detalj slike: KRK Art dizajn

Jasna Milenović- Poezija je uvek, bez izuzetka, moje utočište

Jasna Milenović rođena je 1962. u Novom Sadu.Objavila je zbirke pesama Okom okovana (Stražilovo, Irig, 1987), Grad od uzdisaja (Dositej, Gornji Milanovac, 2014), Ples Lepenskog Vira (Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 2017) – nagrada Pečat varoši sremskokarlovačke, Večnosti bela krila (Asoglas Zvornik 2019) – prvonagrađeni rukopis na Drinskim književnim susretima. Nagrađivana je nekoliko puta na Festivalu pesnika za decu Bulka u Crvenki, nagradom Stojan Stepanović na Vukovim lastarima u Loznici (2012),drugom nagradom u manastiru Bešenovo (2017, 2018, 2021), za duhovnu poeziju, nagradom Izvor za najlepšu pesmu o zavičaju (2017), drugom nagradom za pesmu o vinu, vinarije Mačkov podrum u Irigu (2018), trećom nagradom za najbolju rodoljubivu pesmu Vidovdanski cvet 2019, trećom nagradom na Vukovim lastarima 2020, prvom nagradom za poeziju Luka Milovanov Georgijević (SPKD ''Prosvjeta'' Srebrenica, Republika Srpska, 2022). Zastupljena je u više antologija, almanaha, panorama, zbornika poezije. Prevođena je na ruski, makedonski, esperanto i rumunski. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi u Sremskoj Kamenici.

Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, Banja Luka-Novi Sad, 26.01.2024.

Kažu da se emocija objavljivanja prve knjige ne zaboravlja, da li je to tačno kada ste Vi u pitanju?

Uh, da! Prvu zbirku Okom okovana objavila sam još davne 1987. godine. To su ljubavne pesme, nastajale između moje dvadesete i dvadeset pete godine. Mnogo puta pročitala sam ih za ovo proteklo vreme, i, uvek sa (iznenađujuće!) istom radošću da i dalje stojim, ponosno, iza svakog napisanog stiha. Naravno, ja sam (se) menjala, i ritmove i teme, ali, mislim da ništa u ovoj zbirci ne bih promenila – od načina kako sam je još onda, bez književnog iskustva, zamislila (tri povezana ciklusa, u jedinstveno tkanje). Taj stav, intuitivno izabran, zadržala sam do danas. Trudim se, kad god je to moguće (a nije uvek!) da zbirka bude celovita, obuhvatajući jednu temu, ili prateći zajedničku nit, koja objedinjuje (manje ili više) sve pesme.

Iako dugo godina pišete, do sada ste objavili četiri zbirke pesama. Vaše pesme su veoma dobro prihvaćene kod čitalaca ali i Vaših kolega i književnih kritičara. Kako se osećate kada vidite da Vaše pesme dopiru do ljudi, da li je to zapravo i najveći uspeh napisanog?

Možda je razlog nedovoljnog objavljivanja moja velika samokritičnost, i nepristajanje na kompromise. Svakako, uvažavanje čitalačke publike nemerljiv je podsticaj, i ozbiljna odgovornost, pred sobom, i pred drugima. ''Dopiranje do drugih'', kako kažete, jeste smisao objavljivanja, inače bi pesme zauvek trebalo da ostanu u fioci (kao u slučaju Emili Dikinson). Svako ko kaže da mu nije stalo do odjeka koji ostavlja na druge, a bavi se nekom javnom delatnošću – ne govori istinu.

Kako biste opisali svoj proces pisanja i kako izgleda Vaš tipičan dan kada radite na svojim pesmama?

Prvo, za početak, sama inspiracija. Onaj čarobni trenutak kada nešto zatreperi, a povremeno i bljesne, i povuče nas za sobom (veoma često) poput zvezde repatice! Kao i drugi stvaralački procesi, i za mene je pisanje stanje (bar malo) izmenjene svesti. Kada upadnem u takvo raspoloženje, potpune opčinjenosti, veoma sam posvećena, i dešava se da danima tragam za što boljim rešenjima skice (ili cele pesme) koju sam napisala. Pošto se sve češće bavim istorijskim temama, onda pretražujem sve moguće i nemoguće izvore, kako bi moja poetska interpretacija počivala na činjenicama. Dešava se, naravno, i da je pesma napisana u jednom dahu, ali ja volim pesničke cikluse, i uglavnom taj proces pisanja traje dugo. Čak i onda kada završim neku pesmu, ja joj se povremeno vraćam, i najčešće vršim dodatne korekcije (neku reč, znak interpunkcije...).

Radite i kao vaspitač u Sremskoj Kamenici. Kako vidite ulogu vrtića u razvoju jezika/govora?

Radeći decenijama ne samo u vrtiću, već u jaslicama, sa decom najmlađeg vrtićkog uzrasta, od jedne do tri godine, u prilici sam da učim prvim rečima one koji tek progovaraju, da utičem na njihov rečnik, da se radujem svakoj novoj reči, otkrivajući (im) bogatstva našeg jezika. Za mene je mogućnost oblikovanja njihovih saznanja, uz pomoć reči, radost približavanja velikog sveta – kroz male, jednostavne reči i rečenice, ono što me svakodnevno ushićuje. Na izvoru sam samog jezika. Deca od najmlađeg uzrasta imaju osećaj za rime, i veoma često, kada ne znaju reči pesmice, ponavljaju samo poslednji slog. Nepogrešivo osećajući ritam jezika. Rekla bih da je to duboko u biću svakoga čoveka, kao atavizam zaostao od predaka, kada su ritmičko izgovarani slogovi bili okosnica drevnih obreda i jezika. Iz ritma, i ritmičnog ponavljanja, izrasta uvek Poezija. Reč-jezik-poezija, za veoma malu decu su nerazdvojivo trojstvo!

Koliko je važno širiti ljubav prema poeziji među mlađom generacijom?

Ovo pitanje proizilazi iz mog prethodnog odgovora: da bi temelj Maternjeg Jezika bio dovoljno dubok i izdržao sva iskušenja savremenog vremena, potreban je kvalitetan materijal, a Poezija je upravo to! Mala deca razvijaju ljubav za meternji jezik kroz pesm(ic)e, a ti stihovi treba da posluže kao gradivni materijal za izgradnju stabilnih zidova naše kuće Maternjeg Jezika. Kako reče i naša velika poetesa Desanka Maksimović: ''Da se nisam srodila već u detinjstvu sa jezičkim blagom našeg jezika, ko zna da li bih ispevala onolike melodije sličnemelodijama kakve se čuju u prirodi.'' Sroditi se, već od najmlađeg uzrasta, sa melodijom maternjeg jezika, što je najlakše i najlepše kroz poeziju, najvažniji je temelj za njegovo očuvanje.

Neizostavno je pomenuti i „Novosadske pesnikinje“ čiji ste koordinator? Recite namnešto više o ovom projektu?

Novosadske pesnikinje nisu projekat, one su neformalna grupa ravnopravno i slobodno udruženih poetesa, koje gradu u kome žive i rade (Novom Sadu) poklanjaju rukovet svojih stihova. Pod tim kredom, uz kafu, i slučajno, kako to već biva, krajem maja 2022. pesnikinja Sanja R. Petrović i ja došle smo na ideju da organizujemo jedno pesničko veče. Na naš poziv odazvalo se više od dvadeset poetesa, koje su tog 18. juna 2022. recitovale svoje stihove. I publici, i pesnikinjama, dopao se taj duh zajedništva (koji sa posebnom pažnjom negujemo!), pa smo nastavile da se družimo, pružamo podršku jedna drugoj, razmenjujemo informacije o konkursima, pozivamo jedna drugu na svoje promocije i izložbe, učestvujemo i dalje na zajedničkim večerima Novosadskih pesnikinja (bilo ih je do sada pet). Grad je počeo da nas prepoznaje kao grupu, Gradska biblioteka u Novom Sadu i SPENS su nam nekoliko puta ustupili svoje prostore za naše programe, a imamo već dogovorene nastupe do leta, za Svetski dan poezije 21. marta, i otvaranje letnjeg programa na Štrandu, 21. juna. Grupu čini pedesetak pesnikinja, a na svakoj zajedničkoj večeri nastupi više od dvadeset. Neke su još neafirmisane dvadesetogodišnjakinje, a od tih njihovih godina neke imaju mnogo duži pesnički staž, i ugledne pesničke nagrade. Grupa je vrlo raznolika po svemu, različitih smo profesija, ali nas spaja ljubav prema Novom Sadu i ljubav prema poeziji.

Da Vas poezija nije pozvala da putujete skupa, gde biste drugo otputovali sa životnim koferom?

Od četvrte godine života, ja sam svesna da je poezija moja ljubav. Tada sam sastavila svoju prvu pesm(ic)u. Moja okolina je znala da sam rođena pesnikinja. Zmaj Jovinu pesmaricu znala sam naizust. Zadojena sam narodnom književnošću (mama mi je bila nastavnica srpskohrvatskog jezika), od prvih sam dana slušala, i upijala savete Majke Jevrosime sinu Kraljeviću Marku. Omiljenoj lutkici mama je predložila (i objasnilami) ime Penelopa... Tu lutkicu još uvek ljubomorno čuvam... Roditelji, i moj stric (Čedomir Milenović, uvaženi srpski književnik u Rumuniji) podsticali su me u pisanju (i čitanju) od najranijeg detinjstva. Literarne sekcije, objavljivanje u časopisima za decu, mnogobrojne nagrade... Moj život je obeležila Poezija! Ne, ne mogu ni da zamislim da bih mogla da putujem, živim, postojim bez nje!

Postoji li neko posebno mesto ili aktivnost koja Vas uvek usrećuje i kojoj se uvek vraćate radi duhovnog mira?

Da. Dunav na čijim smo obalama rođeni i moji preci (sa tatine strane), i moja sestra, i naše ćerke, i ja... Posmatranje površine Dunav, ali i sama pomisao na njega, kada nije u mom vidokrugu, vazda me umiruje. Ljubav koju osećam za tu veličanstvenu reku opevala sam u svojoj zbirci Ples Lepenskog Vira. Poezija je uvek, bez izuzetka, moje utočište. Kao i talasi Dunava, i ona je večno ljuljuškanje moje duše. U dobru i zlu. U tom ljuljuškanju, čovek (treba da) pronalazi svoju ravnotežu, postižući tako (bar povremeno) duhovni mir.

Sanjate li često? Verujete li da snovi imaju neko značenje ili poruku?

Na žalost, ne sanjam često. Nauka kaže da sanjamo uvek, samo se ne sećamo. Zato sanjarim na javi, jer, i proces stvaranja pesme za mene je (uglavnom) snoviđenje. Kada se desi da se sećam nekog sna, obraćam na njega posebnu pažnju, i pridajem mu veliki značaj. Ponekad, sanjam novu pesmu, ali se još nije potrefilo da tu pesmu i zapišem, i zapamtim, zbog čega veoma žalim... Sećam se samo lepote stihova, i radosti (i u snu!) što ih stvaram...

Kakav je Vaš pogled na trenutnu situaciju u svetu? Imate li nadu u pozitivne promene?

Bez izuzetka, ja sam nepopravljivi optimista: moja je čaša UVEK do pola puna! Smatram da bez nade ne bi bilo razloga da živimo. I u najtežim momentima, a oni još nisu prisutni na svetskoj sceni, postoji nada, i trenuci kada se desi Čudo. U svetskoj istoriji još se nije dogodilo da ljudi izgube nadu, bez obzira na bezizlazne situacije koje su znale da ih zateknu. Kao što svetlo ne postoji bez mraka, tako ni pozitivno ne postoji bez negativnog: DA, ja sam optimista i verujem u dolazak Dobrog. Kada, kako, posle čega, to već ne znam. Ali sam sigurna da mora doći!

Kada biste imali moć da nešto promenite na globalnom nivou, šta bi to bilo?

Ja smatram DA IMAM MOĆ da menjam nešto na globalnom nivou! Kao u priči o šumskom požaru, koji, sa strane, gledaju (nemoćno) sve šumske životinje, dok samo kolibri donosi, uporno, i baca u vatru kap po kap vode, verujući da ČINI ONO ŠTO ON MOŽE, tako se ja svakodnevnotrudim da činim male pomake, kroz svet lepih reči, kroz poeziju. A to, takođe, malim koracima, može da učini svako od nas, birajući reči koje ćemo jedni drugima upućivati. PORODICA. ZAJEDNIŠTVO. VERA. PRIJATELjSTVO. POEZIJA. Moja su odbrana, moje oružje, protiv sveta koji nasrće na nas, i kojim ćemo se, sigurna, sam, uspešno odbraniti. Pre ili kasnije. Zla vremena dolaze i prolaze. Dobrota, Ljubav, Prijateljstvo, Poezija, opstaju i traju.

Šta je ono na čemu trenutno radite, obzirom da ste neko ko neumorno stvara, radi idoprinosi?

Uvek radim nekoliko stvari odjednom. Imam rukopis koji završen čeka izdavača (Sto plesova Lepenskog Vira), dopisala sam pedeset novih soneta, i unela izmene u neke od objavljenih pedeset (Ples Lepenskog Vira). Čekam već dogovoreno objavljivanje nove zbirke ljubavne poezije (posle deset godina, jer sam se u međuvremenu bavila drugim temama). Radim na novom rukopisu, mislim da imam otprilike pola pesničke knjige. Želim da završim započeti roman za decu o Lepenskom Viru (reče mi neko da je to moja životna tema, i mislim da je bio u pravu. Učitelj u meni uvek ima želju da po(d)učava, i približi (mladim) čitaocima teme koje sumeni interesantne). I, da, nadam se da ću jednom, ipak, objaviti zbirku pesama za decu, koja dvadeset pet godina čeka da joj se ponovo posvetim, možda je osvežim novim pesmama (ove su pisane uglavnom za moje ćerke, koje su u međuvremenu porasle...). Novi izazov će mi, možda, biti haiku poezija, jer ona u svakoj pojavi u svetu može videti lepotu, i kap(lj)i(ce) Poezije, a svetu u kome živimo to je preko potrebno. Da, LEPOTA (I POEZIJA) MOŽE ( I HOĆE!) SPASITI SVET!

PODELITE OVAJ TEKST NA: