детаљ слике: КРК Арт дизајн

Марица

Моја лутка Марица,

округла јој главица.

Она слуша све што причам,

она ручка све што скувам

и баш зато што је добра,

цео дан и ноћ је чувам.

Моја лутка Марица,

баш је права краљица.

Иде самном и у радњу

и до парка, и у шетње.

Пева ноћу, пева дању

и хаљине носи летње.

Моја лутка Марица,

то је једна дамица.

Свако дете једну треба,

да са њом у игру плови,

јел барбика или беба

није важно док те воли.

Моја лутка Марица,

најбоља другарица.

Мравља школа

Хорда ђака у три групе

ранчеве на леђа стави.

Оловке нам режу тупе,

то су мали, вредни мрави.

Уче, раде као прави.

Ред у овој школи зна се,

табле пуне разних слова

и бројеви свеске красе,

то се зове мравља школа.

Стари мрав у дневник пише

и дебеле цвике носи,

презува се сваки мравић,

а кад неће, иду боси.

У клупи по једно седи,

како не би било приче,

да се профа добро чује

и не диже тон ил' виче.

Одмор траје пет минута,

ма ни секунд један више,

мравица им каже жута:

„Хајде, мора да се пише.

Да не чујем ни реч више.“

Зато ови мрави наши

постану толико вредни,

не ко бубе или ваши,

нит су гладни, нити жедни.

Баш су хитри, баш су јаки,

ма све у секунди стигну,

нема стида кад не знају.

само два прстића дигну.

Мали мраво,

баш ти браво

али ја ти морам рећи.

Што не идем у ту школу,

нема краја мојој срећи.

Офарб'о сам мога Жућу

Офарб'о сам мога Жућу

наравно, у жуту боју.

Кад се Жућа Жућа зове,

не могу у било коју.

Не брините, то не боли

јер он стоји непомично,

млати репом ко ја четком

кажем није недолично.

То је фарба од мог ћиће,

он је молер прве класе,

а наследник неко биће.

Погађајте! Па ја, зна се.

Најлепши је сад мој куца,

не знам што је тата киван,

цело село у нас гледа

Жућа им је сасвим диван.

Док се ова боја суши

умутићу још по неку,

да офарбам Жући уши,

а после ћу моју секу.

Њој ћу можда косу прво,

баш у розе јер ту воли.

Све је под контролом људи,

рекао сам, то не боли.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: