detalj slike: KRK Art dizajn

OZVEZDANI PREDELI IZMEĐU

IZRECIVOG I NEIZRECIVOG

(Divna M. Vuksanović: „Vetar sa zvezdane planine“)

Gledajmo na život

kao na dečiju igru

u kojoj ništa nije ozbiljno

osim poštenja.-

Imanuel Kant

Čovek je najbliži Bogu

kada se igra.-

Platon

Verica Tadić

Susret sa novom knjigom Divne Vuksanović*, „Vetar sa zvezdane planine“*, svojevrsna je avantura za one koji vole da se sele na slobodne teritorije oduhovljenih svetova.

Ova knjiga je neobična i zanimljiva i po tome što nije žanrovski omeđena, tako da čitalac ima više mogućnosti za iščitavanje. I možda ona može biti za svakoga različita, zato što je, u isto vreme, i mini roman i poetski oslikana panorama lirsko-refleksivnih pejzaža.Poetske slike u prozi i prozni fragmenti u poetskom tkivu su prelazni oblici koji na kompletniji i impresivniji način oslikavaju posmatrane pojave.

Miksovanjem raznih formi i stilova oplemenjene energije postaju vidljivije i dublje se ulazi u onaj životodarni impuls koji iz njih izvire.

U osnovi ovog mini romana je bajkovita pripovest. To je ona vrsta bajki u kojima pisac oblikuje sopstveni geografski prostor i u njemu stvara svet po svojoj meri, po meri svoje emotivne i duhovne lepote i uzvišenosti.

Svet u ovom romanu je dvoglasno saglasje nebeskog i zemaljskog suživota, a taj svet obitava na lebdećem ostrvu.

Neimenovani junak uplivava u tok meditacije, u kojoj Sunce, Mesec i zvezde uspostavljaju bliske veze, sa vetrom i vodama i šire granice prijateljstva u sve prostore. On usklađuje ritam i vibracije prirodnih pojava sa ritmom i vibracijama svog srca. I boje pejzaža u spoljašnjem svetu sa bojama na pejzažima svoje duše. Tako se uspostavlja dijalog duša. Unutrašnji svetse ogleda u spoljašnjem, a spoljašnji uranja u unutrašnji.Isto onako kako se, tokom pripovedanja, žanrovi prelivaju u različite forme, koje oblikuju kompaktnu celinu,i ova dva sveta kroz međusobno prelivanje srastaju integral srodnosti.

To je onaj univerzalni trenutak u kome čovek prirodu doživljava kao bliskog srodnika i oseća njeno prisustvo u dahu, reči, pesmi. I oseća koliko je priroda srećna kada mu daruje najlepši deo sebe.

„U noći punog Meseca, sedeo sam na vrhu planine i gledao u šume i izmaglicu... Osluškivao sam zvezde...“, ovaj uvod u priču nagoveštavaotvaranje puta ka nekoj novostvorenoj galaksiji. Galaktička maglina obujmljujeprostor, u koji tek treba zakoračiti. Takav je prizor kada se sa planine gleda u daljinu i osluškuju zvezde.

Budući da se ova planina nalaziu prostoru između nebeskog svoda i zemaljskepanorame,po njoj komotno mogu da hodaju, zvezde, Mesec i Sunce. A zvezde, ponekad, mogu biti i meki, topli pokrivač.

Ako sa glavnim junakom krenenete u šetnju, po „zvezdanoj planini“, čućete od njega neobične priče, kao što je, na primer, ova:

„Na najvišem boru planine, zajedno sa mnom, sedeo je vetar i čitao novine. Iznad njega je treperila najmlađa zvezda. I ona je volela da čita; osvetljavala mu je stranicu po stranicu...“

Ako vetar, svojim zvučnim oglašavanjima,pokazuje koliko želi da namse približi, kada nas miluje šapatom u proleće, ili koliko je ljut kad gromoglasnim urlikom ustalasa usnulo more, zašto mu ne bismo dodelili i vrstu govora razumljivu ljudskom rodu? I zašto ga ne bismo videli i kao čitača novina? Ako ume da ih lista, zašto se ne bi upustio i u avanturu čitanja, kada je to naučila i najmlađa zvezda?

Razne uloge ima vetar u ovom, izuzetno zanimljivom, romanu Divne Vuksanović:

„Sa visokog bora ukazala se dolina, crvena od šumskih plodova. Potoci su bili brzi. Vetar je njihao prazne gondole uspinjača tamo-ovamo“.

Nisu to obične uspinjače. Samo ih retki vide. Vetar im pomaže da se uzdignu do nebeskih visina. Njima putuju oni koji odgonetaju smisao i suštinu komunikacije između zemaljskih i vanzemaljskih svetova. I za zemlju i za nebo smisao tog dijaloga je sasvim razumljiv i jednostavno i lako se uspostavlja. Za ljude, u mnogo čemu, je nedokučiv.

Da bismo neke odlomke tog dijaloga prepoznali i razumeli potrebnojeda pronađemo u našem jeziku načine dešifrovanja nebesko-zemaljskog (raz)govora.A to znači da pojavama u našem okruženju dodelimo atribute koji su razumljivi u ljudskom svetu.

To je ono što u romanu Divne Vuksanović, „Vetar sa zvezdane planine“prepoznajemo kao najbitnije. Umesto deskripcije, uspostavljen je direktan govor sa prirodom, sa zemaljskim i vanzemaljskim okruženjem. I taj govor je vrlo jasan.

I ne samo to. On otvara prozore u našoj svesti i za samogovor, razgovor sa sobom, jer u sebi nosimo sve te svetove, samo su oni u pojavnom, spoljašnjem svetu drugačiji, vidljiviji i prostraniji. A u unutrašnjem teško uhvatljivi i nedovoljno osvetljeni.

O potrebi otvaranja i osvetljavanja tih prozora govori i ova rečenica:

„Vetar je donosio raznovrsne mirise... Često sam sedeo na litici i razgovaro sa svojim odjekom...“

Uvek ostaje nedorečen odgovor na pitanje: Kako otkriti tajne u prostoru između izrecivog i neizecivog? Koliko neizrecivog možemo dešifrovati i prevesti u živu realnost?

U rečima je magični, svetlosni ključ koji otvara vrata tajni, u prostoru između izrecivog i neizrecivog. Reči su fluidni i neumorni putnicipo vidljivim i nevidljivim vaseljenskim destinacijama. Tvorci su novih svetova.

Ako znamo da je njihov pokretač i duhovni vođa (Spiritus movens) misao, onda nije nerealno pretpostaviti da je glavni junakromana „Vetar sa zvezdane planine“ u dosluhu sa Egziperijevim „Malim Princom“.I njemu srodnih duša. Povezuju ih Egziperijeve i Divnine misli, koje putuju kroz knjige. I samo one misli kojese sretnu i prepoznaju u pravim knjigama, inspiracija su za nove ideje. Ko razume pravu misiju stvaranja književnih dela, zna da su knjige, pored ostalog, i arhive za pisma duše.

U isto vreme su i putujuće svetinje, jer u njima žive naša osećanja, a osećanja su te najveće svetinje i večna vatra u HRAMU VASELjENE.

Divna nam otkriva i ko povezuje njeno roman-ostrvo sa drugim svetovima:

„Dopisivač nebeskih pojava i dalje je marljivo radio...“

Za poznanstvo sa „nebeskim dopisivačem“ potrebno je mnogo znanja, iskustva i dobro osmišljenih puteva kojima hodamo. Pre svega,i iznad svega, onih puteva na kojima nam je glavni vodič empatija, prema svemu, i u svemu.

Nepotrebno je posebno isticati, da je Divna Vuksanović, po svemu tome i mnogo čemu lepom, plemenitom i uzvišenom,prepoznata odavno.

Stoga je i očekivano da njen glas može biti saputnik mističnom putniku i prevoditi delove njegove priče tako da i nama budu jasni i razumljivi:

„A ja sam poslao glas daleko u šumu. Zastao je pored svakog drveta, opkolio čitavu planinu i uzdigao se ka Suncu. Potom je iščezao u izobilju. Sada odande pevuši...“

U tom trenutku:

„Planina se okrenula prema vetru u potrazi za mesecom jagoda.“

Od velikog uzbuđenja:

„Borovi su se izvili i prestali da dišu…“

Ali tu čuda ne prestaju:

„Posle nekoliko nedelja, na nebu su se, umesto zvezda, pojavile jagodice: „rojevi rumenkastih svetlucajućih plodova rasutih po nebeskom polju“.

I tu imamo onu fantasičnu transformaciju u kojoj zvezde mogu biti polje jagoda na zemaljskoj poljani, a jagode zvezde na nebeskom svodu.

Ima li lepšeg načina za uspostavljanje bliskosti među svetovima od ovoga u kome smo u prilici dagledamo neverovatne preobražaje? I vidimo ono što drugi ne mogu.

A tu je je i, neizostavni, ljupki leptir koji leti od duše do duše i raznosi nektar i sa cvetova ljudskih srca, iznedren iz najlepših osećanja – najživlje energije univerzuma. Od njega možemo naučiti kako u snu da ostanemo budni i kako sebe da odsanjamo na javi. Svakom ko to nauči otvara se horizont suštine pravog života. I tada je moguće pronaći ambijent u kome čovek može biti sasvim svoj i zadovoljan sobom.

To je ono što je tražio i našao zagonetni junak ovog romana:

„Legao sam u jagodno polje licem okrenutim ka nebu. Pčelice su zujale oko mene. Bio sam srećan. Istinski živ i srećan“.

A istinska sreća je samo ono što srcem i dušom dodirnemo, osetimo, odživimo, stvorimo i sa drugima delimo.

__________

1.Divna M. Vuksanović, Beograd (1965)književnica, filozof, teoretičar medija i predsednica Estetičkog društva Srbije.

Studirala je na fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu( 1984-1988) i filozofijuFilozofskom fakultetu u Beogradu(1987-1992). Magistrirala je teatrologiju na Fakultetu dramskih umetnosti 1993. Doktorirala na Filozofskom fakultetu1998. godine filozofske nauke, savremenu filozofiju i estetiku.

Piše poeziju, eseje, romane, drame, i putopise.

Radi kao redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Katedri za teoriju i istoriju. Predavala je na interdisciolinarnim i doktorskimstudijama Univerziteta umetnosti u Beogradu – Grupa za teoriju umetnosti i medija.

Objavila je deset knjiga u domenu literarnog stvaralaštva, autorka je jedne radio drame. Do sada je objavila četiri naučne studije u oblasti filozofije i preko sto naučnih radova.

2.Divna Vuksanović, „Vetar sa zvezdane planine“, Čigoja štampa, Beograd, 2019.

PODELITE OVAJ TEKST NA: