|
|
|
 | Ђока Филиповић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
МИЛОРАД И ЈЕЛЕНА(Прича из књиге „Приче о љубави свакојакој“)
‒ Милораде, бекријо, је л' спаваш? ‒ Не спавам, газда Јово, не мерем од комараца. Милорад је један изузетно леп и згодан момак, са густом коврџавом косом, веселим очима и насмејаним уснама, али није бекрија. Баш ни мало. Он је слуга, и као сваки слуга, од јутра до мрака ради оно што му газда заповеди, а ноћ ноћива на котобањи. Ни ''газда Јова'' није прави газда. Он, додуше, ништа не ради, али се ништа и не пита. Не памти када се последњи пут на котобању пењао, па се сад изненадио како је ова пуна кукуруза: ‒ Шта чека ова моја загула, што и' не круни? ‒ Чека бољу цијену. ‒ Бољу цену. Е, мој синко, њему је увек мало. 'Оћемо запалити једну? ‒ Не смијем. Убиће ме газда Тома ако види да се пуши из котобање. ‒ Не бој се. Ка'си са мном нико ти ништа не може. Је л' имаш дувана? ‒ Имам зеру. Таман довољно да две цигаре завије, а кад дуване ред је да коју и озбиљну прозборе. ‒ Кажи ти мени, чедо, ал' 'нако поштено... Је л' се теби моја Јела допада? Милорад оборио поглед и ћути. Црвени образи сијају у мраку као мачије очи. ‒ Боже мили, сва је на моју покојну Кату. И оне окице, и онај смеј, а на њу је и добра, к'o добар дан. Те окице и тај смеј Милорад сваку ноћ сања, а када се пробуди: ''Опрости ми, Боже, што не море бити, не морем ти ни тражити.'' Деда Јова као да је молитву слушао: ‒ Може ту свашта бити, ал' мораш се и ти малко потрудити. Женске воле да облећеш око њи' к'о мачак око сланине.Није давно палио па му се чиклић још не гаси, а добро му се овај и за усне залепио. ‒ Пуј... Ја би каз'о да она тебе бегенише. И то је мученик у један пар помислио, али се плашио да поверује. Пре неки дан, он се умива на валогу, а она, кобојаги, дошла да се напије фришке воде. Како је први гутљај из лончића у уста ставила тако га је њиме попрскала... ‒ Немој, Јело, ледена је. ‒ Чуј, ледена... Па как'и си ти мушкарац? Деда Јова је казао што је за касти имао, а сад му се већ малко и придремало. ‒ Лака ти ноћ, ђеде. ‒ И теби, чедо. У, богати, умало да заборавим. Ја ти дон'о вечеру. Из подераног џепа на рекљи вади кришку фришке погаче, а из другог шунку. Тупом бритвом и на брзину је сечена али лепо је то парче. ‒ Ниси моро' ђеде, вечер'о сам. ‒ Шта си вечер'о, насуво ваљушака. Матер им јебем чивуцку, керове боље 'ране. За који дан, керови ће се и прејести. Газда Тома дере јагње, а газдарица Живка бира прасе: ‒ Немој њега, штета је. 'Ватај оно геџаво. Геџи се не иде у фуруну па се Милорад подуго са њим по кочини витлао. Кад га је ухватио не зна се ко је каљавији. ‒ Газдарице, ако смијем да питам, как'и се то дермек спрема? ‒ Чуће се, Милораде, чуће се. Оно што он треба да зна то ће му се на време рећи: ‒ Авлију да очистиш да се цакли. Ако само једну травку у цигљама нађем, главу ћу ти са њима разбити. Марву неће терати на пашу да виде пријатељи да ни њихова штала и обори нису сиротињски, а на послетку, неко мора и госте послуживати. Кад се гости добро наједу и напију зна се шта је најважније. ‒ И клозет да очистиш. Ју, наопако, добро сам се сетила! Није тајна да долазе просци да просе Јелену само се вешто тајило ко је проси. Чувени Воја Обадић, први газда војачки, тражи младу за сина јединца. Са два су фијакера гости у авлију ушли. У првом је газда Воја са газдарицом Соком и младожењом, а у оном другом свирци. Искачу Цигани из њега као да су на десанту, и одмах паљба: Ој, Јело, Јелено не гази сено зелено...
Знатижељни комшилук завирује са свих страна па имају шта и да виде. Бољи коњи и лепши фијакери никад шором нису прошли, а и газда Воја је леп човек. Наочит. Младожења је лепо обучен, али далеко од тога да је и он леп. На матер је снизак и бледуњав, а на њу је и буљав. Лепо су свирци орасположили и госте и домаћине, па дошло време и за озбиљне разговоре. ‒ Пријатељ Војо, прија Соко, ево 'вако. Ја у мираз дајем пет јутара у доњим ливадама, двадесет дуката и спаваћу собу. Ако је то мало... ‒ Пријатељ Томо, опрости... Мора га газда Воја прекинути ‒ Поштујем тебе и твоју кућу, деда Јову обашка, ал' право да ти кажем, знаш кол'ко је мени стало до твоји' дуката и до пет јутара земље. Кол'ко да ми туриш прст у око. Ево Соке па нек' каже, ја ни сам не знам кол'ко земље имам. Држ'о сам триста педест и шест јутара, а Перица геометар ми ономад нарачун'о, без три фртаља, триста осамдесет. Леп је то капитал па ће застати на тренутак да види реакцију присутних. Баш је онаква какву је и прижељкивао. Прија Живка се узврпољила као да је на жеравицу села, а газда Тома од силног задовољства криви шешир и суче бркове... ‒ Мени треба лепа снаја и, ево, Наш'о сам је! Свирци !!! Трепетлика трепетала... Са овом старом свадбарском песмом све је речено. Млада је испрошена па ће је и радосна свекрва својим крештавим гласом запевати: ‒ Ај, оно мајка сина жени па се весели... Милорад своју мајку и не памти. Сва сећања, што су се по маленој главици врзмала, у једну су се слику прелила ‒ сандук, склепан од извитоперене букове даске, спуштају у раку. Тако страшну и тако дубоку да му се чинило да нема дно. Са овом ће се сликом још теже носити ‒ младожења је правим рвачким захватом обгрлио младу и љуби је по заруменелим образима. Ова нема воље да се из клинча извуче, предала се. Осећа материн оштар поглед и покушава да се насмеши али је тај осмех толико опор и кисео да ни бисерне зубе неће показати. И она ће њега пољубити, пољупцем којим се целива покојник, али и он је довољан да изазове опште одушевљење присутних. Слављеничку еуфорију на тренутак ће прекинути деда Јовино асматично кркљање. Никада и никоме се на њу није пожалио, а сад га је гадура сама одала. Не може да дише па пишти и зева као 'тиче кад испадне из гнезда… ‒ Тата, шта ти је?! ‒ Ништа, сине, не секирај се, малко сам се загрцн'о. Да су сами снаја би га без пардона на авлију истерала, али због уважених гостију сад га мора и правдати... ‒ Потрес'о се. Од силне ларме и музике добро ће се потом и прозорска окна трести. Колико је жица на тамбурама попуцало и колико је пута Милорад у подрум силазио, то се не да ни пребројати, али газда Воја не би био такав газда да не поштује ону народну ‒ засвирај па и за појас задени: ‒ Пријатељу, ми би да кренемо. Пут је пред нама, па знаш како је... ‒ Разумем те, пријатељу, дан је дан, а ноћ је ноћ. Гости нису ради да их ноћ на путу затекне, а домаћини је једва дочекали. Са кокошкама су полегали, а преморени Милорад је заспао још док се на котобању пењао. ‒ Милорадеее... ‒ Ој, Јело... Још он држи да је то један од оних лепих снова, па се веселе очи баш лепо развеселиле, док је нису угледале. ‒ Што ћеш ти ође? Убиће те ћаћа. ‒ Нек' ме убије, баш ништа не марим. Мари само за последњу жељу. Да провуче прсте кроз његову густу косу, коврџавију и мекшу од крзна астраганског. ‒ Ја нећу њега и његов капитал. 'Оћу тебе.