detalj slike: KRK Art dizajn

SVEVEKOVNI IMPULS INSPIRACIJE

(Milica Jeftimijević Lilić, „Poslanice Odiseju“, Beograd: Alma, 2018)

 

Verica Tadić

Povest sveta,  u biti, je svedočanstvo o nastanku i nestanku brojnih civilizacija, njihovim kulturnim dostignućima, uzletima i padovima. U središtu svih tih događaja i dešavanja je večita borba za egstencijalni status i stvaranja uslova za opstanak.

Na fluidnom pegramentu Vaseljene civilizacije su samo fragmenti priče, u beskrajnoj povesti o životu i trajanju. Pojedinci, tek poneko slovo.

Sâmo to slovo, kojim svaki pojedinac iskazuje smisao svog života, samo po sebi jeste značajno, ali ne i dovoljno da bi, u svim vremenima, bilo merilo trajnosti ljudskog života. 

To znači da život svakog pojedinca, treba da bude uzglobljen u kičmu cele Vaseljene. Srž te kičme čine sve civilizacije od nastanka sveta. To su kulturna i istorijska nasleđa koja se prenose s kolena na koleno. Usmenim predanjem ili pismenim putem.

Zato su, pored egzaktnih istorijskih izvora, potrebni i mitovi. U mitovima nalazimo puno toga što je neka vrsta fluidnog DNK tkiva, kroz koje se oživljava sve ono što je veliko i bitno. I što bi, da ne živi, pored ostalog, i u mitovima, bilo zaboravljeno i izbrisano iz kolektivnog sećanja.

Mitovi su neka vrsta univerzalnog sveznadara, u kome žive sve civilizacije i svaka ima svoje poglavlje o načinu vrednovanja sopstvene kulture i uspostavljanju životnih načela, sa jasno ucrtanim granicama između dobra i zla.

Pogodni su i zato što se kroz njih može putem alegorija i tranzicije ljudskih osobina u druge oblike, na primer, flore i faune prikazati to svejedinstvo, svega, u svemu. Poznate su nam personifikacije u likove raznih Božanstava.

            Sve što ovaloploti ljubav i svetla misao, jednog dana se pretvara u mit.

Pisci, prevashodno pesnici, poput Milice Lilić Jeftimijević¹, stvarnost u kojoj obitavaju, ukorenjuju u svecivilizacijsku dušu  vremena.

Ova spisateljica, svoje poetske i prozne niti vrlo impresivno i svestrano upliće u svejedinstvo i svevekovni integral  najduševnijih emocija i najduhovnijih entiteta humanizma. Ona svoja pesnička i  prozna dela oplemnjuje mitskom nadgradnjom i futurističkom pronicljivošću.

Sadašnji trenutak je, uvek, u središtu, oslikan živopisnim, upečatljivim i vrlo impresivnim slikama i toposima ovdašnjeg sveta.

Lirika nije, uvek i samo, izraz ličnog osećanja – govor iz najsenzibilnijeg, najdubljeg  i najintimnijeg duševnog izvora emotivnog doživljaja. U njenim pesmama i proznim delima, pored te najosetljivije i najbitnije lične emocije, govora o sopstvenom biću, često ta intimna lirika, kao sveža, blistava pritoka uplivava u epske vode.

Epsko i lirsko se prelivaju jedno u drugo, kao što se svetlost božanske duše odražava u ljudskim dušama.

Svaki pesnik, pa i Milica, traži svetionik u svom biću da osvetli put do drugih bića i do novog horizonta:

 „Srce Svetionik vodi te

            Kroz tmine noći i dneva...“

 I  do pravog puta stižeš , na kome:

Posle bolnih muklina

            Sve u tebi peva“.

Ovako pesnikinja o tome svedoči, u pesmi: „Put srca“.

Otvaranje tog puta izvan i iznad sopstvenog bića je i put do spoznaje viših svetova, u kojima obitavaju, svi oni životi koji su sebe obesmrtili, jer: srce tada postaje „Kosmičko oko“ koje „vidi“ sve ono što  ne ezgistira u našoj svakodnevici. A  na tom izletu „I duša se  ustalasa/ Ko na pučini lagani čun“ / i zaplovi u neke magične vode. A u tim vodama prošlost, sadašnjost i budućnost, na istom talasu plove i dišu istim dahom.

U svom stvaralačkom nervu Milica sažima realni trenutak nadahnuća i ekspresionističkih slika, kojima prezentuje svoj emotivni doživljaj, sa svetovnim i svetlosnim nasleđem svih kultura. Za nju je uvek ono  što je uzvišeno i sveto, u povesti svih civilizacija, putokaz za stvaranje istih takvih, oboženih svetova u svojoj literarnoj predstavi života i smisla življenja.

Budući da je ceo svoj život posvetila umetnosti i traganju za uzvišenim smislom života, za najlepšim izvorima svakovrsnih lepota, ona  iz svoje duše emituje SVELjUBAV koja kroz stihove i prozne iskaze uvek svetli i šalje najpozitivnije vibracije čitaocima. Neki stihovi i proza su,  zasigurno, fluidna, duhovna štafeta, koju predaje i sadašnjim i budućim generacijama. 

            Ovakav senzibilitet poseduju samo pisci, prevashodno  pesnici, koji su i svoj život osmislili tako. Oni emituju najsvetliji i najpozitivniji duševni fluid u svakom kontaktu sa ljudima. Za njih su svi ljudi jedna velika porodica. I oni koje poznaju i oni koje nisu nikada upoznali.

U svakom svom kontaktu, oni šire osećaj blagostanja i nije im važno kom podneblju pripadaju, u kojoj državi žive, jer te granice i ne vide, zato što je ljubav, bezgranična i sveprisutna, u svemu.

            Poštovaoci su svih vrednosti koje je iznedrilo neko drugo vreme, vreme pre nas. I plove bezgraničnim okeanom ljudskih sudbina, uzdižući, pritom, na najviši jarbol kolektivnog pamćenja zastave svetlih sećanja.

Za Milicu i pisce, te provijencije, u prvom planu je  svetlost i toplina zajedničkog ognjišta, onog ognjišta iz koga smo svi potekli, i u okviru toga i ličnog ognjišta, koje greje i osvetljava njeno intimno, životno ovaloploćenje, kao nekog ko u sebi uvek nosi taj plamen i toplinu prvobitnog zajedničkog ognjišta.

U protivnom, ako bi čovek, kao pojedinac, grejao i osvetljavao samo svoja, izolovana ognjišta, koja bez  te veze sa prapočetkom, ne mogu biti trajna i ne mogu dugo svetleti, kad-tad bi se i ona ugasila, sa nestankom svake pojedinačne porodice.

            U pesničkim iluminacijama Milice Lilić Jeftimijević, vidimo kako se varnice pojedinačnih porodičnih ognjišta razgorevaju na neugaslom plamenu pravekova i prenose plamen budućim generacijama. 

To su one  izuzetno oslikane, stihodarne vrednosti u poeziji Milice Lilić Jeftimijević, koje  i u zbirci pesama „Poslanice Odiseju²  uznose ljudsku prirodu  prema svetom i uzvišenom, prema onom što je deo mita, ali i što može biti novi mit u budućnosti.  Zato, jer njen stvaralački impuls crpi energije iz tih višemilenijumskih izvora i napaja se energijama uzvišenih ljudskih bića iz svih vremena.

TRANSFER  SVELjUBAVI KROZ UMETNOST

Prava i velika umetnost je mnogo više od transfera  svakovrsne i očaravajuće lepote, genijalnosti ideja i kreativne egzalatacije. U njoj je najvažnija ljubav koja se prenosi kroz ljude i vekove.

Stihovima iz pesme „Penelopina kletva“ predočeno je šta se sve može desiti, ako se Odisej ne vrati sa ratišta.  I na šta bi sve bila spremna Penelopa da, makar, i kroz oblik kletve, (karakterističan za mnoge mitove) učini da bi sačuvala bar neki obris zajedničke sreće.

Ovi stihovi najupečatljivije ilustruju tu njenu strastvenu i beskrajnu ljubav: 

„Odiseju nemirnom dovikujem:

 ponećeš moj lik preko,

 u veliko more usućeš me

da izranjam gde god staneš.“

Ljubav nas ovekovečuje, jer ako smo jedni u drugima veliki i lepi, dovoljno svetli, nosimo jedni druge u sebi, ma gde da smo. I to je veličina i neuništiva svetlost ljubavi i zavet sa Bogom, da ljubav uvek oživljavamo u sebi i osvetljamo smisao naših života.

Samo prave i velike ljubavi imaju samo privremene smrti i večne živote.

Ispunjenost ili praznina to su stanja bića, izazvana raznim iskustvima i sučeljavanjima sa izazovima.

            Milica je u jednom stihu to ikazala na neobičan, izuzetno zanimljiv i usudila bih se reći jedninstven način. Ona mudro proniče u ljudsko biće, koje čine mnoga druga bića u njemu, duševna, duhovna, fizička. Milica iznedrava jednu sjajnu misao u kojoj osećanje imenuje bićem:

„ Ne čekaj sutra, više neću biti ista,

Trajno izmeniće me biće praznine“.

Praznina  je ovde mnogo više od osećanja, ona je biće, koje najviše može da promeni čoveka, da mu potisne osećanja sreće i ličnog i emotivnog zadovoljstva. Ovde definisana kao biće u biću. U Penelopinom životu, to biće praznine raste i širi se zbog sumnje, zebnje, neizvesnosnog ishoda predugog čekanja voljenog bića – Odiseja.

I Penelopa pronalazi nešto što će potisnuti osećanje praznine i što je trajnije od  svega što ih razdvaja:

„ Videćeš da srma jedini nas ista

 Izrasla u cvet što neće da svene”.

Nada, koja  nadvladava  biće praznine,  nada u povratak

Odiseja, u zajedničko trajanje, je cvet ljubavi  koji nikad ne vene.

U pesmi „Penelopin priziv”, živi  svevideća ljubav, čežnja i nada. Lepota i snaga čežnje umnožava oblike povezanosti dva bića i mnogostruke prelive jednog u drugo, u jedinstvo dva pola u neraskidiv spoj, u kome biće praznine gubi sve svoje oblike, patnje, sete i bola,  jer trjumfuje biće sreće i ispunjenosti lepotom drugog bića.

 Dođi, poručuje Penelopa:

„ Dok još val sam što obujmljuje te,

Preobražava,

Dok iskra sam što te prosvetljuje

Ozaruje ti biće

 Što sopstvo ti umnožava”.

I tada ćeš, nastavlja svoj priziv Penelopa, da /„(za)blistaš u mnoštvu sebe”. I bićeš “Zagledan u svoja nova lica” .

 A ako se to ne desi, čućemo u  pesmi „Penelopino lamentiranje” u šta se pretvara život onoga ko predugo čeka. Kome, neispunjeno vreme obesmiljava punoću života:

„ Sužava se prostor u tvom odsustvu

            Ko oseka kad ogoli morsko dno

(…)

       Jer ostao si u sfumatu minulog

             Ko obris napuštenog stabla”.

 Kroz ovu simboliku Milica, u pesmi „Art istorija”, širi spektar poetske slike na ljudsku istoriju:

        „Osuđeni na filmsku verziju istorije

         Trajno osakaćeni smo za životnu.

         Blaženi u neznanju , gledamo, gledamo…”

            U obesmiljene puteve gledamo.

Ono što je posebno i karakteristično za poeziju i prozu Milice Lilić Jeftimijević je neprekidno širenje horizonta pojedinca prema svesti i stanju društva, u celini.

Induktivnom perspektivom, pesnikinja, osvetljava antropološku istinu, kroz prizmu bića kao jedinke i njegove refleksije na svet u kojem živi.

Istovremeno prati refleksije sveta prema biću kao pojedincu, kroz prizmu deduktivnog oslikavanja.

Ukrštanjem ove dve metode, u svom celokupnom književnom opusu, Milica precizno osvetljava društveni status i status pojedinca, detektuje istinu i uporno signalizuje na sve opasnosti i pogubna dejstva. Ukazuje na vinovnika svih manipulacija i prevara: sveprisutnu laž.

Na stalno urušavanje ljudskog morala i gubitak dostojanstva. Na favorizovanje prizemnih, nekultivisanih i znanjem oskudnih grupa koje se profilišu u kvazi elitu i nemilosrdno nipodaštavaju ljude velikih znanja i mudrosti, prefinjenih manira, sveopšte kulture.

I njena deviza je: empatija, istina, blagodarje i ljudske vrline su, uvek, iznad svake tame, koju ona osvetljava svojim poetskim svetlom.   

OTKRIVANjE RAJSKOG TRENUTKA U SVEMU

U Miličinim literarnim predstavama sveta i duševnih egzaltacija egzistiraju i pojave i prizori iz života celokupne PRIRODE. I svim onim što se u njoj oglašava i pojavljuje kao fascinacija i fenomen.

Svaki detalj  može biti veličanstven, ako ga naša duša uzdigne na pijedastal najčistije, najnežnije i najtoplije emocije. Mi dajemo emocijom  oblik onome čemu se divimo, a nema tog, ni najmanjeg prizora, koji nije čudo i fascinacija.

Neki ljudi vide čaroliju i u malim stvarima, nekima i najveća čarolija izmiče iz vidokruga.

U pesmi : „Nedelja je“ , jedan stihodarni segment najbolje to oslikava:

„Jednoglasni nastup ptica i cvrčaka

Zasenjuje sirene, buku velegrada

(...)

Ne ometa ga odsustvo publike i aplauza.

Peva najiskrenije za sebe.“

Mnogo lepote čovek treba da ima u sebi da bi dotakao lepotu u drugima. A lepota je bezgranično carstvo koje se stalno širi i uvećava na duhovnoj teritoriji  svake osobe. Nažalost, mnogi je ne prepoznaju. Samo onaj ko je u sebi prepoznaje i neguje može da dotakne i prepozna drugi oblik lepote, u svemu. Osećaj je najvažniji tranzitni put za emitovanje svega što je uzvišeno i lepo.

„Zapažam da rajski trenutak

Nepredviđenog koncerta

U sto ptičjih glasova

 Može da isceli milione“.

Svaki prizor, događaj, doživljaj, sve što dotičemo srcem i dušom umnogostručava svoje prve pojavne oblike bogatstsvom unutrašnjeg sveta, koji otkrivaju samo obdareni, izuzetno senzibilni i istinoljubivi. Oni koji istini prilaze kao nečemu nasušnom, nečemu što je i put i svetlost; i pravda i iskreni i dostojan odnos prema drugom. Prema svetu i svim njegovim pojavnim oblicima.

Lepota, koju u sebi i u drugima otkrivamo, oplemenjuje, leči, umnožava smisao življenja, osvetljava put istine i ispunjava naše duše emotivnim i duhovnim bogatstvom.

            U ovom ostihovljenom prizoru je važna poruka ohrabrenja i divljenja za:

„Sve one što nisu pognuli glave

            Ni predali se beznađu

I nisu pritisnuti glađu

Niti poniženi,

Pred sobom optuženi,  

Za pogrešne korake i izbore,

Ni prinuđeni da javno kleče

Kako bi dotakli stope vladara,

Ko i svi robovi“ .

Jer:

„Ovde se uči slobodnom disanju,

Pevanju na slobodne teme,

            Let u visine”.

Uči se na novootkriveni način: Uz „liturgijski zvuk ptičje molitve”, pred kojom svi nesporazumi blede i svakodnevna nesuglasja i tuge utihnu i zaneme.

Pesnik stihom može da leti i nadkrili zemaljsku zbilju, vine se beskraj vremena i prostora  i otkriva nove svetove.

            Ovako to, svojim stihovima dočarava pesnikinja Marija Najthefer Popov:

„Duša je pesniku

list papira 

osvetljen sa

neba  zrakom”…

Muzikom nežnosti „anđeo na harfi”  nadahnjuje  mu biće. I uči svako slovo da  muzikom  sve oblagotvoruje.

Pesnici,  ističe ona, olovku imaju „u sanjarskom oku.”

U pesmi : „Poezija” Milica jasno stavlja do znanja

da je POEZIJA ta koja sve vidi i sve pamti. Razotkriva sve podlosti i prevare. Sve nepravde i vinovnike ljudskih stradanja.

            „Ja sam stvorena za sudar sa orkanima

            Koje ću nadmudriti Postojanošću,

Ja sam najzdravija kćer uma i tela.

       Mene ne može zaustaviti niko

       Mada se Vasiona zaverila da me ućutka,

Al’ ja sam njena savest, sve ću reći, kad tad!”

I u „Penelopinom zavetu” život se poistovećuje sa suštinom poezije, jer život i jeste deo velike himne u kojoj se, neprekidno, smenjuju rađanja i umiranja:

 „ Spremna (sam) da iznova umrem

  Da jača bih mogla da se rodim”.

To novo rađanje može da podari samo LjUBAV, kao večna nit svetlosti i najnežnije emocije. 

U  pesmi „ Odisjeva ispovest”, to se i potvrđuje.

Na svim putovanjima Odisej , kao najdražu relikviju, nosi Sunce koje je u kišnom danu zasjalo na Penelopinom licu:

            „Kad sam te ugledao,

Bio je to prvi kišni dan

Koji sam doživeo kao sunčan

Posle sam u mnogim kišnim danima

            Koje je donosio život

(Tada još nisam mogao znati

Da to je bio trenutak za san)

Vraćao taj kišni dan,

            Crpeo sunčev sjaj s tvog lica

            Da bih mogao dalje”.

U pesničkoj knjizi Milice Lilić Jeftimijević, “Poslanice Odiseju”, puno je slojeva koji se otkrivaju, prvi svakom novom i studioznijem iščitavanju. A to je najbolja garancija da će ova zbirka poezije biti univerzalno i dragoceno štivo za sve generacije, kako sadašnje, tako i buduće.

_____________

1. Milica Lilić Jeftimijević je završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost i jezik, u Prištini, a magistrirala je na Univerzitetu u Beogradu i stekla zvanje magistar filoloških nauka.

 Objavila 22. knjige, različitih žanrova.

 Dobitnik je brojnih nacionalnih i internacionalnih nagrada i priznanja.

Zastupljena je u više nacionalnih iinternacionalnih antologija poezije, u zbornicima i panoramama poezije.

Pesme su joj prevođene na:ruski, italijanski, engleski, francuski, arapski,mađarski, turski, bugarski, makedonski, nemački,azerbejdžanski, švedski, poljski, rumunski, romski, slovački i druge jezike. Kritike na: engleski, italijanski, španski, makedonski, romski....

Član je udruženja književnika Srbije, u prethodnom sazivu bila je potpredsednik Udruženjasrpskih pisaca. Zamenik je direktora onlajn magazina Balkan In. Stručni je savetnik u italijanskojasocijaciji za diplomatiju i pravo ICDJ (Internationalcouncil for diplomacy and justice), sa sedištem uRimu, član je Udruženja književnika „Sedmica“ uFrankfurtu i Međunarodnog udruženja likovnihumetnika i književnih stvaralaca, Farben international,sa sedištemu Frankfurtu.

Živi u Beogradu.

2. Verica Tadić, „Svevekovni impuls inspiracije“, “ Književni pregled“,  Alma: Beograd, (br. 27. 2020).,

PODELITE OVAJ TEKST NA: