О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


БИТИ НЕЖАН, ТО ЈЕ СВЕ

Слађана Миленковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


БИТИ НЕЖАН, ТО ЈЕ СВЕ

(Татјана Венчеловски (2020). „Освета нежнихБеоград:Нова поетика)



 Проф. др Слађана Миленковић


Татјана Венчеловски представља се четвртом књигом, збирком песама „Освета нежних (Нова поетика, 2020) које су настајале од 2016. године, одњене претходне књиге. Она је песникиња, али надасве глумица, драмска уметница. Факултет драмских уметности у Београду је уписала из првог пута и завршила га уз награду Мата Милошевић”. Студирала је у првој класи професора Владимира Јевтовића, са Весном Тривалић, Срђаном Тодоровићем, Драганом Бјелогрлићем, Милорадом Мандићем Мандом, Мирјаном Јоковић, Слободаном Нинковићем, Бранком Пујић, Драганом Петровићем Пелетом, Душанком Стојановић Глид, Дарком Томовићем, Весном Станојевић. Остварила је низ улога у позоришту, на телевизији и филму, бавила се новинарством и односима јавношћу.Данас је можемо гледати у популарним ТВ серијама.
Објавила је збирку песама „Тамо, у животу” (2004), књигу кратких лирских прича „Исидорин шал“ (2012. и 2016) и збирку песама Ошишано сунце” (2016). Њен књижевни првенац „Тамо у животу” у издању Бранковог колау Сремским Карловцима 2004. године је поетско-прозно остварење исписнао у лирском тону. Испод 38 наслова њене књиге крију се краће лирскепесме у елиптичној форми и лирски прозни записи или песме у прози. Теме и песнички мотиви су живот и самоспознаја кроз љубав, другог, страст, поезију, глуму... Необичан назив имлицира као да је живот негде другде, као да она посматра себе из неког другог. Интригантно почиње књигу песмом „Лучење звезда састављеном од шест краћих песама, попут неког малог или мини-циклуса у којем, каже да лута: „Ја сам почетак и крај / богомољка / лепет / и туга / одрони успони / ... појачано лучење звезда.Њене птице „станују у грлу, речи су „тетовиране, а „стакла слана улицама Симином и Страхињића Бана призива „узбуркане воде Арна и Еуфрата док из неке перспективе изнад свих, може бити с прозора или једноствано у пролазу, на улици, види неке слике као исечке стварности, као стилске вежбе покрета, мимике и гестова које описује у песмама у прози. „У собама је пао ваздух, јутро са љубљеним јој је „као причешће, а „љубав као пророчанство... које је претвара у „црвену принцезу.Кад каже „Тамо у животу” као да се живот дешава негде другде и неком другом, означава да она развија високу свест о томе шта се њој дешава и да то транспонује у књижевне творевине укључујући снажне емоције које она покушава да схвати, да култивише и контролише, и претвара их у један миран уметнички израз.
„Збирка песама „Ошишано сунце” метафора је за усамљеност у јунговском смислу, не немати неког поред себе, него немати коме да кажете шта носите у себи, када је усамљеност једнако осујећеност. Ипак том,песникињином сунцу,коса поново расте и поручује нам да има наде за превазилажење усамљености. Тако њена трећа по реду, збирка јесте једно дивно заокружено поетско остварење, цикличне структуре, у песмама  се наизменично тематизују филозофска промишљања, али све боје живота, сликеприроде, пејзажи и свеприсутна борба противусамљеностии апсурда. Песникиња користи интересантне метафоре и неочекиване описе околине како би осликала мисли и емоције.
Танана лирика ове књижевнице осваја својом снагом, конкретним, чулним сликама, у последњој, њеној, збирци „Освета нежних где изостају пејзажи, које смо могли да очекујемо на основу претходних остварења, а опет има метафора грађених на сликама окружења, природе и урбаних детаља. Сам наслов књиге песама је метафора и заједнички именилац за њене песме. Песникиња поручује да нежни трееба да победе у овом суровом свету, а метафора је произашла из тврдоглавости да се не буде груб, али и да у поезији избегне резигнираност и цинизам. Слика светакоји од свих тражи да грабе, да размишљају макијавелистички, да нико, ником не верује. Како поручује у стиховима, освета таквом свету лежи у томе да се не удовољи том захтеву, већ да упркос свему, буде хуман, освета лежи у давању и разумевању, у блискости, у благости. У стварању, а не рушењу, могућности да будемо бољи људи. Нежност није слабост, како је види поетеса, нежност је и емпатија, и снага да се супротстави злу, не губећи доброту. У истоименој песми пише о тежњи да задржи прибраност и мир, и да изнова и изнова проналази свакодневну радост, ма и најмању. Дакле, античким речником казано, то није освета Еринија - окрутних злопамтила, већ милостивих Еуменида, и њена боја је боја јутра.
Поезија је значајна као поимање природе, начина сазнавања људског постојања, схватање света који нас окружује, према Николи Кољевићу и истовремено, као откривање неоткривених могућности живота у оним оквирима у којима нам је дат, што управо Татјана Венчеловски примењује у својој последњој збирци.У песмама пролази сопственим или универзалним животним искуством исписујући судбинско предодређење за песнички језик и уметност,покушавајући да сагледа себе, да досегне смисао постојања.Код ње је љубав драматична, сви други у свету су ликови који играју некакве улоге на сцени живота, ту је анђеоско демонска двострукост, неизвесности разна искушења. На крају песме Анђео поручује „и ја бирам крила / сваку ноћ.
Књига Татјана Венчеловски писана је у првом лицу, те песме могу да се доживе као својеврсни драмски монолози, за разлику од претходних књига жанрније нејасан, изостајупесме у прози, ово је поезија, стихови су краћи, а песме дуже, без риме, исписане у слободном стиху, свима је заједничко то да посматра свет и себе и тражи кључ стварности. „Не бој се, нема поезије / ничег сувишног / ничег да влада / ничег да осећа / нема је оно што тренутно има“, у песми „Нула и бесконачно филозофску, научну расправу тематизује закључујући да само треба „бити нежан, то је све.
Пише много дуже него што глуми, то је њена насушна потреба, начин на који реагује на свет. Глума и писање су, код ове уметнице, две стране једног, које се прожимају. То се можда најбоље види у књизи Исидорин шал, у којој је књижевни израз стварала глумачким поступком идентификације и уживљавања. Још од њеног дипломског лика,Клитемнестре, почела је да прави записе, како би се лакше уживела у лик.Запис за Клитемнестру настао је 1984. године,касније је тонаписала и за неке друге њој битне ликове у литератури или музици, пто се може ишчитати у тој збирци прозних записа.
У њеном лирском следу, лепези, низу, збирка песмама Ошишано сунце” је оосећању  ускраћености, сунце као симбол је ту, није угасло, само је поткресано, ошишано. Е сад, ако је такво, „Ошишано сунце” стање, онда је збирка „Освета нежних” можда одговор да и нежни имају прилику. Песникиња филозофски и психолошки закључује да не можемо решити отуђење, невоље и насиље забранама, него напротив, љубављу нежношћу, бригом, пажњом. Можда ће доћи време да ће бити довољна лепа реч, гест, поручује песникиња, кад те неко додирне, људски, само треба то испољити, не срамити се благости јер то није слабост.Татјана Венчеловски поезију види као начин живота, као начин мишљења, испољавања себе, тако и твори ову збирку песничких слика и сублимација, естетиком лепог доводећи нас ка суштини живљења.
 




 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"