‒ Јело, јабуко моја... Додир њених прстију непознати му осећај ствара. Тако блажен да је пожелео да никада не престане али је здрав разум, онај горштачки, јачи: ‒ Дабогда дана не дочек'о ако само на тебе не мислим, ал' што ћеш ти са мном, гољом и бедом. Видиш да к'о ћено чекам да ми твој ћаћа пружи парче крува. Занесени својом муком не виде да се неко попут мачке на котобању пење... ‒ Полако, децо, живот је пред вама. ‒ Дејка! Како си знао?! ‒ Све ја знам, 'рано моја. Снаја му, из хигијенских разлога, не дозвољав да је љуби па кад уграби прилику пољуби је у ону свилу од косе. Сада ће је пољубити у образ, топао и мек као крофна. ‒ Једно друго имате, а што немате, створиће те. Он нема марамицу, да обрише сузе, али има рукав. Добро га је наквасио. ‒ Милораде, попни се на шталски таван. Код седмог рога, десно од врата, завуци руку и наћеш једну плекану кутију. То сам ја шпар'о за моју унуку. Лако је шпарати кад имаш из чега, а он је због ове плехане кутије престао да пуши, престао да пије лекове и пет година заредом не плаћа гробарину. ‒ Чим стигнете у Земун, јави се кека Зори. Јеси ме разумела? Тешко је то разумети... ‒ Дејка! Па нас две се и не знамо! ‒ Знате се, чедо моје, и те како се знате. Крв није вода. Крв није вода то је истина, а још је већа истина да нема те воде која је кадра његову срамоту опрати. Не зна ћеркину адресу. ‒ Знам само да јој муж ради у пошти. Мића из Петровчића... Тај Мића је и био јабука раздора између сестре и брата. Рано су остали без матере, па су се тако лепо пазили да су целом селу за пример служили све док јој овај није нашао добру прилику за удају. Он јој нашао, а она исто вече одбегла да живи од поштарске торбе. И њеној братаници мрак је једини савезник. Неће њега још дуго бити па деда Јова жури да упрегне коња у кола. ‒ Миран Ви'оре, к'о бога те молим... Ви'ор је осетио да се нешто важно дешава па оне тешке копите тако лагано на патосане цигле спушта да ни мачка не би тише преко њих прешла... ‒ Ајмо децо, ајзибан нас неће чекати...'' Зора је одавно зарудила па њега на ћуприји нестрпљиво чекају и син и снаја... ‒ Тата, ди су оно двоје? ‒ На свом путу, сине... Зли језици кажу да је капитал у Срему лакше стећи него сачувати па је Томина ловачка пушка увек напуњена. За сваки случај још ће једном проверити: ‒ Тата, убићу те, к'о кера! Двоуми се хоће ли му пуцати у главу или у срце, а снаја је нестрпљива: ‒ Пуцај Томо, шта чекаш! ‒ Не пуцај, сине. Миран је и спокојан као да ће овог момента са својим сином славски колач ломити. ‒ Не бојим се ја смрти, ја се бојим греха, да не оде на децу... На тренутак се окренуо и тражи нешто испод сица. Што је тражио то је и нашао, једек. ‒ Сам ћу ја... Обесио се на шталском тавану, на седмом рогу, десно од врата. За дежурног иследника нема никакве дилеме. Класично самоубиство, извршено вешањем само га изглед жртве помало збуњује. На лицу нема ни најмањег грча, а нема ни оног препознатљивог страха у очима. Баш напротив: ‒ Бог те маз'о, овај к'о да се смеје! Смејао се после и свет на шору. Не баш сви, наравно. Постоје људи које ни сопствена срећа не може тако усрећити као што може туђа несрећа. ‒ Грешни деда Јова, бог да му душу прости. Славко Чепркало, Томин први комшија и венчани кум, је један од њих. ‒ Није мог'о да прежали Обадића капитал!Миленко пољар је ћутљив и ненаметљив човек па ретко кад да коју каже, ал' сад ће касти. ‒ Ућути, матер ти јебем жвалаву, да те ја не би ућуткив'о! Он се са Јовом и ораисо и момчио па зна и оно што они не знају. ‒ И Јова је бијо слуга код Катиног оца...
|
