detalj slike: ručna radinost autorke

SLOBODA

Mislima lutam po beskonačnom sutra

Da smirim rojeve što tutnje u glavi,

Ko što ponoć sluti prvu svetlost jutra

Koja tajnu dana ume da najavi.

I osećam lance što mi srce stežu.

Pucketaju zvonko dok se grudi šire.

Snovi bi da lete al ih čvrsto vežu

Realnosti što se s danom povampire.

U koraku lakom detinjstvo viori.

Na grbini teret umornog čoveka

U očima seta i mrači, i gori…

Odškrinuto srce obećanja čeka.

Čeka plavo nebo, čeka vetrić blagi,

Čeka svetlost žarku obećane sreće.

Čeka da ga ispune osećaji dragi

Kao cvetne grane sunčano proleće.

I krila širi buntovnik u duši.

Prkosi oluji što se najavljuje.

Uzleteće, pa nek se i sruši

Sloboda se pokušajem snuje.

VRATITE

Vratite obraz koji crveni

Pred svojim i tuđim razlogom za stid.

Vratite nežnost u dodir otuđeni,

Vratite srcu emotivni vid.

Vratite reč tamo gde se trebva

Čuti glas istine, pravde i slobode.

Vratite oku sva prostranstva neba.

Vratite razum koji strasti ode.

Vratite u modu običaje stare.

Nek kuća bude dom, a ne vila.

I prozore male na zid prekovčare

U kojoj je sreća vazda gazda bila.

Vratite savest u vremena davna

Kada nije moglo baš sve da se kupi.

Vratite se natrag po junaštva slavna

Koje istorija kroz vekove skupi.

Pa hrabro i časno sagledajte sebe,

Poređenja radi, onako sa strane…

Ko baš ima hrabrosti nek dublje zagrebe

Pa taman u duši otvorio rane.

A onda kažite čovečanstvu ovom

Koje besomučno trči kojekuda.

Ništa nije večno pod nebeskim krovom.

Ko u sebi ima, taj će imat svuda…

U OKU POSMATRAČA

Gde živi snaga ljudskosti čiste

U ovom moru kostiju i mesa,

Kad posle njih kao po sred piste

Ostanu tragovi uzletničkog besa.

Šta uguši poriv promisli jasne

I sabi mudrost u tamne dubine,

I pusti drskost kroz reči preglasne

Nad gorom i vodom da se vine.

Gde se dade narod čiji koren beše

Duboko u kori istorije slavne?

Šta potomci sobom iz sveta doneše

Kad su misli njine prozirne i ravne?

Nekada je sunce sa Istoka teklo

Da bi Zapad mogo na kraju da svetne.

Sad Zapad prisvaja i svitanja poreklo

Istoku bi teret tame da nametne.

Došlo mnogo ljudi raznolikih ćudi

Korenje posekli, a cvećem se diče.

Čudna narav čuđenje probudi…

Rodna zemljo srce ti nariče.

Svoje teraš, tuđem se priklanjaš,

Na opanak štiklu si prišila.

Obećanim maglama uranjaš

Od sebe si kajanje sakrila….

Snaga nisu novci i imanja.

To što nema ni Car ne večera.

Moć se gradi blokovima znanja

Doslednošću stiče u Gospoda vera…

PODELITE OVAJ TEKST NA: