детаљ слике: ручна радиност ауторке

СЛОБОДА

Мислима лутам по бесконачном сутра

Да смирим ројеве што тутње у глави,

Ко што поноћ слути прву светлост јутра

Која тајну дана уме да најави.

И осећам ланце што ми срце стежу.

Пуцкетају звонко док се груди шире.

Снови би да лете ал их чврсто вежу

Реалности што се с даном повампире.

У кораку лаком детињство виори.

На грбини терет уморног човека

У очима сета и мрачи, и гори…

Одшкринуто срце обећања чека.

Чека плаво небо, чека ветрић благи,

Чека светлост жарку обећане среће.

Чека да га испуне осећаји драги

Као цветне гране сунчано пролеће.

И крила шири бунтовник у души.

Пркоси олуји што се најављује.

Узлетеће, па нек се и сруши

Слобода се покушајем снује.

ВРАТИТЕ

Вратите образ који црвени

Пред својим и туђим разлогом за стид.

Вратите нежност у додир отуђени,

Вратите срцу емотивни вид.

Вратите реч тамо где се требва

Чути глас истине, правде и слободе.

Вратите оку сва пространства неба.

Вратите разум који страсти оде.

Вратите у моду обичаје старе.

Нек кућа буде дом, а не вила.

И прозоре мале на зид прековчаре

У којој је срећа вазда газда била.

Вратите савест у времена давна

Када није могло баш све да се купи.

Вратите се натраг по јунаштва славна

Које историја кроз векове скупи.

Па храбро и часно сагледајте себе,

Поређења ради, онако са стране…

Ко баш има храбрости нек дубље загребе

Па таман у души отворио ране.

А онда кажите човечанству овом

Које бесомучно трчи којекуда.

Ништа није вечно под небеским кровом.

Ко у себи има, тај ће имат свуда…

У ОКУ ПОСМАТРАЧА

Где живи снага људскости чисте

У овом мору костију и меса,

Кад после њих као по сред писте

Остану трагови узлетничког беса.

Шта угуши порив промисли јасне

И саби мудрост у тамне дубине,

И пусти дрскост кроз речи прегласне

Над гором и водом да се вине.

Где се даде народ чији корен беше

Дубоко у кори историје славне?

Шта потомци собом из света донеше

Кад су мисли њине прозирне и равне?

Некада је сунце са Истока текло

Да би Запад мого на крају да светне.

Сад Запад присваја и свитања порекло

Истоку би терет таме да наметне.

Дошло много људи разноликих ћуди

Корење посекли, а цвећем се диче.

Чудна нарав чуђење пробуди…

Родна земљо срце ти нариче.

Своје тераш, туђем се приклањаш,

На опанак штиклу си пришила.

Обећаним маглама урањаш

Од себе си кајање сакрила….

Снага нису новци и имања.

То што нема ни Цар не вечера.

Моћ се гради блоковима знања

Доследношћу стиче у Господа вера…

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: