детаљ слике: КРК Арт дизајн

Љубинка Перинац Станков: На Београдском сајму књига немамо свој штанд

Моја нада у боље сутра има своје тежиште у православној хришћанској вери

Љубинка Перинац Станков jе главни уредник часописа „Kњижевни живот”.

Рођена је 2. априла 1969. године у Темишвару. Дипломирала је на Филолошком факултету при Западном универзитету у Темишвару, на одсеку за румунски и руски језик и књижевност (1989-1994).

Радила је и као уредник телевизије „ТВТ`89“, а дуги низ година је новинар недељника Савеза Срба у Румунији „Наша реч”.

 

Објавила је књиге поезије:

 

•    Нигдина, Панчево, Заједница књижевника Пан- чева,1992.

•   Закарпатско умиљеније, Београд, Апостроф/Баг- дала, Крушевац,1994.

•    Питоми звук, Београд, Елит,1999.

•    Шапат гонетања, Темишвар, ССР,2003.

•   Вежбе за посмртно сунце, Темишвар, ССР,2010.

•   У једном даху/ Dintr-o răsuflare, Темишвар, ССР, 2013.

•   Oпруге/Аrcuri, Темишвар, ССР, 2022.

 

Као и књиге колумни и књижевних хроника:

•    Закони илузије, Темишвар, ССР,2006.

•    Пуно вршно, Темишвар, ССР,2014.

•    Лимене птице на навијање, Темишвар, 2019

•    Ма, није то ништа, Српски национални савјет Црне Горе, Подгорица,2021.

•    Последња рупа на свирали, Темишвар, ССР, 2023.

 

                                 Преводи:

 

Превела са румунског на српски, заједно са Славомиром Гвозденовићем, књигу Јона Скоробетеа Геометрија снега / Geometria zăpezii, Бања Лука, Књижевна заједница „Васо Пелагић“, 1998.

Са српског на румунски превела Умируће  воде (Ape murinde), Драгољуба Фируловића, Râmnicu Sărat, 1999, као и Људи у обртним вратима (Oameni în uşi rotative), Новице Тадића, Casa Editură Max Blecher, Букурешт,2014.

Са румунског на српски превела књиге прозе Бате Марјанова: Пластични ловори, ССР, Темиш- вар, 2009, И пси одлазеуизгнанствo,2010, књигу поезије Александра Стојковића „александар спава” као и књиги поезије Клаудија Комартина: Врпце потаман за балумеса(2015);Диско Титаник Радуа Павела Геа (2022)

Заједно са Александром Стојковићем и Славомиром Гвозденовићем приредила Антологију српске поезије XX-XXI век на румунском:„Malulcelălalt”

Члан је Савеза писаца Румуније и Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине.

Награде:

 

Српска књижевна награда за 2003. и 2006. годину; Награда за књижевност на језицима мањина Савеза писаца Румуније за 2003. годину (за књигу Шапат гонетања); Златна значка Културно–просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, 2006; Завештање Милениних извора, 2010, Крагујевац, Награда за књижевност на језицима  мањина  Савеза писаца Румуније за 2011. Годину, Букурешт. Награда Задужбине Мирчета Стојић, Темишвар,2012. Благодарје Удружења књижевника Србије 2019, Београд, Награда за књижевност Милован Видаковић 2022, Будимпешта.

Књижевна радионица "КОРДУН"
Неда Гаврић, Бања Лука, 09.02.2024.

Kако бисте описали свој књижевни пут током протекле три деценије?

Од моје прве књиге прошло је заиста 32 године. Њен наслов је „Нигдина“ и објављена је у Заједници књижевника Панчева. Интересантан је то био склоп околности. Иако нисам никада живела у Србији моје прве три књиге поезије су светло дана угледале у издавачким кућама Београда, Крушевца и Панчева. Како бих описала тај пут? Можда као пут где нисам ни случајно била усамљена. Толико је значајних писаца, лепих књижевних сусрета, толико издавача, књига, сајмова, фестивала који су ми током година обележили постојање и писање. Важно ми је било и пре три деценије, а важно ми је и сада да имам што бољи увид у књижевне токове. Познавање других језика ми је то дозволило, али и чињеница да су ми ти људи постали блиски пријатељи. Мислим да је то добар начин спознаје света али и самоспознаје. Навикла сам да се дивим писцима, новинарима, сликарима, вајарима, музичарима, уметницима углавном,  да их волим, да ми прија њихово друштво. Заиста је у ове три деценије стало много дивних људи, речитих, било је и књига које су дошле као последично стање тих сусретања.

Шта Вас инспирише да наставите да пишете и стварате и након толико година?

Инспирацију не доживљавам као страни ентитет који слеће са небеса или те магијом такне када из неког другог света прилети муза. Она је за мене више врста унутрашњег филтера и енергије, а као свака енергија она може бити појачана или ублажена. Могла бих да тврдим да је инспирација моја добра фреквенција. Има дана када сам стваралачки активна, када напишем по неколико песама (неке остану, неке заврше у електронском кошу за ђубре), када довршим окосницу за колумну (ко је писао ову врсту текста зна да то не можете писати за дан), а има дана када ми енергија забушава, када ме неће. Моја професорка књижевности Брандуша Арманка говорила је да оловку треба узимати у руке сваки дан. Сада то више није оловка, сада је то тастатура, али вежба писања и свакодневно коришћење можданих вијуга створи у теби тај неки ритам и ту неку унутрашњу енергију, илити фреквенцију.

Такође дуги низ година бавите се и новинарством. Kоја је улога новинарства у Вашем животу и како се оно преплиће са писањем?

Новинарство и књижевност су појмови који се нису узајамно искључивали у мом животу. Текли су некако упоредо, најчешће допуњујући ваздушни простор који се некад стварао у мом животу. Баратање речима је основно и у једном и у другом случају, али то је ваљда једино заједничко овим појмовима. Кад поменеш људима песника, они га испрва замишљају као  маглену фигуру која живи тако негде у облацима, од ваздуха и светлости. Песницима, зна се, не треба пара, они не плаћају комуналије, не хране се и томе слично... Мало сам цинична, сад. Уствари, песници су људи који можда јесу приземнији од осталих јер снажније доживљавају стварност, али то је већ слатка тајна, многима недокучива. Сад, искрена да будем, и врапци знају да се од поезије не живи, тако да ми је новинарство било и конкретно решење егзистенцијалних питања. Рано сам увидела да мораш у новинарском послу да будеш поштен са собом и са осталима да би ти људи веровали. Нема у новинарству ничег поетичног, јер наша свакодневица није нимало поетична. Када напишеш вест, репортажу, када урадиш неки интервју све мора бити прецизно и конкретно.

Kако се носите са изазовима и очекивањима који долазе са позицијом главног уредника часописа?

Људи очекују да вам функција главног уредника буде нешто као почасна титула, а мало ко прочита тај потпис до краја, јер главни уредник је и одговорни уредник, а иза те функције стаје колико рада, толико занемаривања породице, колико изостанака из сопственог живота, толико писања до касно у ноћ, под притиском фамозног дед лајна. Пре но сам преузела функцију главног уредника „Књижевног живота“ часописа који је већ 67 година, онако како му и име говори, посвећен књижевним токовима, како Срба у Румунији, тако и Срба у матици, и шире, ја сам дуго времена била главни уредник недељника „Наша реч“. Прелазак из захуктале машине (која је морала и сваки догађај да испрати и да буде на лицу места, и да све буде под конац, и да текстови буду на време спремни, и да фотографије буду одређеног квалитета и да техничари не закажу) најавио је мирније воде вођења књижевног часописа, што је с једне стране значило нормализовање ритма и друштвених притисака (увек их има), али и с друге стране корисно сазнање да ниси без темеља. Новинарско искуство и све оно што сам у редакцији научила ми је дозволило да осавременим и графички изглед „Књижевног живота“, часописа са тако дугом традицијом, и да засигурно проширим преглед књижевне сцене, па чак и да уведем рубрику за млађе генерације писаца.

Превели сте неколико књига са румунског на српски и обрнуто, како је то искуство утицало на Ваше писање?

Превођење књига је за мене привилегија коју дугујем својој билингвалности и добром познавању српских и румунских прилика, јер није тако једноставно спојити две културе, омогућити читалачкој публици да има увид у књижевне домете другог народа, али заслужује  сваки труд. Није то лак посао, и српски и румунски су језици са развијеном полисемијом, тако да преводи често превазилазе границе познавања језика и изискују много шири оквир, од познавања друштва, менталитета, политичких ситуација, историјских података итд. Превођење је захтеван и одговоран посао, али и добра провера квалитета сопственог писања. Често ми превод са српског на румунски помогне да увидим неку лабавију структуру у мом неком тексту, тако да је оно уједно и врста додатне анализе и коректуре.

Kако бисте описали значај књижевности на језицима мањина и како се носите са изазовима које то може донети?Да ли мислите да је књижевност универзални језик који превазилази културне и језичке баријере?

Када је књижевност у питању не постоје мањински или већински језици. Књижевност, ако је квалитетна, требало би да буде универзални језик, који заиста превазилази културне и језичке баријере. Но, ако би требало да вам причам о закржљалом апарату промовисања мањинских култура и књижевности ту би ми већ требало нешто простора и времена да објасним како нам дистрибуција књига није ни близу идеалне, јер ниједна књижара у Србији нема наше књиге, како нема интересовања из матице за стваралаштво дијаспоре и расејања, како већ годинама на београдском Сајму књига немамо свој штанд, него књиге носимо по торбама и делимо их пријатељима као да живимо у време апостола. То, наравно нису новости, већ реалност свих писаца који стварају ван матице и то деценијама.

Шта Вам одржава оптимизам у овим турбулентним временима?

Ја нисам рођени оптимиста, али сам временом постала. Моја равнотежа и нада у боље сутра имају своје тежиште у православној хришћанској вери. Можда је моја религиозност мање испољена формом, нисам од оних који не излазе из цркве. Прилике су такве да не могу увек себи да приуштим присуство на литургији,  али да приуштим себи молитву могу, да захвалим творцу за све што имам, и што јесам, могу, у свако доба дана и на сваком месту. Нарочито последњих година научила сам да све креће управо од те захвалности. То је моја лична лекција о равнотежи и о оптимизму.

Приметно је све мање емпатије код савременог човека. Kоје факторе сматрате одговорним за тај недостатак ?

Недостатак емпатије је толико видљив да би клинички требало да се истражује. То је алармантан феномен друштва који се даје приметити, што је најгоре, нарочито код младих људи. Имамо примере онесвешћених особа на улици, или чак и мртвих којима нико сатима није пришао. Сви су их заобилазили као да је парче камена, а не човек пред њима на плочнику. Имамо примере пљачке или насиља, које су пролазници снимали телефонима, а да нико жртвама није притекао у помоћ. Нажалост, емпатија се не учи као што учимо да држимо кашику или оловку у руци. Она је у осећањима, а ту смо одавно дисфункционални и као појединци и као друштво. 

Kако видите будућност у контексту глобалних изазова као што су растуће социјалне неједнакости?

Социјална неједнакост је у бити човечанства. Она постоји од када и ми постојимо на планети. Једнакост је утопија, а будућност ће зависити од нас самих, онолико колико смо спремни да се прилагодимо. Свет се радикално мења, то је јасно. На нама је да се боримо да опстанемо. Свако ће то учинити онолико колико му сопствене снаге, сопствено образовање, сопствена савитљивост кичме или сопствена вертикала дозволе.

Да ли верујете да је потребна промена у начину образовања како бисмо изградили будуће генерације које ће бити више освешћене о глобалним питањима?

Систем образовања је, бар у Румунији, већ 30 година у експерименталној фази, све промена до промене, добро би нам дошло и мало стабилности. Наставни програми су генерално претрпани, а деца преоптерећена, али то ретко кога узнемирава. Ево, управо је у Румунији у току расправа о увођењу наставе од осам сати дневно, односно да деца буду у школи од 9 до 17 часова колико су њихови родитељи на послу, јер тако надлежни сматрају да могу да помогну родитељима. А хоће ли помоћи деци? Ја нисам неки стручњак за наставу, али јесам мајка и знам колико је моје дете долазило уморно после 5, некад и 6 сати наставе. Питам се коју концентрацију и које усвајање градива код деце школског узраста можемо очекивати после 8 сати? Питајте учитељице, питајте људе који конкретно раде са децом. Чини ми се да притискамо педалу издржљивости младих генерација све више и више, али конкретну корист од ових мера не видим. Чекам паметнија решења.

По Вашем мишљењу, који су то изазови и могућности за српску књижевну сцену у данашњем времену?

То је културолошки гледано веома релативна ствар. Као и за све остале књижевне сцене, важна је видљивост. А видљивост зависи само малим делом од нас самих, од тога како ћемо и шта да стварамо, а великим делом она зависи од подршке целогокупног апарата и система културних вредности једне земље, од расположивих средстава, односно од пара. Перцепција књижевности у једном друштву јесте поливалентна, и не бих срозавала то становиште на једно једино, али навешћу овде оно које ми највише смета. Нарочито је на Балкану распрострањено мишљење по ком је књижевност хир, јер без књижевности се може. Она није хлеб наш насушни. Изазов ће бити да докажемо да то није тако. Тежак изазов. Веома тежак.

Kоје су Ваши будућипланови и циљеви које желите да остварите?

Пошто ми је прошла година била година са три објављене ауторске књиге, и још једним преведеним романом Весне Капор „Небо, тако дубоко“, на румунски језик, ове године ћу мало смањити гас. У припреми ми је солидан роман значајног српског аутора, али открићу његово име, тек када књига буде спремна за штампу. Наравно, ја сам и даље колумниста недељника „Наша реч“, уређујем два часописа, и то је ритам писања који треба одржати, а како без поезије не умем да живим, јер је она део мог крвотока, биће је засигурно и ове године међу фолдерима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: