|
|
|
 | Đoka Filipović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
MILORAD I JELENA(Priča iz knjige „Priče o ljubavi svakojakoj“)
‒ Milorade, bekrijo, je l' spavaš? ‒ Ne spavam, gazda Jovo, ne merem od komaraca. Milorad je jedan izuzetno lep i zgodan momak, sa gustom kovrdžavom kosom, veselim očima i nasmejanim usnama, ali nije bekrija. Baš ni malo. On je sluga, i kao svaki sluga, od jutra do mraka radi ono što mu gazda zapovedi, a noć noćiva na kotobanji. Ni ''gazda Jova'' nije pravi gazda. On, doduše, ništa ne radi, ali se ništa i ne pita. Ne pamti kada se poslednji put na kotobanju penjao, pa se sad iznenadio kako je ova puna kukuruza: ‒ Šta čeka ova moja zagula, što i' ne kruni? ‒ Čeka bolju cijenu. ‒ Bolju cenu. E, moj sinko, njemu je uvek malo. 'Oćemo zapaliti jednu? ‒ Ne smijem. Ubiće me gazda Toma ako vidi da se puši iz kotobanje. ‒ Ne boj se. Ka'si sa mnom niko ti ništa ne može. Je l' imaš duvana? ‒ Imam zeru. Taman dovoljno da dve cigare zavije, a kad duvane red je da koju i ozbiljnu prozbore. ‒ Kaži ti meni, čedo, al' 'nako pošteno... Je l' se tebi moja Jela dopada? Milorad oborio pogled i ćuti. Crveni obrazi sijaju u mraku kao mačije oči. ‒ Bože mili, sva je na moju pokojnu Katu. I one okice, i onaj smej, a na nju je i dobra, k'o dobar dan. Te okice i taj smej Milorad svaku noć sanja, a kada se probudi: ''Oprosti mi, Bože, što ne more biti, ne morem ti ni tražiti.'' Deda Jova kao da je molitvu slušao: ‒ Može tu svašta biti, al' moraš se i ti malko potruditi. Ženske vole da oblećeš oko nji' k'o mačak oko slanine.Nije davno palio pa mu se čiklić još ne gasi, a dobro mu se ovaj i za usne zalepio. ‒ Puj... Ja bi kaz'o da ona tebe begeniše. I to je mučenik u jedan par pomislio, ali se plašio da poveruje. Pre neki dan, on se umiva na valogu, a ona, kobojagi, došla da se napije friške vode. Kako je prvi gutljaj iz lončića u usta stavila tako ga je njime poprskala... ‒ Nemoj, Jelo, ledena je. ‒ Čuj, ledena... Pa kak'i si ti muškarac? Deda Jova je kazao što je za kasti imao, a sad mu se već malko i pridremalo. ‒ Laka ti noć, đede. ‒ I tebi, čedo. U, bogati, umalo da zaboravim. Ja ti don'o večeru. Iz poderanog džepa na reklji vadi krišku friške pogače, a iz drugog šunku. Tupom britvom i na brzinu je sečena ali lepo je to parče. ‒ Nisi moro' đede, večer'o sam. ‒ Šta si večer'o, nasuvo valjušaka. Mater im jebem čivucku, kerove bolje 'rane. Za koji dan, kerovi će se i prejesti. Gazda Toma dere jagnje, a gazdarica Živka bira prase: ‒ Nemoj njega, šteta je. 'Vataj ono gedžavo. Gedži se ne ide u furunu pa se Milorad podugo sa njim po kočini vitlao. Kad ga je uhvatio ne zna se ko je kaljaviji. ‒ Gazdarice, ako smijem da pitam, kak'i se to dermek sprema? ‒ Čuće se, Milorade, čuće se. Ono što on treba da zna to će mu se na vreme reći: ‒ Avliju da očistiš da se cakli. Ako samo jednu travku u cigljama nađem, glavu ću ti sa njima razbiti. Marvu neće terati na pašu da vide prijatelji da ni njihova štala i obori nisu sirotinjski, a na posletku, neko mora i goste posluživati. Kad se gosti dobro najedu i napiju zna se šta je najvažnije. ‒ I klozet da očistiš. Ju, naopako, dobro sam se setila! Nije tajna da dolaze prosci da prose Jelenu samo se vešto tajilo ko je prosi. Čuveni Voja Obadić, prvi gazda vojački, traži mladu za sina jedinca. Sa dva su fijakera gosti u avliju ušli. U prvom je gazda Voja sa gazdaricom Sokom i mladoženjom, a u onom drugom svirci. Iskaču Cigani iz njega kao da su na desantu, i odmah paljba: Oj, Jelo, Jeleno ne gazi seno zeleno...
Znatiželjni komšiluk zaviruje sa svih strana pa imaju šta i da vide. Bolji konji i lepši fijakeri nikad šorom nisu prošli, a i gazda Voja je lep čovek. Naočit. Mladoženja je lepo obučen, ali daleko od toga da je i on lep. Na mater je snizak i bledunjav, a na nju je i buljav. Lepo su svirci oraspoložili i goste i domaćine, pa došlo vreme i za ozbiljne razgovore. ‒ Prijatelj Vojo, prija Soko, evo 'vako. Ja u miraz dajem pet jutara u donjim livadama, dvadeset dukata i spavaću sobu. Ako je to malo... ‒ Prijatelj Tomo, oprosti... Mora ga gazda Voja prekinuti ‒ Poštujem tebe i tvoju kuću, deda Jovu obaška, al' pravo da ti kažem, znaš kol'ko je meni stalo do tvoji' dukata i do pet jutara zemlje. Kol'ko da mi turiš prst u oko. Evo Soke pa nek' kaže, ja ni sam ne znam kol'ko zemlje imam. Drž'o sam trista pedest i šest jutara, a Perica geometar mi onomad naračun'o, bez tri frtalja, trista osamdeset. Lep je to kapital pa će zastati na trenutak da vidi reakciju prisutnih. Baš je onakva kakvu je i priželjkivao. Prija Živka se uzvrpoljila kao da je na žeravicu sela, a gazda Toma od silnog zadovoljstva krivi šešir i suče brkove... ‒ Meni treba lepa snaja i, evo, Naš'o sam je! Svirci !!! Trepetlika trepetala... Sa ovom starom svadbarskom pesmom sve je rečeno. Mlada je isprošena pa će je i radosna svekrva svojim kreštavim glasom zapevati: ‒ Aj, ono majka sina ženi pa se veseli... Milorad svoju majku i ne pamti. Sva sećanja, što su se po malenoj glavici vrzmala, u jednu su se sliku prelila ‒ sanduk, sklepan od izvitoperene bukove daske, spuštaju u raku. Tako strašnu i tako duboku da mu se činilo da nema dno. Sa ovom će se slikom još teže nositi ‒ mladoženja je pravim rvačkim zahvatom obgrlio mladu i ljubi je po zarumenelim obrazima. Ova nema volje da se iz klinča izvuče, predala se. Oseća materin oštar pogled i pokušava da se nasmeši ali je taj osmeh toliko opor i kiseo da ni biserne zube neće pokazati. I ona će njega poljubiti, poljupcem kojim se celiva pokojnik, ali i on je dovoljan da izazove opšte oduševljenje prisutnih. Slavljeničku euforiju na trenutak će prekinuti deda Jovino asmatično krkljanje. Nikada i nikome se na nju nije požalio, a sad ga je gadura sama odala. Ne može da diše pa pišti i zeva kao 'tiče kad ispadne iz gnezda… ‒ Tata, šta ti je?! ‒ Ništa, sine, ne sekiraj se, malko sam se zagrcn'o. Da su sami snaja bi ga bez pardona na avliju isterala, ali zbog uvaženih gostiju sad ga mora i pravdati... ‒ Potres'o se. Od silne larme i muzike dobro će se potom i prozorska okna tresti. Koliko je žica na tamburama popucalo i koliko je puta Milorad u podrum silazio, to se ne da ni prebrojati, ali gazda Voja ne bi bio takav gazda da ne poštuje onu narodnu ‒ zasviraj pa i za pojas zadeni: ‒ Prijatelju, mi bi da krenemo. Put je pred nama, pa znaš kako je... ‒ Razumem te, prijatelju, dan je dan, a noć je noć. Gosti nisu radi da ih noć na putu zatekne, a domaćini je jedva dočekali. Sa kokoškama su polegali, a premoreni Milorad je zaspao još dok se na kotobanju penjao. ‒ Miloradeee... ‒ Oj, Jelo... Još on drži da je to jedan od onih lepih snova, pa se vesele oči baš lepo razveselile, dok je nisu ugledale. ‒ Što ćeš ti ođe? Ubiće te ćaća. ‒ Nek' me ubije, baš ništa ne marim. Mari samo za poslednju želju. Da provuče prste kroz njegovu gustu kosu, kovrdžaviju i mekšu od krzna astraganskog. ‒ Ja neću njega i njegov kapital. 'Oću tebe.‒ Jelo, jabuko moja... Dodir njenih prstiju nepoznati mu osećaj stvara. Tako blažen da je poželeo da nikada ne prestane ali je zdrav razum, onaj gorštački, jači: ‒ Dabogda dana ne doček'o ako samo na tebe ne mislim, al' što ćeš ti sa mnom, goljom i bedom. Vidiš da k'o ćeno čekam da mi tvoj ćaća pruži parče kruva. Zaneseni svojom mukom ne vide da se neko poput mačke na kotobanju penje... ‒ Polako, deco, život je pred vama. ‒ Dejka! Kako si znao?! ‒ Sve ja znam, 'rano moja. Snaja mu, iz higijenskih razloga, ne dozvoljav da je ljubi pa kad ugrabi priliku poljubi je u onu svilu od kose. Sada će je poljubiti u obraz, topao i mek kao krofna. ‒ Jedno drugo imate, a što nemate, stvoriće te. On nema maramicu, da obriše suze, ali ima rukav. Dobro ga je nakvasio. ‒ Milorade, popni se na štalski tavan. Kod sedmog roga, desno od vrata, zavuci ruku i naćeš jednu plekanu kutiju. To sam ja špar'o za moju unuku. Lako je šparati kad imaš iz čega, a on je zbog ove plehane kutije prestao da puši, prestao da pije lekove i pet godina zaredom ne plaća grobarinu. ‒ Čim stignete u Zemun, javi se keka Zori. Jesi me razumela? Teško je to razumeti... ‒ Dejka! Pa nas dve se i ne znamo! ‒ Znate se, čedo moje, i te kako se znate. Krv nije voda. Krv nije voda to je istina, a još je veća istina da nema te vode koja je kadra njegovu sramotu oprati. Ne zna ćerkinu adresu. ‒ Znam samo da joj muž radi u pošti. Mića iz Petrovčića... Taj Mića je i bio jabuka razdora između sestre i brata. Rano su ostali bez matere, pa su se tako lepo pazili da su celom selu za primer služili sve dok joj ovaj nije našao dobru priliku za udaju. On joj našao, a ona isto veče odbegla da živi od poštarske torbe. I njenoj bratanici mrak je jedini saveznik. Neće njega još dugo biti pa deda Jova žuri da upregne konja u kola. ‒ Miran Vi'ore, k'o boga te molim... Vi'or je osetio da se nešto važno dešava pa one teške kopite tako lagano na patosane cigle spušta da ni mačka ne bi tiše preko njih prešla... ‒ Ajmo deco, ajziban nas neće čekati...'' Zora je odavno zarudila pa njega na ćupriji nestrpljivo čekaju i sin i snaja... ‒ Tata, di su ono dvoje? ‒ Na svom putu, sine... Zli jezici kažu da je kapital u Sremu lakše steći nego sačuvati pa je Tomina lovačka puška uvek napunjena. Za svaki slučaj još će jednom proveriti: ‒ Tata, ubiću te, k'o kera! Dvoumi se hoće li mu pucati u glavu ili u srce, a snaja je nestrpljiva: ‒ Pucaj Tomo, šta čekaš! ‒ Ne pucaj, sine. Miran je i spokojan kao da će ovog momenta sa svojim sinom slavski kolač lomiti. ‒ Ne bojim se ja smrti, ja se bojim greha, da ne ode na decu... Na trenutak se okrenuo i traži nešto ispod sica. Što je tražio to je i našao, jedek. ‒ Sam ću ja... Obesio se na štalskom tavanu, na sedmom rogu, desno od vrata. Za dežurnog islednika nema nikakve dileme. Klasično samoubistvo, izvršeno vešanjem samo ga izgled žrtve pomalo zbunjuje. Na licu nema ni najmanjeg grča, a nema ni onog prepoznatljivog straha u očima. Baš naprotiv: ‒ Bog te maz'o, ovaj k'o da se smeje! Smejao se posle i svet na šoru. Ne baš svi, naravno. Postoje ljudi koje ni sopstvena sreća ne može tako usrećiti kao što može tuđa nesreća. ‒ Grešni deda Jova, bog da mu dušu prosti. Slavko Čeprkalo, Tomin prvi komšija i venčani kum, je jedan od njih. ‒ Nije mog'o da prežali Obadića kapital!Milenko poljar je ćutljiv i nenametljiv čovek pa retko kad da koju kaže, al' sad će kasti. ‒ Ućuti, mater ti jebem žvalavu, da te ja ne bi ućutkiv'o! On se sa Jovom i oraiso i momčio pa zna i ono što oni ne znaju. ‒ I Jova je bijo sluga kod Katinog oca...
|
