detalj slike: KRK Art dizajn

Zub vremena

Držim među prstima svoj tanušni zub, donji sekutić. Mrtav je već odavno i s vremenom je potamneo, ali ovako, u mojoj ruci, mogao bi biti zub kakvog pokojnika. Kad čovek umre, ostaju za njim kosa i zubi, kad se rodi, u većini slučajeva, nema ni jedno ni drugo. Pa kakav je to onda živ čovek bez kose i zubȃ?

Prelila sam ga slanim rastvorom i slušam kako zvecka u providnoj plastičnoj čaši dok ga nosim kod zubara. Koraci su mi lagani i oprezni, oči fokusirane. Ta mala gromuljica kalcijum fosfata za mene sad predstavlja Sveti gral. U njoj leži tajna života i moć mladosti. Mom zubu dotok života nije prekinut odjednom, odavno je sveo i žućkast kao bolesnik pred smrt. Zapravo, odavno pokojnik bitiše u mojoj vilici čuvajući mesto smrti.

Koliko sam puta skakala, klizala se, trčala, vozila bicikl, svaki put blizu razbijanja – zubȃ i kostiju. Metar i po u vazduhu, verujući da sam neuništiva, dočekala sam se zubima u kolenima. Sirotan je doživeo traumu, pa su ga umirili tretmanom živaca. Nisam dovodila u pitanje metodu; zar ne radimo to i sa životinjama? Kad nešto preterano živne, mi ga umrtvimo. Na primer, dete. Previše života uspavamo lekovima, presečemo batinama. Da li se u mom sekutiću u tom jednom skoku život prevrnuo naglavačke, pa preokrenuo svoj prirodni tok? Gledam ga ne bi li mi odgovorio. Draži mi je sada tako nemoćan, kao riba na suvom.  Samo što ga ne pitam da li mu je hladno ili je možda usamljen. Možda je trebalo da ga potopim u mleko, ali čemu sve kad je pokojan odavno.

Zubarka se sažaljivo smeška – Pa neće nam to trebati. Da je živ i da je ispao, da, ali ovako...

Da, slomljen je – zaključujem tiho u posmrtnom govoru svom zubu i nerado pružam čašu sestri. Pogled mi je urezan u prizor podno moje brade, prizor u mentalnu sliku moga čeda. Imam ih još dvadeset sedam, al' svaki boli kao da je jedini. Zvaću ga Zdravko. Pa i nerođena deca imaju ime, a kamoli on, koji me je u životu služio bar petnaest, a u smrti još dvadeset godina.

Klimao se, jelda?

Nije se klimao. Izvađen mu je živac pre dvadeset godina. Pala sam na koleno dok sam skakala na trambulini.

Sa dvadeset je čovek mlad, ali tek dvadeset godina kasnije on je sposoban da odsustvu punokrvnosti da i ime. Da, bila sam mlada i verovala da ću umreti kad mi dođe vreme. Sigurno je i to jedna od mnogih istina. Ali ona podmukla, koja leži u kostima i zubima oglašava se padom i lomom. Čovek umire svaki dan pomalo. A da li je to umiranje dostojanstveno, zavisi samo i isključivo od njegove sposobnosti da se smeje. A ti, zubu moj, deliću mene, zašto si me prerano ostavio?

***

Juče sam bila na Pokladama i mislila na tebe, Zdravko. Maškare su prolazile u jarećoj koži, sa tikvama napunjenim rižom. Zvec, zvec – oglašavaju se zvečke. Kao da čujem kako poskakuješ u onoj čaši okupan solju. Kad su naišle Bele babe obučene u crno, sa belim velom preko lica, i počele da leleču, oponašaju ovce i kikoću se udarajući motikama o cestu, videla sam i čula te. To si ti plakao, prikazao se kao dvadeset posavskih motika koje udaraju tupo i ujednačeno o asfalt dok me deca posipaju mekinjama pšenice, a glavni jarac u kožuhu mrsi kosu i golica bradicom. Ja ne mogu da se nasmejem, ja ne smem da se smejem. Meni fali jedan zub života. U mom osmehu je rupa od dvadeset godina. Vratila sam se kući sa zubom u grlu ostavivši za sobom graju i sanjajući oznojena lica, oprljena suncem i nizove zdravih bledožutih zuba, poput kukuruza koji je zaječao za mnom.

Gledam u reflektor, zasenjuje zubarkino lice, a ona je sada bog. Napeta sam od glave do pete, ruke sam prekrstila na stomaku i osećam ranu. Rovare po tvojoj kolevci, Zdravko. Verujem u Vaskrs, verujem u Boga, spustio se sada do iznad mog lica. Srce mi zuji u ušima, pratim njene zenice, čitam joj sa usana, gledam u sestru... Rekonstruišu te, Zdravko, petnaest minuta im treba da te dignu iz mrtvih.

Gotovo – kaže zubarka sa osmehom i pruža mi ogledalo.

Kako gotovo?, mislim u sebi. Gotovo je bilo juče u trenutku kad je kvrcnulo. Oči su porasle, usrkala sam sok šljive držeći te na jeziku i moleći se da je deo koštice. Ispljunula sam te zajedno sa pulpom. Koliko sam samo put premotala taj kvrc u glavi i koliko me sad deli od njega.

Jesi li znao da je brzina svetlosti konstantna? Svetlost farova na autu uvek se kreće istom brzinom, dok se mi krećemo sa autom. Kad ubrza on, brže se krećemo i mi. Svetlost živi u vakuumu, mi nažalost ne.

Gledam se u ogledalo, osmeh nikad širi. Odlučila sam da ne prestanem da se smejem jer smeh umire poslednji. Sledeće godine na Pokladama biću najglasnija. Biću jer ću tebe nositi na srcu. Potopiću te u silikon i nositi oko vrata, a osmeh? On se vraća na mesto zločina, uvek!

PODELITE OVAJ TEKST NA: