детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕВЕКОВНИ ИМПУЛС ИНСПИРАЦИЈЕ

(Милица Јефтимијевић Лилић, „Посланице Одисеју“, Београд: Алма, 2018)

 

Верица Тадић

Повест света,  у бити, је сведочанство о настанку и нестанку бројних цивилизација, њиховим културним достигнућима, узлетима и падовима. У средишту свих тих догађаја и дешавања је вечита борба за егстенцијални статус и стварања услова за опстанак.

На флуидном пеграменту Васељене цивилизације су само фрагменти приче, у бескрајној повести о животу и трајању. Појединци, тек понеко слово.

Сâмо то слово, којим сваки појединац исказује смисао свог живота, само по себи јесте значајно, али не и довољно да би, у свим временима, било мерило трајности људског живота. 

То значи да живот сваког појединца, треба да буде узглобљен у кичму целе Васељене. Срж те кичме чине све цивилизације од настанка света. То су културна и историјска наслеђа која се преносе с колена на колено. Усменим предањем или писменим путем.

Зато су, поред егзактних историјских извора, потребни и митови. У митовима налазимо пуно тога што је нека врста флуидног ДНК ткива, кроз које се оживљава све оно што је велико и битно. И што би, да не живи, поред осталог, и у митовима, било заборављено и избрисано из колективног сећања.

Митови су нека врста универзалног свезнадара, у коме живе све цивилизације и свака има своје поглавље о начину вредновања сопствене културе и успостављању животних начела, са јасно уцртаним границама између добра и зла.

Погодни су и зато што се кроз њих може путем алегорија и транзиције људских особина у друге облике, на пример, флоре и фауне приказати то свејединство, свега, у свему. Познате су нам персонификације у ликове разних Божанстава.

            Све што овалоплоти љубав и светла мисао, једног дана се претвара у мит.

Писци, превасходно песници, попут Милице Лилић Јефтимијевић¹, стварност у којој обитавају, укорењују у свецивилизацијску душу  времена.

Ова списатељица, своје поетске и прозне нити врло импресивно и свестрано уплиће у свејединство и свевековни интеграл  најдушевнијих емоција и најдуховнијих ентитета хуманизма. Она своја песничка и  прозна дела оплемњује митском надградњом и футуристичком проницљивошћу.

Садашњи тренутак је, увек, у средишту, осликан живописним, упечатљивим и врло импресивним сликама и топосима овдашњег света.

Лирика није, увек и само, израз личног осећања – говор из најсензибилнијег, најдубљег  и најинтимнијег душевног извора емотивног доживљаја. У њеним песмама и прозним делима, поред те најосетљивије и најбитније личне емоције, говора о сопственом бићу, често та интимна лирика, као свежа, блистава притока упливава у епске воде.

Епско и лирско се преливају једно у друго, као што се светлост божанске душе одражава у људским душама.

Сваки песник, па и Милица, тражи светионик у свом бићу да осветли пут до других бића и до новог хоризонта:

 „Срце Светионик води те

            Кроз тмине ноћи и днева...“

 И  до правог пута стижеш , на коме:

После болних муклина

            Све у теби пева“.

Овако песникиња о томе сведочи, у песми: „Пут срца“.

Отварање тог пута изван и изнад сопственог бића је и пут до спознаје виших светова, у којима обитавају, сви они животи који су себе обесмртили, јер: срце тада постаје „Космичко око“ које „види“ све оно што  не езгистира у нашој свакодневици. А  на том излету „И душа се  усталаса/ Ко на пучини лагани чун“ / и заплови у неке магичне воде. А у тим водама прошлост, садашњост и будућност, на истом таласу плове и дишу истим дахом.

У свом стваралачком нерву Милица сажима реални тренутак надахнућа и експресионистичких слика, којима презентује свој емотивни доживљај, са световним и светлосним наслеђем свих култура. За њу је увек оно  што је узвишено и свето, у повести свих цивилизација, путоказ за стварање истих таквих, обожених светова у својој литерарној представи живота и смисла живљења.

Будући да је цео свој живот посветила уметности и трагању за узвишеним смислом живота, за најлепшим изворима сваковрсних лепота, она  из своје душе емитује СВЕЉУБАВ која кроз стихове и прозне исказе увек светли и шаље најпозитивније вибрације читаоцима. Неки стихови и проза су,  засигурно, флуидна, духовна штафета, коју предаје и садашњим и будућим генерацијама. 

            Овакав сензибилитет поседују само писци, превасходно  песници, који су и свој живот осмислили тако. Они емитују најсветлији и најпозитивнији душевни флуид у сваком контакту са људима. За њих су сви људи једна велика породица. И они које познају и они које нису никада упознали.

У сваком свом контакту, они шире осећај благостања и није им важно ком поднебљу припадају, у којој држави живе, јер те границе и не виде, зато што је љубав, безгранична и свеприсутна, у свему.

            Поштоваоци су свих вредности које је изнедрило неко друго време, време пре нас. И плове безграничним океаном људских судбина, уздижући, притом, на највиши јарбол колективног памћења заставе светлих сећања.

За Милицу и писце, те провијенције, у првом плану је  светлост и топлина заједничког огњишта, оног огњишта из кога смо сви потекли, и у оквиру тога и личног огњишта, које греје и осветљава њено интимно, животно овалоплоћење, као неког ко у себи увек носи тај пламен и топлину првобитног заједничког огњишта.

У противном, ако би човек, као појединац, грејао и осветљавао само своја, изолована огњишта, која без  те везе са прапочетком, не могу бити трајна и не могу дуго светлети, кад-тад би се и она угасила, са нестанком сваке појединачне породице.

            У песничким илуминацијама Милице Лилић Јефтимијевић, видимо како се варнице појединачних породичних огњишта разгоревају на неугаслом пламену правекова и преносе пламен будућим генерацијама. 

То су оне  изузетно осликане, стиходарне вредности у поезији Милице Лилић Јефтимијевић, које  и у збирци песама „Посланице Одисеју²  узносе људску природу  према светом и узвишеном, према оном што је део мита, али и што може бити нови мит у будућности.  Зато, јер њен стваралачки импулс црпи енергије из тих вишемиленијумских извора и напаја се енергијама узвишених људских бића из свих времена.

ТРАНСФЕР  СВЕЉУБАВИ КРОЗ УМЕТНОСТ

Права и велика уметност је много више од трансфера  сваковрсне и очаравајуће лепоте, генијалности идеја и креативне егзалатације. У њој је најважнија љубав која се преноси кроз људе и векове.

Стиховима из песме „Пенелопина клетва“ предочено је шта се све може десити, ако се Одисеј не врати са ратишта.  И на шта би све била спремна Пенелопа да, макар, и кроз облик клетве, (карактеристичан за многе митове) учини да би сачувала бар неки обрис заједничке среће.

Ови стихови најупечатљивије илуструју ту њену страствену и бескрајну љубав: 

„Одисеју немирном довикујем:

 понећеш мој лик преко,

 у велико море усућеш ме

да израњам где год станеш.“

Љубав нас овековечује, јер ако смо једни у другима велики и лепи, довољно светли, носимо једни друге у себи, ма где да смо. И то је величина и неуништива светлост љубави и завет са Богом, да љубав увек оживљавамо у себи и осветљамо смисао наших живота.

Само праве и велике љубави имају само привремене смрти и вечне животе.

Испуњеност или празнина то су стања бића, изазвана разним искуствима и сучељавањима са изазовима.

            Милица је у једном стиху то иказала на необичан, изузетно занимљив и усудила бих се рећи једнинствен начин. Она мудро прониче у људско биће, које чине многа друга бића у њему, душевна, духовна, физичка. Милица изнедрава једну сјајну мисао у којој осећање именује бићем:

„ Не чекај сутра, више нећу бити иста,

Трајно измениће ме биће празнине“.

Празнина  је овде много више од осећања, она је биће, које највише може да промени човека, да му потисне осећања среће и личног и емотивног задовољства. Овде дефинисана као биће у бићу. У Пенелопином животу, то биће празнине расте и шири се због сумње, зебње, неизвесносног исхода предугог чекања вољеног бића – Одисеја.

И Пенелопа проналази нешто што ће потиснути осећање празнине и што је трајније од  свега што их раздваја:

„ Видећеш да срма једини нас иста

 Израсла у цвет што неће да свене”.

Нада, која  надвладава  биће празнине,  нада у повратак

Одисеја, у заједничко трајање, је цвет љубави  који никад не вене.

У песми „Пенелопин призив”, живи  свевидећа љубав, чежња и нада. Лепота и снага чежње умножава облике повезаности два бића и многоструке преливе једног у друго, у јединство два пола у нераскидив спој, у коме биће празнине губи све своје облике, патње, сете и бола,  јер трјумфује биће среће и испуњености лепотом другог бића.

 Дођи, поручује Пенелопа:

„ Док још вал сам што обујмљује те,

Преображава,

Док искра сам што те просветљује

Озарује ти биће

 Што сопство ти умножава”.

И тада ћеш, наставља свој призив Пенелопа, да /„(за)блисташ у мноштву себе”. И бићеш “Загледан у своја нова лица” .

 А ако се то не деси, чућемо у  песми „Пенелопино ламентирање” у шта се претвара живот онога ко предуго чека. Коме, неиспуњено време обесмиљава пуноћу живота:

„ Сужава се простор у твом одсуству

            Ко осека кад оголи морско дно

(…)

       Јер остао си у сфумату минулог

             Ко обрис напуштеног стабла”.

 Кроз ову симболику Милица, у песми „Арт историја”, шири спектар поетске слике на људску историју:

        „Осуђени на филмску верзију историје

         Трајно осакаћени смо за животну.

         Блажени у незнању , гледамо, гледамо…”

            У обесмиљене путеве гледамо.

Оно што је посебно и карактеристично за поезију и прозу Милице Лилић Јефтимијевић је непрекидно ширење хоризонта појединца према свести и стању друштва, у целини.

Индуктивном перспективом, песникиња, осветљава антрополошку истину, кроз призму бића као јединке и његове рефлексије на свет у којем живи.

Истовремено прати рефлексије света према бићу као појединцу, кроз призму дедуктивног осликавања.

Укрштањем ове две методе, у свом целокупном књижевном опусу, Милица прецизно осветљава друштвени статус и статус појединца, детектује истину и упорно сигнализује на све опасности и погубна дејства. Указује на виновника свих манипулација и превара: свеприсутну лаж.

На стално урушавање људског морала и губитак достојанства. На фаворизовање приземних, некултивисаних и знањем оскудних група које се профилишу у квази елиту и немилосрдно ниподаштавају људе великих знања и мудрости, префињених манира, свеопште културе.

И њена девиза је: емпатија, истина, благодарје и људске врлине су, увек, изнад сваке таме, коју она осветљава својим поетским светлом.   

ОТКРИВАЊЕ РАЈСКОГ ТРЕНУТКА У СВЕМУ

У Миличиним литерарним представама света и душевних егзалтација егзистирају и појаве и призори из живота целокупне ПРИРОДЕ. И свим оним што се у њој оглашава и појављује као фасцинација и феномен.

Сваки детаљ  може бити величанствен, ако га наша душа уздигне на пиједастал најчистије, најнежније и најтоплије емоције. Ми дајемо емоцијом  облик ономе чему се дивимо, а нема тог, ни најмањег призора, који није чудо и фасцинација.

Неки људи виде чаролију и у малим стварима, некима и највећа чаролија измиче из видокруга.

У песми : „Недеља је“ , један стиходарни сегмент најбоље то осликава:

„Једногласни наступ птица и цврчака

Засењује сирене, буку велеграда

(...)

Не омета га одсуство публике и аплауза.

Пева најискреније за себе.“

Много лепоте човек треба да има у себи да би дотакао лепоту у другима. А лепота је безгранично царство које се стално шири и увећава на духовној територији  сваке особе. Нажалост, многи је не препознају. Само онај ко је у себи препознаје и негује може да дотакне и препозна други облик лепоте, у свему. Осећај је најважнији транзитни пут за емитовање свега што је узвишено и лепо.

„Запажам да рајски тренутак

Непредвиђеног концерта

У сто птичјих гласова

 Може да исцели милионе“.

Сваки призор, догађај, доживљај, све што дотичемо срцем и душом умногостручава своје прве појавне облике богатстсвом унутрашњег света, који откривају само обдарени, изузетно сензибилни и истинољубиви. Они који истини прилазе као нечему насушном, нечему што је и пут и светлост; и правда и искрени и достојан однос према другом. Према свету и свим његовим појавним облицима.

Лепота, коју у себи и у другима откривамо, оплемењује, лечи, умножава смисао живљења, осветљава пут истине и испуњава наше душе емотивним и духовним богатством.

            У овом остиховљеном призору је важна порука охрабрења и дивљења за:

„Све оне што нису погнули главе

            Ни предали се безнађу

И нису притиснути глађу

Нити понижени,

Пред собом оптужени,  

За погрешне кораке и изборе,

Ни принуђени да јавно клече

Како би дотакли стопе владара,

Ко и сви робови“ .

Јер:

„Овде се учи слободном дисању,

Певању на слободне теме,

            Лет у висине”.

Учи се на новооткривени начин: Уз „литургијски звук птичје молитве”, пред којом сви неспоразуми бледе и свакодневна несугласја и туге утихну и занеме.

Песник стихом може да лети и надкрили земаљску збиљу, вине се бескрај времена и простора  и открива нове светове.

            Овако то, својим стиховима дочарава песникиња Марија Најтхефер Попов:

„Душа је песнику

лист папира 

осветљен са

неба  зраком”…

Музиком нежности „анђео на харфи”  надахњује  му биће. И учи свако слово да  музиком  све облаготворује.

Песници,  истиче она, оловку имају „у сањарском оку.”

У песми : „Поезија” Милица јасно ставља до знања

да је ПОЕЗИЈА та која све види и све памти. Разоткрива све подлости и преваре. Све неправде и виновнике људских страдања.

            „Ја сам створена за судар са орканима

            Које ћу надмудрити Постојаношћу,

Ја сам најздравија кћер ума и тела.

       Мене не може зауставити нико

       Мада се Васиона заверила да ме ућутка,

Ал’ ја сам њена савест, све ћу рећи, кад тад!”

И у „Пенелопином завету” живот се поистовећује са суштином поезије, јер живот и јесте део велике химне у којој се, непрекидно, смењују рађања и умирања:

 „ Спремна (сам) да изнова умрем

  Да јача бих могла да се родим”.

То ново рађање може да подари само ЉУБАВ, као вечна нит светлости и најнежније емоције. 

У  песми „ Одисјева исповест”, то се и потврђује.

На свим путовањима Одисеј , као најдражу реликвију, носи Сунце које је у кишном дану засјало на Пенелопином лицу:

            „Кад сам те угледао,

Био је то први кишни дан

Који сам доживео као сунчан

После сам у многим кишним данима

            Које је доносио живот

(Тада још нисам могао знати

Да то је био тренутак за сан)

Враћао тај кишни дан,

            Црпео сунчев сјај с твог лица

            Да бих могао даље”.

У песничкој књизи Милице Лилић Јефтимијевић, “Посланице Одисеју”, пуно је слојева који се откривају, први сваком новом и студиознијем ишчитавању. А то је најбоља гаранција да ће ова збирка поезије бити универзално и драгоцено штиво за све генерације, како садашње, тако и будуће.

_____________

1. Милица Лилић Јефтимијевић је завршила је Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и језик, у Приштини, а магистрирала је на Универзитету у Београду и стекла звање магистар филолошких наука.

 Објавила 22. књиге, различитих жанрова.

 Добитник је бројних националних и интернационалних награда и признања.

Заступљена је у више националних иинтернационалних антологија поезије, у зборницима и панорамама поезије.

Песме су јој превођене на:руски, италијански, енглески, француски, арапски,мађарски, турски, бугарски, македонски, немачки,азербејџански, шведски, пољски, румунски, ромски, словачки и друге језике. Критике на: енглески, италијански, шпански, македонски, ромски....

Члан је удружења књижевника Србије, у претходном сазиву била је потпредседник Удружењасрпских писаца. Заменик је директора онлајн магазина Балкан Ин. Стручни је саветник у италијанскојасоцијацији за дипломатију и право ICDJ (Internationalcouncil for diplomacy and justice), са седиштем уРиму, члан је Удружења књижевника „Седмица“ уФранкфурту и Међународног удружења ликовнихуметника и књижевних стваралаца, Farben international,са седиштему Франкфурту.

Живи у Београду.

2. Верица Тадић, „Свевековни импулс инспирације“, “ Књижевни преглед“,  Алма: Београд, (бр. 27. 2020).,

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: