detalj slike: KRK Art dizajn

Ljubinka Perinac Stankov: Na Beogradskom sajmu knjiga nemamo svoj štand

Moja nada u bolje sutra ima svoje težište u pravoslavnoj hrišćanskoj veri

Ljubinka Perinac Stankov je glavni urednik časopisa „Književni život”.

Rođena je 2. aprila 1969. godine u Temišvaru. Diplomirala je na Filološkom fakultetu pri Zapadnom univerzitetu u Temišvaru, na odseku za rumunski i ruski jezik i književnost (1989-1994).

Radila je i kao urednik televizije „TVT`89“, a dugi niz godina je novinar nedeljnika Saveza Srba u Rumuniji „Naša reč”.

 

Objavila je knjige poezije:

 

•    Nigdina, Pančevo, Zajednica književnika Pan- čeva,1992.

•   Zakarpatsko umiljenije, Beograd, Apostrof/Bag- dala, Kruševac,1994.

•    Pitomi zvuk, Beograd, Elit,1999.

•    Šapat gonetanja, Temišvar, SSR,2003.

•   Vežbe za posmrtno sunce, Temišvar, SSR,2010.

•   U jednom dahu/ Dintr-o răsuflare, Temišvar, SSR, 2013.

•   Opruge/Arcuri, Temišvar, SSR, 2022.

 

Kao i knjige kolumni i književnih hronika:

•    Zakoni iluzije, Temišvar, SSR,2006.

•    Puno vršno, Temišvar, SSR,2014.

•    Limene ptice na navijanje, Temišvar, 2019

•    Ma, nije to ništa, Srpski nacionalni savjet Crne Gore, Podgorica,2021.

•    Poslednja rupa na svirali, Temišvar, SSR, 2023.

 

                                 Prevodi:

 

Prevela sa rumunskog na srpski, zajedno sa Slavomirom Gvozdenovićem, knjigu Jona Skorobetea Geometrija snega / Geometria zăpezii, Banja Luka, Književna zajednica „Vaso Pelagić“, 1998.

Sa srpskog na rumunski prevela Umiruće  vode (Ape murinde), Dragoljuba Firulovića, Râmnicu Sărat, 1999, kao i Ljudi u obrtnim vratima (Oameni în uşi rotative), Novice Tadića, Casa Editură Max Blecher, Bukurešt,2014.

Sa rumunskog na srpski prevela knjige proze Bate Marjanova: Plastični lovori, SSR, Temiš- var, 2009, I psi odlazeuizgnanstvo,2010, knjigu poezije Aleksandra Stojkovića „aleksandar spava” kao i knjigi poezije Klaudija Komartina: Vrpce potaman za balumesa(2015);Disko Titanik Radua Pavela Gea (2022)

Zajedno sa Aleksandrom Stojkovićem i Slavomirom Gvozdenovićem priredila Antologiju srpske poezije XX-XXI vek na rumunskom:„Malulcelălalt”

Član je Saveza pisaca Rumunije i Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine.

Nagrade:

 

Srpska književna nagrada za 2003. i 2006. godinu; Nagrada za književnost na jezicima manjina Saveza pisaca Rumunije za 2003. godinu (za knjigu Šapat gonetanja); Zlatna značka Kulturno–prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, 2006; Zaveštanje Mileninih izvora, 2010, Kragujevac, Nagrada za književnost na jezicima  manjina  Saveza pisaca Rumunije za 2011. Godinu, Bukurešt. Nagrada Zadužbine Mirčeta Stojić, Temišvar,2012. Blagodarje Udruženja književnika Srbije 2019, Beograd, Nagrada za književnost Milovan Vidaković 2022, Budimpešta.

Književna radionica "KORDUN"
Neda Gavrić, Banja Luka, 09.02.2024.

Kako biste opisali svoj književni put tokom protekle tri decenije?

Od moje prve knjige prošlo je zaista 32 godine. Njen naslov je „Nigdina“ i objavljena je u Zajednici književnika Pančeva. Interesantan je to bio sklop okolnosti. Iako nisam nikada živela u Srbiji moje prve tri knjige poezije su svetlo dana ugledale u izdavačkim kućama Beograda, Kruševca i Pančeva. Kako bih opisala taj put? Možda kao put gde nisam ni slučajno bila usamljena. Toliko je značajnih pisaca, lepih književnih susreta, toliko izdavača, knjiga, sajmova, festivala koji su mi tokom godina obeležili postojanje i pisanje. Važno mi je bilo i pre tri decenije, a važno mi je i sada da imam što bolji uvid u književne tokove. Poznavanje drugih jezika mi je to dozvolilo, ali i činjenica da su mi ti ljudi postali bliski prijatelji. Mislim da je to dobar način spoznaje sveta ali i samospoznaje. Navikla sam da se divim piscima, novinarima, slikarima, vajarima, muzičarima, umetnicima uglavnom,  da ih volim, da mi prija njihovo društvo. Zaista je u ove tri decenije stalo mnogo divnih ljudi, rečitih, bilo je i knjiga koje su došle kao posledično stanje tih susretanja.

Šta Vas inspiriše da nastavite da pišete i stvarate i nakon toliko godina?

Inspiraciju ne doživljavam kao strani entitet koji sleće sa nebesa ili te magijom takne kada iz nekog drugog sveta prileti muza. Ona je za mene više vrsta unutrašnjeg filtera i energije, a kao svaka energija ona može biti pojačana ili ublažena. Mogla bih da tvrdim da je inspiracija moja dobra frekvencija. Ima dana kada sam stvaralački aktivna, kada napišem po nekoliko pesama (neke ostanu, neke završe u elektronskom košu za đubre), kada dovršim okosnicu za kolumnu (ko je pisao ovu vrstu teksta zna da to ne možete pisati za dan), a ima dana kada mi energija zabušava, kada me neće. Moja profesorka književnosti Branduša Armanka govorila je da olovku treba uzimati u ruke svaki dan. Sada to više nije olovka, sada je to tastatura, ali vežba pisanja i svakodnevno korišćenje moždanih vijuga stvori u tebi taj neki ritam i tu neku unutrašnju energiju, iliti frekvenciju.

Takođe dugi niz godina bavite se i novinarstvom. Koja je uloga novinarstva u Vašem životu i kako se ono prepliće sa pisanjem?

Novinarstvo i književnost su pojmovi koji se nisu uzajamno isključivali u mom životu. Tekli su nekako uporedo, najčešće dopunjujući vazdušni prostor koji se nekad stvarao u mom životu. Baratanje rečima je osnovno i u jednom i u drugom slučaju, ali to je valjda jedino zajedničko ovim pojmovima. Kad pomeneš ljudima pesnika, oni ga isprva zamišljaju kao  maglenu figuru koja živi tako negde u oblacima, od vazduha i svetlosti. Pesnicima, zna se, ne treba para, oni ne plaćaju komunalije, ne hrane se i tome slično... Malo sam cinična, sad. Ustvari, pesnici su ljudi koji možda jesu prizemniji od ostalih jer snažnije doživljavaju stvarnost, ali to je već slatka tajna, mnogima nedokučiva. Sad, iskrena da budem, i vrapci znaju da se od poezije ne živi, tako da mi je novinarstvo bilo i konkretno rešenje egzistencijalnih pitanja. Rano sam uvidela da moraš u novinarskom poslu da budeš pošten sa sobom i sa ostalima da bi ti ljudi verovali. Nema u novinarstvu ničeg poetičnog, jer naša svakodnevica nije nimalo poetična. Kada napišeš vest, reportažu, kada uradiš neki intervju sve mora biti precizno i konkretno.

Kako se nosite sa izazovima i očekivanjima koji dolaze sa pozicijom glavnog urednika časopisa?

Ljudi očekuju da vam funkcija glavnog urednika bude nešto kao počasna titula, a malo ko pročita taj potpis do kraja, jer glavni urednik je i odgovorni urednik, a iza te funkcije staje koliko rada, toliko zanemarivanja porodice, koliko izostanaka iz sopstvenog života, toliko pisanja do kasno u noć, pod pritiskom famoznog ded lajna. Pre no sam preuzela funkciju glavnog urednika „Književnog života“ časopisa koji je već 67 godina, onako kako mu i ime govori, posvećen književnim tokovima, kako Srba u Rumuniji, tako i Srba u matici, i šire, ja sam dugo vremena bila glavni urednik nedeljnika „Naša reč“. Prelazak iz zahuktale mašine (koja je morala i svaki događaj da isprati i da bude na licu mesta, i da sve bude pod konac, i da tekstovi budu na vreme spremni, i da fotografije budu određenog kvaliteta i da tehničari ne zakažu) najavio je mirnije vode vođenja književnog časopisa, što je s jedne strane značilo normalizovanje ritma i društvenih pritisaka (uvek ih ima), ali i s druge strane korisno saznanje da nisi bez temelja. Novinarsko iskustvo i sve ono što sam u redakciji naučila mi je dozvolilo da osavremenim i grafički izgled „Književnog života“, časopisa sa tako dugom tradicijom, i da zasigurno proširim pregled književne scene, pa čak i da uvedem rubriku za mlađe generacije pisaca.

Preveli ste nekoliko knjiga sa rumunskog na srpski i obrnuto, kako je to iskustvo uticalo na Vaše pisanje?

Prevođenje knjiga je za mene privilegija koju dugujem svojoj bilingvalnosti i dobrom poznavanju srpskih i rumunskih prilika, jer nije tako jednostavno spojiti dve kulture, omogućiti čitalačkoj publici da ima uvid u književne domete drugog naroda, ali zaslužuje  svaki trud. Nije to lak posao, i srpski i rumunski su jezici sa razvijenom polisemijom, tako da prevodi često prevazilaze granice poznavanja jezika i iziskuju mnogo širi okvir, od poznavanja društva, mentaliteta, političkih situacija, istorijskih podataka itd. Prevođenje je zahtevan i odgovoran posao, ali i dobra provera kvaliteta sopstvenog pisanja. Često mi prevod sa srpskog na rumunski pomogne da uvidim neku labaviju strukturu u mom nekom tekstu, tako da je ono ujedno i vrsta dodatne analize i korekture.

Kako biste opisali značaj književnosti na jezicima manjina i kako se nosite sa izazovima koje to može doneti?Da li mislite da je književnost univerzalni jezik koji prevazilazi kulturne i jezičke barijere?

Kada je književnost u pitanju ne postoje manjinski ili većinski jezici. Književnost, ako je kvalitetna, trebalo bi da bude univerzalni jezik, koji zaista prevazilazi kulturne i jezičke barijere. No, ako bi trebalo da vam pričam o zakržljalom aparatu promovisanja manjinskih kultura i književnosti tu bi mi već trebalo nešto prostora i vremena da objasnim kako nam distribucija knjiga nije ni blizu idealne, jer nijedna knjižara u Srbiji nema naše knjige, kako nema interesovanja iz matice za stvaralaštvo dijaspore i rasejanja, kako već godinama na beogradskom Sajmu knjiga nemamo svoj štand, nego knjige nosimo po torbama i delimo ih prijateljima kao da živimo u vreme apostola. To, naravno nisu novosti, već realnost svih pisaca koji stvaraju van matice i to decenijama.

Šta Vam održava optimizam u ovim turbulentnim vremenima?

Ja nisam rođeni optimista, ali sam vremenom postala. Moja ravnoteža i nada u bolje sutra imaju svoje težište u pravoslavnoj hrišćanskoj veri. Možda je moja religioznost manje ispoljena formom, nisam od onih koji ne izlaze iz crkve. Prilike su takve da ne mogu uvek sebi da priuštim prisustvo na liturgiji,  ali da priuštim sebi molitvu mogu, da zahvalim tvorcu za sve što imam, i što jesam, mogu, u svako doba dana i na svakom mestu. Naročito poslednjih godina naučila sam da sve kreće upravo od te zahvalnosti. To je moja lična lekcija o ravnoteži i o optimizmu.

Primetno je sve manje empatije kod savremenog čoveka. Koje faktore smatrate odgovornim za taj nedostatak ?

Nedostatak empatije je toliko vidljiv da bi klinički trebalo da se istražuje. To je alarmantan fenomen društva koji se daje primetiti, što je najgore, naročito kod mladih ljudi. Imamo primere onesvešćenih osoba na ulici, ili čak i mrtvih kojima niko satima nije prišao. Svi su ih zaobilazili kao da je parče kamena, a ne čovek pred njima na pločniku. Imamo primere pljačke ili nasilja, koje su prolaznici snimali telefonima, a da niko žrtvama nije pritekao u pomoć. Nažalost, empatija se ne uči kao što učimo da držimo kašiku ili olovku u ruci. Ona je u osećanjima, a tu smo odavno disfunkcionalni i kao pojedinci i kao društvo. 

Kako vidite budućnost u kontekstu globalnih izazova kao što su rastuće socijalne nejednakosti?

Socijalna nejednakost je u biti čovečanstva. Ona postoji od kada i mi postojimo na planeti. Jednakost je utopija, a budućnost će zavisiti od nas samih, onoliko koliko smo spremni da se prilagodimo. Svet se radikalno menja, to je jasno. Na nama je da se borimo da opstanemo. Svako će to učiniti onoliko koliko mu sopstvene snage, sopstveno obrazovanje, sopstvena savitljivost kičme ili sopstvena vertikala dozvole.

Da li verujete da je potrebna promena u načinu obrazovanja kako bismo izgradili buduće generacije koje će biti više osvešćene o globalnim pitanjima?

Sistem obrazovanja je, bar u Rumuniji, već 30 godina u eksperimentalnoj fazi, sve promena do promene, dobro bi nam došlo i malo stabilnosti. Nastavni programi su generalno pretrpani, a deca preopterećena, ali to retko koga uznemirava. Evo, upravo je u Rumuniji u toku rasprava o uvođenju nastave od osam sati dnevno, odnosno da deca budu u školi od 9 do 17 časova koliko su njihovi roditelji na poslu, jer tako nadležni smatraju da mogu da pomognu roditeljima. A hoće li pomoći deci? Ja nisam neki stručnjak za nastavu, ali jesam majka i znam koliko je moje dete dolazilo umorno posle 5, nekad i 6 sati nastave. Pitam se koju koncentraciju i koje usvajanje gradiva kod dece školskog uzrasta možemo očekivati posle 8 sati? Pitajte učiteljice, pitajte ljude koji konkretno rade sa decom. Čini mi se da pritiskamo pedalu izdržljivosti mladih generacija sve više i više, ali konkretnu korist od ovih mera ne vidim. Čekam pametnija rešenja.

Po Vašem mišljenju, koji su to izazovi i mogućnosti za srpsku književnu scenu u današnjem vremenu?

To je kulturološki gledano veoma relativna stvar. Kao i za sve ostale književne scene, važna je vidljivost. A vidljivost zavisi samo malim delom od nas samih, od toga kako ćemo i šta da stvaramo, a velikim delom ona zavisi od podrške celogokupnog aparata i sistema kulturnih vrednosti jedne zemlje, od raspoloživih sredstava, odnosno od para. Percepcija književnosti u jednom društvu jeste polivalentna, i ne bih srozavala to stanovište na jedno jedino, ali navešću ovde ono koje mi najviše smeta. Naročito je na Balkanu rasprostranjeno mišljenje po kom je književnost hir, jer bez književnosti se može. Ona nije hleb naš nasušni. Izazov će biti da dokažemo da to nije tako. Težak izazov. Veoma težak.

Koje su Vaši budućiplanovi i ciljevi koje želite da ostvarite?

Pošto mi je prošla godina bila godina sa tri objavljene autorske knjige, i još jednim prevedenim romanom Vesne Kapor „Nebo, tako duboko“, na rumunski jezik, ove godine ću malo smanjiti gas. U pripremi mi je solidan roman značajnog srpskog autora, ali otkriću njegovo ime, tek kada knjiga bude spremna za štampu. Naravno, ja sam i dalje kolumnista nedeljnika „Naša reč“, uređujem dva časopisa, i to je ritam pisanja koji treba održati, a kako bez poezije ne umem da živim, jer je ona deo mog krvotoka, biće je zasigurno i ove godine među folderima.

PODELITE OVAJ TEKST NA: