detalj slike: KRK Art dizajn

BITI NEŽAN, TO JE SVE

(Tatjana Venčelovski (2020). „Osveta nežnih”Beograd:Nova poetika)

 Prof. dr Slađana Milenković

Tatjana Venčelovski predstavlja se četvrtom knjigom, zbirkom pesama „Osveta nežnih” (Nova poetika, 2020) koje su nastajale od 2016. godine, odnjene prethodne knjige. Ona je pesnikinja, ali nadasve glumica, dramska umetnica. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu je upisala iz prvog puta i završila ga uz nagradu „Mata Milošević”. Studirala je u prvoj klasi profesora Vladimira Jevtovića, sa Vesnom Trivalić, Srđanom Todorovićem, Draganom Bjelogrlićem, Miloradom Mandićem Mandom, Mirjanom Joković, Slobodanom Ninkovićem, Brankom Pujić, Draganom Petrovićem Peletom, Dušankom Stojanović Glid, Darkom Tomovićem, Vesnom Stanojević. Ostvarila je niz uloga u pozorištu, na televiziji i filmu, bavila se novinarstvom i odnosima javnošću.Danas je možemo gledati u popularnim TV serijama.

Objavila je zbirku pesama „Tamo, u životu” (2004), knjigu kratkih lirskih priča „Isidorin šal“ (2012. i 2016) i zbirku pesama „Ošišano sunce” (2016). Njen književni prvenac „Tamo u životu” u izdanju Brankovog kolau Sremskim Karlovcima 2004. godine je poetsko-prozno ostvarenje ispisnao u lirskom tonu. Ispod 38 naslova njene knjige kriju se kraće lirskepesme u eliptičnoj formi i lirski prozni zapisi ili pesme u prozi. Teme i pesnički motivi su život i samospoznaja kroz ljubav, drugog, strast, poeziju, glumu... Neobičan naziv imlicira kao da je život negde drugde, kao da ona posmatra sebe iz nekog drugog. Intrigantno počinje knjigu pesmom „Lučenje zvezda” sastavljenom od šest kraćih pesama, poput nekog malog ili mini-ciklusa u kojem, kaže da luta: „Ja sam početak i kraj / bogomoljka / lepet / i tuga / odroni usponi / ... pojačano lučenje zvezda.”Njene ptice „stanuju u grlu”, reči su „tetovirane”, a „stakla slana” ulicama Siminom i Strahinjića Bana priziva „uzburkane vode Arna i Eufrata” dok iz neke perspektive iznad svih, može biti s prozora ili jednostvano u prolazu, na ulici, vidi neke slike kao isečke stvarnosti, kao stilske vežbe pokreta, mimike i gestova koje opisuje u pesmama u prozi. „U sobama je pao vazduh”, jutro sa ljubljenim joj je „kao pričešće”, a „ljubav kao proročanstvo”... koje je pretvara u „crvenu princezu”.Kad kaže „Tamo u životu” kao da se život dešava negde drugde i nekom drugom, označava da ona razvija visoku svest o tome šta se njoj dešava i da to transponuje u književne tvorevine uključujući snažne emocije koje ona pokušava da shvati, da kultiviše i kontroliše, i pretvara ih u jedan miran umetnički izraz.

„Zbirka pesama „Ošišano sunce” metafora je za usamljenost u jungovskom smislu, ne nemati nekog pored sebe, nego nemati kome da kažete šta nosite u sebi, kada je usamljenost jednako osujećenost. Ipak tom,pesnikinjinom suncu,kosa ponovo raste i poručuje nam da ima nade za prevazilaženje usamljenosti. Tako njena treća po redu, zbirka jeste jedno divno zaokruženo poetsko ostvarenje, ciklične strukture, u pesmama  se naizmenično tematizuju filozofska promišljanja, ali sve boje života, slikeprirode, pejzaži i sveprisutna borba protivusamljenostii apsurda. Pesnikinja koristi interesantne metafore i neočekivane opise okoline kako bi oslikala misli i emocije.

Tanana lirika ove književnice osvaja svojom snagom, konkretnim, čulnim slikama, u poslednjoj, njenoj, zbirci „Osveta nežnih” gde izostaju pejzaži, koje smo mogli da očekujemo na osnovu prethodnih ostvarenja, a opet ima metafora građenih na slikama okruženja, prirode i urbanih detalja. Sam naslov knjige pesama je metafora i zajednički imenilac za njene pesme. Pesnikinja poručuje da nežni treeba da pobede u ovom surovom svetu, a metafora je proizašla iz tvrdoglavosti da se ne bude grub, ali i da u poeziji izbegne rezigniranost i cinizam. Slika svetakoji od svih traži da grabe, da razmišljaju makijavelistički, da niko, nikom ne veruje. Kako poručuje u stihovima, osveta takvom svetu leži u tome da se ne udovolji tom zahtevu, već da uprkos svemu, bude human, osveta leži u davanju i razumevanju, u bliskosti, u blagosti. U stvaranju, a ne rušenju, mogućnosti da budemo bolji ljudi. Nežnost nije slabost, kako je vidi poetesa, nežnost je i empatija, i snaga da se suprotstavi zlu, ne gubeći dobrotu. U istoimenoj pesmi piše o težnji da zadrži pribranost i mir, i da iznova i iznova pronalazi svakodnevnu radost, ma i najmanju. Dakle, antičkim rečnikom kazano, to nije osveta Erinija - okrutnih zlopamtila, već milostivih Eumenida, i njena boja je boja jutra.

Poezija je značajna kao poimanje prirode, načina saznavanja ljudskog postojanja, shvatanje sveta koji nas okružuje, prema Nikoli Koljeviću i istovremeno, kao otkrivanje neotkrivenih mogućnosti života u onim okvirima u kojima nam je dat, što upravo Tatjana Venčelovski primenjuje u svojoj poslednjoj zbirci.U pesmama prolazi sopstvenim ili univerzalnim životnim iskustvom ispisujući sudbinsko predodređenje za pesnički jezik i umetnost,pokušavajući da sagleda sebe, da dosegne smisao postojanja.Kod nje je ljubav dramatična, svi drugi u svetu su likovi koji igraju nekakve uloge na sceni života, tu je anđeosko demonska dvostrukost, neizvesnosti razna iskušenja. Na kraju pesme Anđeo poručuje „i ja biram krila / svaku noć”.

Knjiga Tatjana Venčelovski pisana je u prvom licu, te pesme mogu da se dožive kao svojevrsni dramski monolozi, za razliku od prethodnih knjiga žanrnije nejasan, izostajupesme u prozi, ovo je poezija, stihovi su kraći, a pesme duže, bez rime, ispisane u slobodnom stihu, svima je zajedničko to da posmatra svet i sebe i traži ključ stvarnosti. „Ne boj se, nema poezije / ničeg suvišnog / ničeg da vlada / ničeg da oseća / nema je ono što trenutno ima“, u pesmi „Nula i beskonačno” filozofsku, naučnu raspravu tematizuje zaključujući da samo treba „biti nežan, to je sve”.

Piše mnogo duže nego što glumi, to je njena nasušna potreba, način na koji reaguje na svet. Gluma i pisanje su, kod ove umetnice, dve strane jednog, koje se prožimaju. To se možda najbolje vidi u knjizi „Isidorin šal”, u kojoj je književni izraz stvarala glumačkim postupkom identifikacije i uživljavanja. Još od njenog diplomskog lika,Klitemnestre, počela je da pravi zapise, kako bi se lakše uživela u lik.Zapis za Klitemnestru nastao je 1984. godine,kasnije je tonapisala i za neke druge njoj bitne likove u literaturi ili muzici, pto se može iščitati u toj zbirci proznih zapisa.

U njenom lirskom sledu, lepezi, nizu, zbirka pesmama „Ošišano sunce” je oosećanju  uskraćenosti, sunce kao simbol je tu, nije ugaslo, samo je potkresano, ošišano. E sad, ako je takvo, „Ošišano sunce” stanje, onda je zbirka „Osveta nežnih” možda odgovor da i nežni imaju priliku. Pesnikinja filozofski i psihološki zaključuje da ne možemo rešiti otuđenje, nevolje i nasilje zabranama, nego naprotiv, ljubavlju nežnošću, brigom, pažnjom. Možda će doći vreme da će biti dovoljna lepa reč, gest, poručuje pesnikinja, kad te neko dodirne, ljudski, samo treba to ispoljiti, ne sramiti se blagosti jer to nije slabost.Tatjana Venčelovski poeziju vidi kao način života, kao način mišljenja, ispoljavanja sebe, tako i tvori ovu zbirku pesničkih slika i sublimacija, estetikom lepog dovodeći nas ka suštini življenja.

PODELITE OVAJ TEKST NA: