француске традиције, ипак чини код нас једно ново и особено песничко јединство“, закључује Миодраг Павловић.

Враћајући поезији духовно господство, посредством стиха Дучић је тражио од своје поезије да буде узвишена и отмена, да буде израз нечега што је одувек постојало као својство српског духа, погледајмо само наше манастире и фреске, а не због позерства или хира, како му се спочитава. Дучић је своје дело исклесао из историјског бића свог рода, певајући из самог нуклеуса језика, извлачећи саму есенцију српског бића које трансендира и отварајући му метафизичке просторе показао да поезија може бити опесмовљена мудрост. Настојао је да досегне Апсолут, да створи језик који надилази лично, а који ообухвата и лично говорећи о општем, да се космички сједини с вечним и да га посведочи кроз свој ум. И на тој размеђи између осаме нужне да би се стварало и трајне спојености са светом он је проналазио обрасце за стихове непорециве снаге и лепоте.

Између оних који га с много разлога славе и уздижу и оних који га без много разлога поричу, Јован Дучић животворно пулсира у својој поезији, надасве мисаоној, иако су уз његову љубавну лирику стасавале генерације и генерације младих.

Као песник коме је дато да буде и обновитељ и творац новог у српској поезији,он је јутро сваком дану и пролеће свакој години јер је на извору свога језика и извор из којег се непрекидно црпе инспирација за најчистију лирику.

Он је, како га је лаконски окарактерисао књижевник Радослав Братић, био метафора једне епохе.

Поезија данас више није ни тако отмена као у његово доба, нити је много на цени, али ако је веровати познатим светским и нашим тумачима, она је оно најбоље што нас представља Европи у коју је наш народ тако брижно загледан. Верујемо да та очекивања неће бити узалудна и да , како је то Дучић рекао неким другим поводом, нећемо морати да за „сваку кап млека, дамо по кап своје крви“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: