детаљ слике: КРК Арт дизајн

БИТИ НЕЖАН, ТО ЈЕ СВЕ

(Татјана Венчеловски (2020). „Освета нежних”Београд:Нова поетика)

 Проф. др Слађана Миленковић

Татјана Венчеловски представља се четвртом књигом, збирком песама „Освета нежних” (Нова поетика, 2020) које су настајале од 2016. године, одњене претходне књиге. Она је песникиња, али надасве глумица, драмска уметница. Факултет драмских уметности у Београду је уписала из првог пута и завршила га уз награду „Мата Милошевић”. Студирала је у првој класи професора Владимира Јевтовића, са Весном Тривалић, Срђаном Тодоровићем, Драганом Бјелогрлићем, Милорадом Мандићем Мандом, Мирјаном Јоковић, Слободаном Нинковићем, Бранком Пујић, Драганом Петровићем Пелетом, Душанком Стојановић Глид, Дарком Томовићем, Весном Станојевић. Остварила је низ улога у позоришту, на телевизији и филму, бавила се новинарством и односима јавношћу.Данас је можемо гледати у популарним ТВ серијама.

Објавила је збирку песама „Тамо, у животу” (2004), књигу кратких лирских прича „Исидорин шал“ (2012. и 2016) и збирку песама „Ошишано сунце” (2016). Њен књижевни првенац „Тамо у животу” у издању Бранковог колау Сремским Карловцима 2004. године је поетско-прозно остварење исписнао у лирском тону. Испод 38 наслова њене књиге крију се краће лирскепесме у елиптичној форми и лирски прозни записи или песме у прози. Теме и песнички мотиви су живот и самоспознаја кроз љубав, другог, страст, поезију, глуму... Необичан назив имлицира као да је живот негде другде, као да она посматра себе из неког другог. Интригантно почиње књигу песмом „Лучење звезда” састављеном од шест краћих песама, попут неког малог или мини-циклуса у којем, каже да лута: „Ја сам почетак и крај / богомољка / лепет / и туга / одрони успони / ... појачано лучење звезда.”Њене птице „станују у грлу”, речи су „тетовиране”, а „стакла слана” улицама Симином и Страхињића Бана призива „узбуркане воде Арна и Еуфрата” док из неке перспективе изнад свих, може бити с прозора или једноствано у пролазу, на улици, види неке слике као исечке стварности, као стилске вежбе покрета, мимике и гестова које описује у песмама у прози. „У собама је пао ваздух”, јутро са љубљеним јој је „као причешће”, а „љубав као пророчанство”... које је претвара у „црвену принцезу”.Кад каже „Тамо у животу” као да се живот дешава негде другде и неком другом, означава да она развија високу свест о томе шта се њој дешава и да то транспонује у књижевне творевине укључујући снажне емоције које она покушава да схвати, да култивише и контролише, и претвара их у један миран уметнички израз.

„Збирка песама „Ошишано сунце” метафора је за усамљеност у јунговском смислу, не немати неког поред себе, него немати коме да кажете шта носите у себи, када је усамљеност једнако осујећеност. Ипак том,песникињином сунцу,коса поново расте и поручује нам да има наде за превазилажење усамљености. Тако њена трећа по реду, збирка јесте једно дивно заокружено поетско остварење, цикличне структуре, у песмама  се наизменично тематизују филозофска промишљања, али све боје живота, сликеприроде, пејзажи и свеприсутна борба противусамљеностии апсурда. Песникиња користи интересантне метафоре и неочекиване описе околине како би осликала мисли и емоције.

Танана лирика ове књижевнице осваја својом снагом, конкретним, чулним сликама, у последњој, њеној, збирци „Освета нежних” где изостају пејзажи, које смо могли да очекујемо на основу претходних остварења, а опет има метафора грађених на сликама окружења, природе и урбаних детаља. Сам наслов књиге песама је метафора и заједнички именилац за њене песме. Песникиња поручује да нежни трееба да победе у овом суровом свету, а метафора је произашла из тврдоглавости да се не буде груб, али и да у поезији избегне резигнираност и цинизам. Слика светакоји од свих тражи да грабе, да размишљају макијавелистички, да нико, ником не верује. Како поручује у стиховима, освета таквом свету лежи у томе да се не удовољи том захтеву, већ да упркос свему, буде хуман, освета лежи у давању и разумевању, у блискости, у благости. У стварању, а не рушењу, могућности да будемо бољи људи. Нежност није слабост, како је види поетеса, нежност је и емпатија, и снага да се супротстави злу, не губећи доброту. У истоименој песми пише о тежњи да задржи прибраност и мир, и да изнова и изнова проналази свакодневну радост, ма и најмању. Дакле, античким речником казано, то није освета Еринија - окрутних злопамтила, већ милостивих Еуменида, и њена боја је боја јутра.

Поезија је значајна као поимање природе, начина сазнавања људског постојања, схватање света који нас окружује, према Николи Кољевићу и истовремено, као откривање неоткривених могућности живота у оним оквирима у којима нам је дат, што управо Татјана Венчеловски примењује у својој последњој збирци.У песмама пролази сопственим или универзалним животним искуством исписујући судбинско предодређење за песнички језик и уметност,покушавајући да сагледа себе, да досегне смисао постојања.Код ње је љубав драматична, сви други у свету су ликови који играју некакве улоге на сцени живота, ту је анђеоско демонска двострукост, неизвесности разна искушења. На крају песме Анђео поручује „и ја бирам крила / сваку ноћ”.

Књига Татјана Венчеловски писана је у првом лицу, те песме могу да се доживе као својеврсни драмски монолози, за разлику од претходних књига жанрније нејасан, изостајупесме у прози, ово је поезија, стихови су краћи, а песме дуже, без риме, исписане у слободном стиху, свима је заједничко то да посматра свет и себе и тражи кључ стварности. „Не бој се, нема поезије / ничег сувишног / ничег да влада / ничег да осећа / нема је оно што тренутно има“, у песми „Нула и бесконачно” филозофску, научну расправу тематизује закључујући да само треба „бити нежан, то је све”.

Пише много дуже него што глуми, то је њена насушна потреба, начин на који реагује на свет. Глума и писање су, код ове уметнице, две стране једног, које се прожимају. То се можда најбоље види у књизи „Исидорин шал”, у којој је књижевни израз стварала глумачким поступком идентификације и уживљавања. Још од њеног дипломског лика,Клитемнестре, почела је да прави записе, како би се лакше уживела у лик.Запис за Клитемнестру настао је 1984. године,касније је тонаписала и за неке друге њој битне ликове у литератури или музици, пто се може ишчитати у тој збирци прозних записа.

У њеном лирском следу, лепези, низу, збирка песмама „Ошишано сунце” је оосећању  ускраћености, сунце као симбол је ту, није угасло, само је поткресано, ошишано. Е сад, ако је такво, „Ошишано сунце” стање, онда је збирка „Освета нежних” можда одговор да и нежни имају прилику. Песникиња филозофски и психолошки закључује да не можемо решити отуђење, невоље и насиље забранама, него напротив, љубављу нежношћу, бригом, пажњом. Можда ће доћи време да ће бити довољна лепа реч, гест, поручује песникиња, кад те неко додирне, људски, само треба то испољити, не срамити се благости јер то није слабост.Татјана Венчеловски поезију види као начин живота, као начин мишљења, испољавања себе, тако и твори ову збирку песничких слика и сублимација, естетиком лепог доводећи нас ка суштини живљења.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: