детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗИМА НА ГРАБЕЖУ 

 Фебруар 1994. године.

            Бескрајна, неумољива бела тама, усисавала нас је у себе, чинило се, попут злоћудног вртлога, попут неизмерне црне рупе. Свет је стао, заледио се. Постојала је само ноћ, тамне јеле и смреке поред пута посуте великим комадима снега. Постојале су само две боје на свету тада, бела и црна. Бела је мирисала на хладноћу, снег и мећаву, а хладноћа је мирисала на смрт. Црна је обећавала све оно што непрозирност и ноћни ужаси обећавају-и она је мирисала на смрт.

        Тек у аутобусу који је милио снежним путевима кроз Грмеч, постали смо потпуно свесни стварности и онога што нас чека. Све до тада је била само могућност, ишчекивање, наговештај, можда неће...можда неће још. Полигон, обука са оружјем, маршеви, тренинзи, више су личили на игру, надметање мушкараца који још нису довољно зрели да буду мушкарци, деце која су ипак довољно стара да више не могу бити деца. То је сада иза нас. Сада, први пут већина од нас, одлази на ратиште. У праву борбену зону. И то не било коју, већ у једну од најопаснијих зона у читавој, ратом захваћеној Босни. На плато изнад Бихаћа, познат кратко као-Грабеж.

        Грабеж. У том кратком имену садржано је толико тога. Смрти, бола, патње. Међу неким борцима, искуснијим ратницима, Грабеж се називао и Зоном сумрака. Зоном која  без милости гута животе. Вртлог смрти у Зони узимао је животе не правећи никакву разлику између годишта, узраста,  годишњих доба; млади, стари, искусни, новајлије; зима, пролеће, лето, јесен; дан, ноћ. Зони је било потпуно свеједно, узимала је све подједнако, увек и свуда.

            Храбрили смо се песмом, али нисам се заваравао. Препознавао сам  у погледима, лицима осталих, исто оно што сам осећао, и знао, да се могло видети и на мом лицу и у мом погледу.

            Препознавао сам питање које нас је све мучило. Ко се од нас из овог аутобуса неће вратити назад? Ко неће бити у повратном аутобусу? Кога ће заувек узети Зона?

            Најављена је наша велика офанзива. Питао сам се који је то мозак смислио да деветнаестогодишње младиће,  већину без икаквог претходног  ратног искуства, први пут пошаље на фронт на најгоре ратиште, у сред покренуте офанзиве,  на планину, у зиму која је пала на њу свом силином. Разумео сам да је рат, нисам се ни надао да ћемо га провести целог у касарни, нисам веровао у уверавања која су стизала нашим родитељима,  да нећемо нигде ићи, или евентуално само у близину фронта, тзв. ,,очекујући рејон’’ и слично. Па ипак ми је ово деловало превише окрутно, нечовечно. Први пут, и одмах у најгору ватру. Је ли морало тако?

           Било је бесмислено мислити о томе. Је ли морало, како смо уопште стигли довде, ко нас је довео у ову ситуацију, зашто они много одраслији од нас нису успели да се договоре нормално као одрасли и разумни људи, претпостављао сам ваљда да одрасли људи морају бити разумнији и паметнији од нас готово деце (још једна илузија коју ће нам рат брзо распршити-да су одрасли листом паметни и разумни) и зашто су ти одрасли у своје крваве игре увукли и нас. Ништа од свега тога више није било важно. Гране дрвећа су ударале по аутобусу, снежне пахуље се лепиле на прозоре, а ми смо зурили у чудовишну, белу/црну ноћ.

          Стигли смо. Дочекала нас је аветињски нестварно снажна зима. Било је хладно као у Сибиру. Био сам прилично добро обучен-топли вунени џемпер, вунене чарапе, одличне рукавице, топле дуге гаће, јака јакна, вјетровка. Па ипак, напољу, на хладноћи у моментима сам се осећао као да сам потпуно го, без икакве одеће, а да ми хладноћа струже кроз све кости.  Мислим да је на тренутке било и преко минус двадесет. Прсти би се кочили кроз дебеле рукавице, а оружје би се само од себе закочило од хладноће.

        Као да је нешто огромно и неизрециво вребало кроз ту белину, кроз језиву хладноћу, нешто заувек гладно, гладно топлих живота, топле људске крви. Можда смо га сами створили, можда га је хранила наша лудост, глупости и омразе које су нас и довеле на планину да једни другима просипамо крв и скрнавимо природу. А та иста природа као да се окренула од нас, против нас. Као да је решила да казни наше лудило,  једних и других, и кад већ нећемо да уживамо у свему ономе што нам нуди, понудила нам је свој мрачни део. Хладноћу, таму, смрт. Створила је чудовиште без облика, вртлог смрти и насиља, који се осећао свуда око нас и пио нам душу.

    Стража код хангара протицала ми је као у бунилу. У даљини се видео бео и наизглед успаван град-Бихаћ. Испод су се падине сурвавале у бескрајне грабове шуме и разноразна грмља, ту су вребала минска поља, ничија земља, а иза њих ровови друге стране. Али где? Нико ти није пуно објашњавао. Тек понеки покрет руке.Тамо су ,,они’’. Овде смо ми. То је ваљда довољно да се снађеш, у том свеопштом, заслепљујућем белилу, у тим кратким зимским данима када брзо пада ноћ. Почињао сам да схватам какав је рат заправо хаос и дезорганизованост, да су све оне приче о силној организованости, припреми, планирању, вођењу рачуна о свему заправо чиста лаж, и да си ти тек један шраф,  ситни точкић у великом механизму, и да мало ко има времена да се бави с тобом, да ти било шта објашњава,  да се бави с тиме да ли ћеш живети или умрети. Великом Механизму војски и ратовања важан си само као број, али неће ни приметити да те нема, ако те не буде, доћи ће неко други на твоје место. Ниси још довољно спреман, физички, ментално? Премлад си? Ниси рођен за војника, јунака, ратника? Механизам није брига. Зону, и чудовиште у које се Грабеж претворио, још мање је брига.

   Већ други, трећи дан, десило ми  се нешто на стражи. Зачуло се меко, тихо ,,плоп’’, звук који су правиле тада познате и чувене пушке-сингапурке. Нашли смо рупу од метка, траг. Пукло је неких тридесетак, четрдесетак центиметара далеко од места на коме сам стражарио. Снајпер? Никако ми није било јасно одакле је могао доћи метак. Тамо где су били они, било је једноставно предалеко од хангара. Немогуће да се неко толико близу привукао. И опет ми није био јасан ни угао метка. Да ли је могуће да је неко од наших запуцао где не треба? Можда неко дезоријентисан, неко ко се успаничио? Нисам знао. Али после тог догађаја, почео сам боље пазити куда ходам,  гледам и где извирујем главом-било је најбоље извиривати што мање, или никако.

  На Грабежу сам први пут у животу имао халуцинацију. Није било препоручљиво да се пали ватра, из сасвим разумљивих разлога. Ту вече смо на стражи били Јово и ја. Хладноћа је била толика да смо једва говорили-сваки покрет усана изискивао је језив напор. Кости, руке су ме болеле од хладноће. Било је тако хладно да смо маштали о ватри. У једном моменту смо је обојица и угледали. Чинило се да из хангара допире одсјај великог стуба ватре. Мора да неко није више могао да издржи хладноћу, запалио је ватру па шта буде. Договорили смо се да Јово први оде, па кад се врати, да идем ја. Тако да се грејемо на смену. Сумњали смо заиста да по толикој хладноћи ико уопште може бити у стању да напада, привлачи се или било шта предузима.

   Јово се вратио из хангара бледа лица. ,,Шта је било?’’, рекох. ,,Кратко си остао.’’ Он тихо рече ,,Нема ватре.’’ Погледах га. Био је озбиљан. ,,Како то мислиш, нема ватре?’’ , упитах. ,,Не знам’’, рече. ,,Једноставно је нема. Унутра нема никакве ватре.’’

Пребледех и ја, утонушмо свако у своје мисли, без даљих речи. Након неког времена, поново видесмо онај стуб ватре. Погледасмо се. Овај пут ја одох да проверим, пун наде,  помислих сигурно то је то, не може два пута да се привиди двојици људи.

   Унутра не би поново никакве ватре.

Немам објашњење, ни дан данас. Можда је жеља за топлотом била толика, да је мозак обојице у истим тренуцима произвео слике којих нам је било жељно и физичко тело, и ум. Можда нам се та чудовишна бела ноћ и хладноћа само ругала, показивала нам колико смо мали и безначајни,  колико може да управља с нама и излуди нас. Некако смо прегурали ту ноћ, некако, не знам како се нисмо смрзнули. Сибир, Тибет, не знам са чиме бих поредио. Хладноћа толико јака да прелази у физички и психички бол.

  Дани и ноћи пролазе. Дани и ноћи су слонови на индијском цртежу-што би рекао Милан Младеновић. Носимо сандуке са минама. Пуца се из минобацача. Плашимо се да се мина не заглави. Нисам сигуран да ли је можемо смрзнутим рукама извадити ако се то деси. Пуца се, штекте аутомати, пушкомитраљези. Белину парају жестоке детонације хаубичких граната. Све је као у неком сулудом филму, само што уместо нас нису глумци, не посматрамо их из топлих соба уз кафу и чипс, већ смо сами у главним улогама. Нешто друго сада нас посматра, из таме, из хладноће, нешто жељно бола, патње, смрти.

   Рањавања је све више. Људи које не знамо, и људи које познајемо. Тешко је рањен наш водник. Рањен је и поручник. Из даљине, хладно, безгласно чудовиште се цери из таме.

    Почињу смрти.

   Гину знани и незнани. Видимо тела. Наших. Њихових, које нису стигли извући. Немаш времена да размишљаш, да схваташ неправду и бесмисао свега тога. Почиње тихо она ратна отупелост, организам и психа се природно бране, подижу заштиту од тих крвавих слика, архивирају их у неку тамну оставу ума и усредсређују се на оно

 њиима најважније. Како власника њихове психе и тела сачувати у животу.

   Идемо на положаје. Пуца се. Хладноћа је, чини се, готово једнак непријатељ као и оружје. Долазим у хангар на привремени одмор. Исцрпљен сам, осећам да хладноћа почиње опасно да узима данак, да ми нешто креће кроз тело,  да почиње нека дрхтавица , молим се само да не буде зачетак какве велике грипе, упале плућа. Још ми само то фали. Ко ће да ме лечи овде, у сред овог сулудог хаоса? Ко ће ме пустити на лечење, и ко ће ме одвести одавде? Ако будем изнурен од болести, овде ћу брзо страдати. Тада сам први пут осетио и схватио да није тачно оно што кажу да у младости мислиш да си бесмртан. Био сам савршено свестан колико је живот на оваквом месту крхак, и како може нестати у секунди. Не само од метка. Стресем се,  језа ми пролази кроз тело, можда заиста наилази нека изнурујућа болест. Буквално ме кожа боли од хладноће. Почињем да цвокоћем, упркос дебелој зимској одећи на мени. Немам чиме да се покријем, осим неког танког, прљавог ћебета. Ту су  и резервисти, нисмо само ми из младе војске. Ту су и моји земљаци из 9.Граховске бригаде. Препознаје ме један од њих, под надимком Чугељ. Не знам одакле доноси и извлачи неколико  ћебади и јоргана, и даје ми. Утопљавам се. Цвокотање, хладноћа ме пролази. Ускоро сам сасвим у реду, као што је талас хладноће и бола по  телу изненада наишао, једнако је брзо и прошао. Чугељ ми је помогао, и почињем веровати да за нас људе ипак има наде; можда Целину тог механизма војске није брига, али појединачне људе у том великом ланцу ипак је брига једне за друге.

   Гине се. Механика сукоба чини неизбежно, преблизу ископани ровови, коте које прелазе из једних руку у друге, ужасне временске прилике, све заједно немају милости. Бело је постало боја смрти. Међу првима је погинуо Боро. Сећам се његовог мирног, сетног лица, док смо шест месеци раније седели увече у граду. Он, Мрђа, мој школски Милан и ја. Боро је био и замишљен и весео, тих и благ, радостан и сетан, истовремено. То вече смо добили излазак у град из касарне, било је лето, све је листало и цврчало од живота, ми млади, пуни утисака, чула на максимуму, чинило нам се да је цео свет наш.

    Шест месеци касније, погинуо је.

 Брешу сам слабије познавао. Знам да је пре војске живео у иностранству, у Аустрији, чини ми се. И он је погинуо. Неправедне, болне смрти, момака који ничим нису заслужили такав крај. Чинило ми се тих дана да је читав Грабешки плато и сва друга узвишења, коте и положаји око њега, један посебан свет, заправо читав универзум, потпуно одвојен од остатка света. На Грабежу нису важили никакви физички ни друштвени закони овог света. Ни у траговима нисам могао тамо да нађем ништа од Божијег присуства . Кроз хладноћу и снег царевала је само Смрт. Оно што нам се церило кроз таму, није имало никакве везе ни са Богом ни са људскошћу, само са смрћу.

   Чинило се да бескрајно траје, секунди су били дугачки као минути, минути као сати, сати као да су трајали попут дана, а дани попут недеља. Има ли краја овим мукама, помислио сам, само да се већ једном заврши, како год, на било који начин, само да се заврши. Ово се не може подносити, не може издржати, полудећемо, скренућемо с ума.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: