детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јасна Миленовић- Поезија је увек, без изузетка, моје уточиште

Јасна Миленовић рођена је 1962. у Новом Саду.Објавила је збирке песама Оком окована (Стражилово, Ириг, 1987), Град од уздисаја (Доситеј, Горњи Милановац, 2014), Плес Лепенског Вира (Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2017) – награда Печат вароши сремскокарловачке, Вечности бела крила (Асоглас Зворник 2019) – првонаграђени рукопис на Дринским књижевним сусретима. Награђивана је неколико пута на Фестивалу песника за децу Булка у Црвенки, наградом Стојан Степановић на Вуковим ластарима у Лозници (2012),другом наградом у манастиру Бешеново (2017, 2018, 2021), за духовну поезију, наградом Извор за најлепшу песму о завичају (2017), другом наградом за песму о вину, винарије Мачков подрум у Иригу (2018), трећом наградом за најбољу родољубиву песму Видовдански цвет 2019, трећом наградом на Вуковим ластарима 2020, првом наградом за поезију Лука Милованов Георгијевић (СПКД ''Просвјета'' Сребреница, Република Српска, 2022). Заступљена је у више антологија, алманаха, панорама, зборника поезије. Превођена је на руски, македонски, есперанто и румунски. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Сремској Каменици.

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука-Нови Сад, 26.01.2024.

Kажу да се емоција објављивања прве књиге не заборавља, да ли је то тачно када сте Ви у питању?

Ух, да! Прву збирку Оком окована објавила сам још давне 1987. године. То су љубавне песме, настајале између моје двадесете и двадесет пете године. Много пута прочитала сам их за ово протекло време, и, увек са (изненађујуће!) истом радошћу да и даље стојим, поносно, иза сваког написаног стиха. Наравно, ја сам (се) мењала, и ритмове и теме, али, мислим да ништа у овој збирци не бих променила – од начина како сам је још онда, без књижевног искуства, замислила (три повезана циклуса, у јединствено ткање). Тај став, интуитивно изабран, задржала сам до данас. Трудим се, кад год је то могуће (а није увек!) да збирка буде целовита, обухватајући једну тему, или пратећи заједничку нит, која обједињује (мање или више) све песме.

Иако дуго година пишете, до сада сте објавили четири збирке песама. Ваше песме су веома добро прихваћене код читалаца али и Ваших колега и књижевних критичара. Kако се осећате када видите да Ваше песме допиру до људи, да ли је то заправо и највећи успех написаног?

Можда је разлог недовољног објављивања моја велика самокритичност, и непристајање на компромисе. Свакако, уважавање читалачке публике немерљив је подстицај, и озбиљна одговорност, пред собом, и пред другима. ''Допирање до других'', како кажете, јесте смисао објављивања, иначе би песме заувек требало да остану у фиоци (као у случају Емили Дикинсон). Свако ко каже да му није стало до одјека који оставља на друге, а бави се неком јавном делатношћу – не говори истину.

Kако бисте описали свој процес писања и како изгледа Ваш типичан дан када радите на својим песмама?

Прво, за почетак, сама инспирација. Онај чаробни тренутак када нешто затрепери, а повремено и бљесне, и повуче нас за собом (веома често) попут звезде репатице! Као и други стваралачки процеси, и за мене је писање стање (бар мало) измењене свести. Када упаднем у такво расположење, потпуне опчињености, веома сам посвећена, и дешава се да данима трагам за што бољим решењима скице (или целе песме) коју сам написала. Пошто се све чешће бавим историјским темама, онда претражујем све могуће и немогуће изворе, како би моја поетска интерпретација почивала на чињеницама. Дешава се, наравно, и да је песма написана у једном даху, али ја волим песничке циклусе, и углавном тај процес писања траје дуго. Чак и онда када завршим неку песму, ја јој се повремено враћам, и најчешће вршим додатне корекције (неку реч, знак интерпункције...).

Радите и као васпитач у Сремској Kаменици. Kако видите улогу вртића у развоју језика/говора?

Радећи деценијама не само у вртићу, већ у јаслицама, са децом најмлађег вртићког узраста, од једне до три године, у прилици сам да учим првим речима оне који тек проговарају, да утичем на њихов речник, да се радујем свакој новој речи, откривајући (им) богатства нашег језика. За мене је могућност обликовања њихових сазнања, уз помоћ речи, радост приближавања великог света – кроз мале, једноставне речи и реченице, оно што ме свакодневно усхићује. На извору сам самог језика. Деца од најмлађег узраста имају осећај за риме, и веома често, када не знају речи песмице, понављају само последњи слог. Непогрешиво осећајући ритам језика. Рекла бих да је то дубоко у бићу свакога човека, као атавизам заостао од предака, када су ритмичко изговарани слогови били окосница древних обреда и језика. Из ритма, и ритмичног понављања, израста увек Поезија. Реч-језик-поезија, за веома малу децу су нераздвојиво тројство!

Kолико је важно ширити љубав према поезији међу млађом генерацијом?

Ово питање произилази из мог претходног одговора: да би темељ Матерњег Језика био довољно дубок и издржао сва искушења савременог времена, потребан је квалитетан материјал, а Поезија је управо то! Мала деца развијају љубав за метерњи језик кроз песм(иц)е, а ти стихови треба да послуже као градивни материјал за изградњу стабилних зидова наше куће Матерњег Језика. Како рече и наша велика поетеса Десанка Максимовић: ''Да се нисам сродила већ у детињству са језичким благом нашег језика, ко зна да ли бих испевала онолике мелодије сличнемелодијама какве се чују у природи.'' Сродити се, већ од најмлађег узраста, са мелодијом матерњег језика, што је најлакше и најлепше кроз поезију, најважнији је темељ за његово очување.

Неизоставно је поменути и „Новосадске песникиње“ чији сте координатор? Реците намнешто више о овом пројекту?

Новосадске песникиње нису пројекат, оне су неформална група равноправно и слободно удружених поетеса, које граду у коме живе и раде (Новом Саду) поклањају руковет својих стихова. Под тим кредом, уз кафу, и случајно, како то већ бива, крајем маја 2022. песникиња Сања Р. Петровић и ја дошле смо на идеју да организујемо једно песничко вече. На наш позив одазвало се више од двадесет поетеса, које су тог 18. јуна 2022. рецитовале своје стихове. И публици, и песникињама, допао се тај дух заједништва (који са посебном пажњом негујемо!), па смо наставиле да се дружимо, пружамо подршку једна другој, размењујемо информације о конкурсима, позивамо једна другу на своје промоције и изложбе, учествујемо и даље на заједничким вечерима Новосадских песникиња (било их је до сада пет). Град је почео да нас препознаје као групу, Градска библиотека у Новом Саду и СПЕНС су нам неколико пута уступили своје просторе за наше програме, а имамо већ договорене наступе до лета, за Светски дан поезије 21. марта, и отварање летњег програма на Штранду, 21. јуна. Групу чини педесетак песникиња, а на свакој заједничкој вечери наступи више од двадесет. Неке су још неафирмисане двадесетогодишњакиње, а од тих њихових година неке имају много дужи песнички стаж, и угледне песничке награде. Група је врло разнолика по свему, различитих смо професија, али нас спаја љубав према Новом Саду и љубав према поезији.

Да Вас поезија није позвала да путујете скупа, где бисте друго отпутовали са животним кофером?

Од четврте године живота, ја сам свесна да је поезија моја љубав. Тада сам саставила своју прву песм(иц)у. Моја околина је знала да сам рођена песникиња. Змај Јовину песмарицу знала сам наизуст. Задојена сам народном књижевношћу (мама ми је била наставница српскохрватског језика), од првих сам дана слушала, и упијала савете Мајке Јевросиме сину Краљевићу Марку. Омиљеној луткици мама је предложила (и објаснилами) име Пенелопа... Ту луткицу још увек љубоморно чувам... Родитељи, и мој стриц (Чедомир Миленовић, уважени српски књижевник у Румунији) подстицали су ме у писању (и читању) од најранијег детињства. Литерарне секције, објављивање у часописима за децу, многобројне награде... Мој живот је обележила Поезија! Не, не могу ни да замислим да бих могла да путујем, живим, постојим без ње!

Постоји ли неко посебно место или активност која Вас увек усрећује и којој се увек враћате ради духовног мира?

Да. Дунав на чијим смо обалама рођени и моји преци (са татине стране), и моја сестра, и наше ћерке, и ја... Посматрање површине Дунав, али и сама помисао на њега, када није у мом видокругу, вазда ме умирује. Љубав коју осећам за ту величанствену реку опевала сам у својој збирци Плес Лепенског Вира. Поезија је увек, без изузетка, моје уточиште. Као и таласи Дунава, и она је вечно љуљушкање моје душе. У добру и злу. У том љуљушкању, човек (треба да) проналази своју равнотежу, постижући тако (бар повремено) духовни мир.

Сањате ли често? Верујете ли да снови имају неко значење или поруку?

На жалост, не сањам често. Наука каже да сањамо увек, само се не сећамо. Зато сањарим на јави, јер, и процес стварања песме за мене је (углавном) сновиђење. Када се деси да се сећам неког сна, обраћам на њега посебну пажњу, и придајем му велики значај. Понекад, сањам нову песму, али се још није потрефило да ту песму и запишем, и запамтим, због чега веома жалим... Сећам се само лепоте стихова, и радости (и у сну!) што их стварам...

Kакав је Ваш поглед на тренутну ситуацију у свету? Имате ли наду у позитивне промене?

Без изузетка, ја сам непоправљиви оптимиста: моја је чаша УВЕК до пола пуна! Сматрам да без наде не би било разлога да живимо. И у најтежим моментима, а они још нису присутни на светској сцени, постоји нада, и тренуци када се деси Чудо. У светској историји још се није догодило да људи изгубе наду, без обзира на безизлазне ситуације које су знале да их затекну. Као што светло не постоји без мрака, тако ни позитивно не постоји без негативног: ДА, ја сам оптимиста и верујем у долазак Доброг. Када, како, после чега, то већ не знам. Али сам сигурна да мора доћи!

Kада бисте имали моћ да нешто промените на глобалном нивоу, шта би то било?

Ја сматрам ДА ИМАМ МОЋ да мењам нешто на глобалном нивоу! Као у причи о шумском пожару, који, са стране, гледају (немоћно) све шумске животиње, док само колибри доноси, упорно, и баца у ватру кап по кап воде, верујући да ЧИНИ ОНО ШТО ОН МОЖЕ, тако се ја свакодневнотрудим да чиним мале помаке, кроз свет лепих речи, кроз поезију. А то, такође, малим корацима, може да учини свако од нас, бирајући речи које ћемо једни другима упућивати. ПОРОДИЦА. ЗАЈЕДНИШТВО. ВЕРА. ПРИЈАТЕЉСТВО. ПОЕЗИЈА. Моја су одбрана, моје оружје, против света који насрће на нас, и којим ћемо се, сигурна, сам, успешно одбранити. Пре или касније. Зла времена долазе и пролазе. Доброта, Љубав, Пријатељство, Поезија, опстају и трају.

Шта је оно на чему тренутно радите, обзиром да сте неко ко неуморно ствара, ради идоприноси?

Увек радим неколико ствари одједном. Имам рукопис који завршен чека издавача (Сто плесова Лепенског Вира), дописала сам педесет нових сонета, и унела измене у неке од објављених педесет (Плес Лепенског Вира). Чекам већ договорено објављивање нове збирке љубавне поезије (после десет година, јер сам се у међувремену бавила другим темама). Радим на новом рукопису, мислим да имам отприлике пола песничке књиге. Желим да завршим започети роман за децу о Лепенском Виру (рече ми неко да је то моја животна тема, и мислим да је био у праву. Учитељ у мени увек има жељу да по(д)учава, и приближи (младим) читаоцима теме које сумени интересантне). И, да, надам се да ћу једном, ипак, објавити збирку песама за децу, која двадесет пет година чека да јој се поново посветим, можда је освежим новим песмама (ове су писане углавном за моје ћерке, које су у међувремену порасле...). Нови изазов ће ми, можда, бити хаику поезија, јер она у свакој појави у свету може видети лепоту, и кап(љ)и(це) Поезије, а свету у коме живимо то је преко потребно. Да, ЛЕПОТА (И ПОЕЗИЈА) МОЖЕ ( И ХОЋЕ!) СПАСИТИ СВЕТ!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: