детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОЗВЕЗДАНИ ПРЕДЕЛИ ИЗМЕЂУ

ИЗРЕЦИВОГ И НЕИЗРЕЦИВОГ

(Дивна М. Вуксановић: „Ветар са звездане планине“)

Глeдajмo нa живoт

кao нa дeчиjу игру

у кojoj ништa ниje oзбиљнo

oсим пoштeњa.-

Имануел Кант

Човек је најближи Богу

када се игра.-

Платон

Верица Тадић

Сусрет са новом књигом Дивне Вуксановић*, „Ветар са звездане планине“*, својеврсна је авантура за оне који воле да се селе на слободне територије одуховљених светова.

Ова књига је необична и занимљива и по томе што није жанровски омеђена, тако да читалац има више могућности за ишчитавање. И можда она може бити за свакога различита, зато што је, у исто време, и мини роман и поетски осликана панорама лирско-рефлексивних пејзажа.Поетске слике у прози и прозни фрагменти у поетском ткиву су прелазни облици који на комплетнији и импресивнији начин осликавају посматране појаве.

Миксовањем разних форми и стилова оплемењене енергије постају видљивије и дубље се улази у онај животодарни импулс који из њих извире.

У основи овог мини романа је бајковита приповест. То је она врста бајки у којима писац обликује сопствени географски простор и у њему ствара свет по својој мери, по мери своје емотивне и духовне лепоте и узвишености.

Свет у овом роману је двогласно сагласје небеског и земаљског суживота, а тај свет обитава на лебдећем острву.

Неименовани јунак упливава у ток медитације, у којој Сунце, Месец и звезде успостављају блиске везе, са ветром и водама и шире границе пријатељства у све просторе. Он усклађује ритам и вибрације природних појава са ритмом и вибрацијама свог срца. И боје пејзажа у спољашњем свету са бојама на пејзажима своје душе. Тако се успоставља дијалог душа. Унутрашњи светсе огледа у спољашњем, а спољашњи урања у унутрашњи.Исто онако како се, током приповедања, жанрови преливају у различите форме, које обликују компактну целину,и ова два света кроз међусобно преливање срастају интеграл сродности.

То је онај универзални тренутак у коме човек природу доживљава као блиског сродника и осећа њено присуство у даху, речи, песми. И осећа колико је природа срећна када му дарује најлепши део себе.

„У ноћи пуног Месеца, седео сам на врху планине и гледао у шуме и измаглицу... Ослушкивао сам звезде...“, овај увод у причу наговештаваотварање пута ка некој новоствореној галаксији. Галактичка маглина обујмљујепростор, у који тек треба закорачити. Такав је призор када се са планине гледа у даљину и ослушкују звезде.

Будући да се ова планина налазиу простору између небеског свода и земаљскепанораме,по њој комотно могу да ходају, звезде, Месец и Сунце. А звезде, понекад, могу бити и меки, топли покривач.

Ако са главним јунаком крененете у шетњу, по „звезданој планини“, чућете од њега необичне приче, као што је, на пример, ова:

„На највишем бору планине, заједно са мном, седео је ветар и читао новине. Изнад њега је треперила најмлађа звезда. И она је волела да чита; осветљавала му је страницу по страницу...“

Ако ветар, својим звучним оглашавањима,показује колико жели да намсе приближи, када нас милује шапатом у пролеће, или колико је љут кад громогласним урликом усталаса уснуло море, зашто му не бисмо доделили и врсту говора разумљиву људском роду? И зашто га не бисмо видели и као читача новина? Ако уме да их листа, зашто се не би упустио и у авантуру читања, када је то научила и најмлађа звезда?

Разне улоге има ветар у овом, изузетно занимљивом, роману Дивне Вуксановић:

„Са високог бора указала се долина, црвена од шумских плодова. Потоци су били брзи. Ветар је њихао празне гондоле успињача тамо-овамо“.

Нису то обичне успињаче. Само их ретки виде. Ветар им помаже да се уздигну до небеских висина. Њима путују они који одгонетају смисао и суштину комуникације између земаљских и ванземаљских светова. И за земљу и за небо смисао тог дијалога је сасвим разумљив и једноставно и лако се успоставља. За људе, у много чему, је недокучив.

Да бисмо неке одломке тог дијалога препознали и разумели потребноједа пронађемо у нашем језику начине дешифровања небеско-земаљског (раз)говора.А то значи да појавама у нашем окружењу доделимо атрибуте који су разумљиви у људском свету.

То је оно што у роману Дивне Вуксановић, „Ветар са звездане планине“препознајемо као најбитније. Уместо дескрипције, успостављен је директан говор са природом, са земаљским и ванземаљским окружењем. И тај говор је врло јасан.

И не само то. Он отвара прозоре у нашој свести и за самоговор, разговор са собом, јер у себи носимо све те светове, само су они у појавном, спољашњем свету другачији, видљивији и пространији. А у унутрашњем тешко ухватљиви и недовољно осветљени.

О потреби отварања и осветљавања тих прозора говори и ова реченица:

„Ветар је доносио разноврсне мирисе... Често сам седео на литици и разговаро са својим одјеком...“

Увек остаје недоречен одговор на питање: Како открити тајне у простору између изрецивог и неизецивог? Колико неизрецивог можемо дешифровати и превести у живу реалност?

У речима је магични, светлосни кључ који отвара врата тајни, у простору између изрецивог и неизрецивог. Речи су флуидни и неуморни путниципо видљивим и невидљивим васељенским дестинацијама. Творци су нових светова.

Ако знамо да је њихов покретач и духовни вођа (Spiritus movens) мисао, онда није нереално претпоставити да је главни јунакромана „Ветар са звездане планине“ у дослуху са Егзиперијевим „Малим Принцом“.И њему сродних душа. Повезују их Егзиперијеве и Дивнине мисли, које путују кроз књиге. И само оне мисли којесе сретну и препознају у правим књигама, инспирација су за нове идеје. Ко разуме праву мисију стварања књижевних дела, зна да су књиге, поред осталог, и архиве за писма душе.

У исто време су и путујуће светиње, јер у њима живе наша осећања, а осећања су те највеће светиње и вечна ватра у ХРАМУ ВАСЕЉЕНЕ.

Дивна нам открива и ко повезује њено роман-острво са другим световима:

„Дописивач небеских појава и даље је марљиво радио...“

За познанство са „небеским дописивачем“ потребно је много знања, искуства и добро осмишљених путева којима ходамо. Пре свега,и изнад свега, оних путева на којима нам је главни водич емпатија, према свему, и у свему.

Непотребно је посебно истицати, да је Дивна Вуксановић, по свему томе и много чему лепом, племенитом и узвишеном,препозната одавно.

Стога је и очекивано да њен глас може бити сапутник мистичном путнику и преводити делове његове приче тако да и нама буду јасни и разумљиви:

„А ја сам послао глас далеко у шуму. Застао је поред сваког дрвета, опколио читаву планину и уздигао се ка Сунцу. Потом је ишчезао у изобиљу. Сада оданде певуши...“

У том тренутку:

„Планина се окренула према ветру у потрази за месецом јагода.“

Од великог узбуђења:

„Борови су се извили и престали да дишу…“

Али ту чуда не престају:

„После неколико недеља, на небу су се, уместо звезда, појавиле јагодице: „ројеви руменкастих светлуцајућих плодова расутих по небеском пољу“.

И ту имамо ону фантасичну трансформацију у којој звезде могу бити поље јагода на земаљској пољани, а јагоде звезде на небеском своду.

Има ли лепшег начина за успостављање блискости међу световима од овога у коме смо у прилици дагледамо невероватне преображаје? И видимо оно што други не могу.

А ту је је и, неизоставни, љупки лептир који лети од душе до душе и разноси нектар и са цветова људских срца, изнедрен из најлепших осећања – најживље енергије универзума. Од њега можемо научити како у сну да останемо будни и како себе да одсањамо на јави. Сваком ко то научи отвара се хоризонт суштине правог живота. И тада је могуће пронаћи амбијент у коме човек може бити сасвим свој и задовољан собом.

То је оно што је тражио и нашао загонетни јунак овог романа:

„Легао сам у јагодно поље лицем окренутим ка небу. Пчелице су зујале око мене. Био сам срећан. Истински жив и срећан“.

А истинска срећа је само оно што срцем и душом додирнемо, осетимо, одживимо, створимо и са другима делимо.

__________

1.Дивна М. Вуксановић, Београд (1965)књижевница, филозоф, теоретичар медија и председница Естетичког друштва Србије.

Студирала је на факултету драмских уметности у Београду( 1984-1988) и филозофијуФилозофском факултету у Београду(1987-1992). Магистрирала је театрологију на Фaкултету драмских уметности 1993. Докторирала на Филозофском факултету1998. године филозофске науке, савремену филозофију и естетику.

Пише поезију, есеје, романе, драме, и путописе.

Ради као редовни професор на Факултету драмских уметности у Београду, на Катедри за теорију и историју. Предавала је на интердисциолинарним и докторскимстудијама Универзитета уметности у Београду – Група за теорију уметности и медија.

Објавила је десет књига у домену литерарног стваралаштва, ауторка је једне радио драме. До сада је објавила четири научне студије у области филозофије и преко сто научних радова.

2.Дивна Вуксановић, „Ветар са звездане планине“, Чигоја штампа, Београд, 2019.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: