detalj slike: KRK Art dizajn

Marica

Moja lutka Marica,

okrugla joj glavica.

Ona sluša sve što pričam,

ona ručka sve što skuvam

i baš zato što je dobra,

ceo dan i noć je čuvam.

Moja lutka Marica,

baš je prava kraljica.

Ide samnom i u radnju

i do parka, i u šetnje.

Peva noću, peva danju

i haljine nosi letnje.

Moja lutka Marica,

to je jedna damica.

Svako dete jednu treba,

da sa njom u igru plovi,

jel barbika ili beba

nije važno dok te voli.

Moja lutka Marica,

najbolja drugarica.

Mravlja škola

Horda đaka u tri grupe

rančeve na leđa stavi.

Olovke nam režu tupe,

to su mali, vredni mravi.

Uče, rade kao pravi.

Red u ovoj školi zna se,

table pune raznih slova

i brojevi sveske krase,

to se zove mravlja škola.

Stari mrav u dnevnik piše

i debele cvike nosi,

prezuva se svaki mravić,

a kad neće, idu bosi.

U klupi po jedno sedi,

kako ne bi bilo priče,

da se profa dobro čuje

i ne diže ton il' viče.

Odmor traje pet minuta,

ma ni sekund jedan više,

mravica im kaže žuta:

„Hajde, mora da se piše.

Da ne čujem ni reč više.“

Zato ovi mravi naši

postanu toliko vredni,

ne ko bube ili vaši,

nit su gladni, niti žedni.

Baš su hitri, baš su jaki,

ma sve u sekundi stignu,

nema stida kad ne znaju.

samo dva prstića dignu.

Mali mravo,

baš ti bravo

ali ja ti moram reći.

Što ne idem u tu školu,

nema kraja mojoj sreći.

Ofarb'o sam moga Žuću

Ofarb'o sam moga Žuću

naravno, u žutu boju.

Kad se Žuća Žuća zove,

ne mogu u bilo koju.

Ne brinite, to ne boli

jer on stoji nepomično,

mlati repom ko ja četkom

kažem nije nedolično.

To je farba od mog ćiće,

on je moler prve klase,

a naslednik neko biće.

Pogađajte! Pa ja, zna se.

Najlepši je sad moj kuca,

ne znam što je tata kivan,

celo selo u nas gleda

Žuća im je sasvim divan.

Dok se ova boja suši

umutiću još po neku,

da ofarbam Žući uši,

a posle ću moju seku.

Njoj ću možda kosu prvo,

baš u roze jer tu voli.

Sve je pod kontrolom ljudi,

rekao sam, to ne boli.

PODELITE OVAJ TEKST NA: