detalj slike: KRK Art dizajn

ZIMA NA GRABEŽU 

 Februar 1994. godine.

            Beskrajna, neumoljiva bela tama, usisavala nas je u sebe, činilo se, poput zloćudnog vrtloga, poput neizmerne crne rupe. Svet je stao, zaledio se. Postojala je samo noć, tamne jele i smreke pored puta posute velikim komadima snega. Postojale su samo dve boje na svetu tada, bela i crna. Bela je mirisala na hladnoću, sneg i mećavu, a hladnoća je mirisala na smrt. Crna je obećavala sve ono što neprozirnost i noćni užasi obećavaju-i ona je mirisala na smrt.

        Tek u autobusu koji je milio snežnim putevima kroz Grmeč, postali smo potpuno svesni stvarnosti i onoga što nas čeka. Sve do tada je bila samo mogućnost, iščekivanje, nagoveštaj, možda neće...možda neće još. Poligon, obuka sa oružjem, marševi, treninzi, više su ličili na igru, nadmetanje muškaraca koji još nisu dovoljno zreli da budu muškarci, dece koja su ipak dovoljno stara da više ne mogu biti deca. To je sada iza nas. Sada, prvi put većina od nas, odlazi na ratište. U pravu borbenu zonu. I to ne bilo koju, već u jednu od najopasnijih zona u čitavoj, ratom zahvaćenoj Bosni. Na plato iznad Bihaća, poznat kratko kao-Grabež.

        Grabež. U tom kratkom imenu sadržano je toliko toga. Smrti, bola, patnje. Među nekim borcima, iskusnijim ratnicima, Grabež se nazivao i Zonom sumraka. Zonom koja  bez milosti guta živote. Vrtlog smrti u Zoni uzimao je živote ne praveći nikakvu razliku između godišta, uzrasta,  godišnjih doba; mladi, stari, iskusni, novajlije; zima, proleće, leto, jesen; dan, noć. Zoni je bilo potpuno svejedno, uzimala je sve podjednako, uvek i svuda.

            Hrabrili smo se pesmom, ali nisam se zavaravao. Prepoznavao sam  u pogledima, licima ostalih, isto ono što sam osećao, i znao, da se moglo videti i na mom licu i u mom pogledu.

            Prepoznavao sam pitanje koje nas je sve mučilo. Ko se od nas iz ovog autobusa neće vratiti nazad? Ko neće biti u povratnom autobusu? Koga će zauvek uzeti Zona?

            Najavljena je naša velika ofanziva. Pitao sam se koji je to mozak smislio da devetnaestogodišnje mladiće,  većinu bez ikakvog prethodnog  ratnog iskustva, prvi put pošalje na front na najgore ratište, u sred pokrenute ofanzive,  na planinu, u zimu koja je pala na nju svom silinom. Razumeo sam da je rat, nisam se ni nadao da ćemo ga provesti celog u kasarni, nisam verovao u uveravanja koja su stizala našim roditeljima,  da nećemo nigde ići, ili eventualno samo u blizinu fronta, tzv. ,,očekujući rejon’’ i slično. Pa ipak mi je ovo delovalo previše okrutno, nečovečno. Prvi put, i odmah u najgoru vatru. Je li moralo tako?

           Bilo je besmisleno misliti o tome. Je li moralo, kako smo uopšte stigli dovde, ko nas je doveo u ovu situaciju, zašto oni mnogo odrasliji od nas nisu uspeli da se dogovore normalno kao odrasli i razumni ljudi, pretpostavljao sam valjda da odrasli ljudi moraju biti razumniji i pametniji od nas gotovo dece (još jedna iluzija koju će nam rat brzo raspršiti-da su odrasli listom pametni i razumni) i zašto su ti odrasli u svoje krvave igre uvukli i nas. Ništa od svega toga više nije bilo važno. Grane drveća su udarale po autobusu, snežne pahulje se lepile na prozore, a mi smo zurili u čudovišnu, belu/crnu noć.

          Stigli smo. Dočekala nas je avetinjski nestvarno snažna zima. Bilo je hladno kao u Sibiru. Bio sam prilično dobro obučen-topli vuneni džemper, vunene čarape, odlične rukavice, tople duge gaće, jaka jakna, vjetrovka. Pa ipak, napolju, na hladnoći u momentima sam se osećao kao da sam potpuno go, bez ikakve odeće, a da mi hladnoća struže kroz sve kosti.  Mislim da je na trenutke bilo i preko minus dvadeset. Prsti bi se kočili kroz debele rukavice, a oružje bi se samo od sebe zakočilo od hladnoće.

        Kao da je nešto ogromno i neizrecivo vrebalo kroz tu belinu, kroz jezivu hladnoću, nešto zauvek gladno, gladno toplih života, tople ljudske krvi. Možda smo ga sami stvorili, možda ga je hranila naša ludost, gluposti i omraze koje su nas i dovele na planinu da jedni drugima prosipamo krv i skrnavimo prirodu. A ta ista priroda kao da se okrenula od nas, protiv nas. Kao da je rešila da kazni naše ludilo,  jednih i drugih, i kad već nećemo da uživamo u svemu onome što nam nudi, ponudila nam je svoj mračni deo. Hladnoću, tamu, smrt. Stvorila je čudovište bez oblika, vrtlog smrti i nasilja, koji se osećao svuda oko nas i pio nam dušu.

    Straža kod hangara proticala mi je kao u bunilu. U daljini se video beo i naizgled uspavan grad-Bihać. Ispod su se padine survavale u beskrajne grabove šume i raznorazna grmlja, tu su vrebala minska polja, ničija zemlja, a iza njih rovovi druge strane. Ali gde? Niko ti nije puno objašnjavao. Tek poneki pokret ruke.Tamo su ,,oni’’. Ovde smo mi. To je valjda dovoljno da se snađeš, u tom sveopštom, zaslepljujućem belilu, u tim kratkim zimskim danima kada brzo pada noć. Počinjao sam da shvatam kakav je rat zapravo haos i dezorganizovanost, da su sve one priče o silnoj organizovanosti, pripremi, planiranju, vođenju računa o svemu zapravo čista laž, i da si ti tek jedan šraf,  sitni točkić u velikom mehanizmu, i da malo ko ima vremena da se bavi s tobom, da ti bilo šta objašnjava,  da se bavi s time da li ćeš živeti ili umreti. Velikom Mehanizmu vojski i ratovanja važan si samo kao broj, ali neće ni primetiti da te nema, ako te ne bude, doći će neko drugi na tvoje mesto. Nisi još dovoljno spreman, fizički, mentalno? Premlad si? Nisi rođen za vojnika, junaka, ratnika? Mehanizam nije briga. Zonu, i čudovište u koje se Grabež pretvorio, još manje je briga.

   Već drugi, treći dan, desilo mi  se nešto na straži. Začulo se meko, tiho ,,plop’’, zvuk koji su pravile tada poznate i čuvene puške-singapurke. Našli smo rupu od metka, trag. Puklo je nekih tridesetak, četrdesetak centimetara daleko od mesta na kome sam stražario. Snajper? Nikako mi nije bilo jasno odakle je mogao doći metak. Tamo gde su bili oni, bilo je jednostavno predaleko od hangara. Nemoguće da se neko toliko blizu privukao. I opet mi nije bio jasan ni ugao metka. Da li je moguće da je neko od naših zapucao gde ne treba? Možda neko dezorijentisan, neko ko se uspaničio? Nisam znao. Ali posle tog događaja, počeo sam bolje paziti kuda hodam,  gledam i gde izvirujem glavom-bilo je najbolje izvirivati što manje, ili nikako.

  Na Grabežu sam prvi put u životu imao halucinaciju. Nije bilo preporučljivo da se pali vatra, iz sasvim razumljivih razloga. Tu veče smo na straži bili Jovo i ja. Hladnoća je bila tolika da smo jedva govorili-svaki pokret usana iziskivao je jeziv napor. Kosti, ruke su me bolele od hladnoće. Bilo je tako hladno da smo maštali o vatri. U jednom momentu smo je obojica i ugledali. Činilo se da iz hangara dopire odsjaj velikog stuba vatre. Mora da neko nije više mogao da izdrži hladnoću, zapalio je vatru pa šta bude. Dogovorili smo se da Jovo prvi ode, pa kad se vrati, da idem ja. Tako da se grejemo na smenu. Sumnjali smo zaista da po tolikoj hladnoći iko uopšte može biti u stanju da napada, privlači se ili bilo šta preduzima.

   Jovo se vratio iz hangara bleda lica. ,,Šta je bilo?’’, rekoh. ,,Kratko si ostao.’’ On tiho reče ,,Nema vatre.’’ Pogledah ga. Bio je ozbiljan. ,,Kako to misliš, nema vatre?’’ , upitah. ,,Ne znam’’, reče. ,,Jednostavno je nema. Unutra nema nikakve vatre.’’

Prebledeh i ja, utonušmo svako u svoje misli, bez daljih reči. Nakon nekog vremena, ponovo videsmo onaj stub vatre. Pogledasmo se. Ovaj put ja odoh da proverim, pun nade,  pomislih sigurno to je to, ne može dva puta da se prividi dvojici ljudi.

   Unutra ne bi ponovo nikakve vatre.

Nemam objašnjenje, ni dan danas. Možda je želja za toplotom bila tolika, da je mozak obojice u istim trenucima proizveo slike kojih nam je bilo željno i fizičko telo, i um. Možda nam se ta čudovišna bela noć i hladnoća samo rugala, pokazivala nam koliko smo mali i beznačajni,  koliko može da upravlja s nama i izludi nas. Nekako smo pregurali tu noć, nekako, ne znam kako se nismo smrznuli. Sibir, Tibet, ne znam sa čime bih poredio. Hladnoća toliko jaka da prelazi u fizički i psihički bol.

  Dani i noći prolaze. Dani i noći su slonovi na indijskom crtežu-što bi rekao Milan Mladenović. Nosimo sanduke sa minama. Puca se iz minobacača. Plašimo se da se mina ne zaglavi. Nisam siguran da li je možemo smrznutim rukama izvaditi ako se to desi. Puca se, štekte automati, puškomitraljezi. Belinu paraju žestoke detonacije haubičkih granata. Sve je kao u nekom suludom filmu, samo što umesto nas nisu glumci, ne posmatramo ih iz toplih soba uz kafu i čips, već smo sami u glavnim ulogama. Nešto drugo sada nas posmatra, iz tame, iz hladnoće, nešto željno bola, patnje, smrti.

   Ranjavanja je sve više. Ljudi koje ne znamo, i ljudi koje poznajemo. Teško je ranjen naš vodnik. Ranjen je i poručnik. Iz daljine, hladno, bezglasno čudovište se ceri iz tame.

    Počinju smrti.

   Ginu znani i neznani. Vidimo tela. Naših. Njihovih, koje nisu stigli izvući. Nemaš vremena da razmišljaš, da shvataš nepravdu i besmisao svega toga. Počinje tiho ona ratna otupelost, organizam i psiha se prirodno brane, podižu zaštitu od tih krvavih slika, arhiviraju ih u neku tamnu ostavu uma i usredsređuju se na ono

 njiima najvažnije. Kako vlasnika njihove psihe i tela sačuvati u životu.

   Idemo na položaje. Puca se. Hladnoća je, čini se, gotovo jednak neprijatelj kao i oružje. Dolazim u hangar na privremeni odmor. Iscrpljen sam, osećam da hladnoća počinje opasno da uzima danak, da mi nešto kreće kroz telo,  da počinje neka drhtavica , molim se samo da ne bude začetak kakve velike gripe, upale pluća. Još mi samo to fali. Ko će da me leči ovde, u sred ovog suludog haosa? Ko će me pustiti na lečenje, i ko će me odvesti odavde? Ako budem iznuren od bolesti, ovde ću brzo stradati. Tada sam prvi put osetio i shvatio da nije tačno ono što kažu da u mladosti misliš da si besmrtan. Bio sam savršeno svestan koliko je život na ovakvom mestu krhak, i kako može nestati u sekundi. Ne samo od metka. Stresem se,  jeza mi prolazi kroz telo, možda zaista nailazi neka iznurujuća bolest. Bukvalno me koža boli od hladnoće. Počinjem da cvokoćem, uprkos debeloj zimskoj odeći na meni. Nemam čime da se pokrijem, osim nekog tankog, prljavog ćebeta. Tu su  i rezervisti, nismo samo mi iz mlade vojske. Tu su i moji zemljaci iz 9.Grahovske brigade. Prepoznaje me jedan od njih, pod nadimkom Čugelj. Ne znam odakle donosi i izvlači nekoliko  ćebadi i jorgana, i daje mi. Utopljavam se. Cvokotanje, hladnoća me prolazi. Uskoro sam sasvim u redu, kao što je talas hladnoće i bola po  telu iznenada naišao, jednako je brzo i prošao. Čugelj mi je pomogao, i počinjem verovati da za nas ljude ipak ima nade; možda Celinu tog mehanizma vojske nije briga, ali pojedinačne ljude u tom velikom lancu ipak je briga jedne za druge.

   Gine se. Mehanika sukoba čini neizbežno, preblizu iskopani rovovi, kote koje prelaze iz jednih ruku u druge, užasne vremenske prilike, sve zajedno nemaju milosti. Belo je postalo boja smrti. Među prvima je poginuo Boro. Sećam se njegovog mirnog, setnog lica, dok smo šest meseci ranije sedeli uveče u gradu. On, Mrđa, moj školski Milan i ja. Boro je bio i zamišljen i veseo, tih i blag, radostan i setan, istovremeno. To veče smo dobili izlazak u grad iz kasarne, bilo je leto, sve je listalo i cvrčalo od života, mi mladi, puni utisaka, čula na maksimumu, činilo nam se da je ceo svet naš.

    Šest meseci kasnije, poginuo je.

 Brešu sam slabije poznavao. Znam da je pre vojske živeo u inostranstvu, u Austriji, čini mi se. I on je poginuo. Nepravedne, bolne smrti, momaka koji ničim nisu zaslužili takav kraj. Činilo mi se tih dana da je čitav Grabeški plato i sva druga uzvišenja, kote i položaji oko njega, jedan poseban svet, zapravo čitav univerzum, potpuno odvojen od ostatka sveta. Na Grabežu nisu važili nikakvi fizički ni društveni zakoni ovog sveta. Ni u tragovima nisam mogao tamo da nađem ništa od Božijeg prisustva . Kroz hladnoću i sneg carevala je samo Smrt. Ono što nam se cerilo kroz tamu, nije imalo nikakve veze ni sa Bogom ni sa ljudskošću, samo sa smrću.

   Činilo se da beskrajno traje, sekundi su bili dugački kao minuti, minuti kao sati, sati kao da su trajali poput dana, a dani poput nedelja. Ima li kraja ovim mukama, pomislio sam, samo da se već jednom završi, kako god, na bilo koji način, samo da se završi. Ovo se ne može podnositi, ne može izdržati, poludećemo, skrenućemo s uma.

PODELITE OVAJ TEKST NA: