детаљ слике: КРК Арт дизајн

Зуб времена

Држим међу прстима свој танушни зуб, доњи секутић. Мртав је већ одавно и с временом је потамнео, али овако, у мојој руци, могао би бити зуб каквог покојника. Кад човек умре, остају за њим коса и зуби, кад се роди, у већини случајева, нема ни једно ни друго. Па какав је то онда жив човек без косе и зубȃ?

Прелила сам га сланим раствором и слушам како звецка у провидној пластичној чаши док га носим код зубара. Кораци су ми лагани и опрезни, очи фокусиране. Та мала громуљица калцијум фосфата за мене сад представља Свети грал. У њој лежи тајна живота и моћ младости. Мом зубу доток живота није прекинут одједном, одавно је свео и жућкаст као болесник пред смрт. Заправо, одавно покојник битише у мојој вилици чувајући место смрти.

Колико сам пута скакала, клизала се, трчала, возила бицикл, сваки пут близу разбијања – зубȃ и костију. Метар и по у ваздуху, верујући да сам неуништива, дочекала сам се зубима у коленима. Сиротан је доживео трауму, па су га умирили третманом живаца. Нисам доводила у питање методу; зар не радимо то и са животињама? Кад нешто претерано живне, ми га умртвимо. На пример, дете. Превише живота успавамо лековима, пресечемо батинама. Да ли се у мом секутићу у том једном скоку живот преврнуо наглавачке, па преокренуо свој природни ток? Гледам га не би ли ми одговорио. Дражи ми је сада тако немоћан, као риба на сувом.  Само што га не питам да ли му је хладно или је можда усамљен. Можда је требало да га потопим у млеко, али чему све кад је покојан одавно.

Зубарка се сажаљиво смешка – Па неће нам то требати. Да је жив и да је испао, да, али овако...

Да, сломљен је – закључујем тихо у посмртном говору свом зубу и нерадо пружам чашу сестри. Поглед ми је урезан у призор подно моје браде, призор у менталну слику мога чеда. Имам их још двадесет седам, ал' сваки боли као да је једини. Зваћу га Здравко. Па и нерођена деца имају име, а камоли он, који ме је у животу служио бар петнаест, а у смрти још двадесет година.

Климао се, јелда?

Није се климао. Извађен му је живац пре двадесет година. Пала сам на колено док сам скакала на трамбулини.

Са двадесет је човек млад, али тек двадесет година касније он је способан да одсуству пунокрвности да и име. Да, била сам млада и веровала да ћу умрети кад ми дође време. Сигурно је и то једна од многих истина. Али она подмукла, која лежи у костима и зубима оглашава се падом и ломом. Човек умире сваки дан помало. А да ли је то умирање достојанствено, зависи само и искључиво од његове способности да се смеје. А ти, зубу мој, делићу мене, зашто си ме прерано оставио?

***

Јуче сам била на Покладама и мислила на тебе, Здравко. Машкаре су пролазиле у јарећој кожи, са тиквама напуњеним рижом. Звец, звец – оглашавају се звечке. Као да чујем како поскакујеш у оној чаши окупан сољу. Кад су наишле Беле бабе обучене у црно, са белим велом преко лица, и почеле да лелечу, опонашају овце и кикоћу се ударајући мотикама о цесту, видела сам и чула те. То си ти плакао, приказао се као двадесет посавских мотика које ударају тупо и уједначено о асфалт док ме деца посипају мекињама пшенице, а главни јарац у кожуху мрси косу и голица брадицом. Ја не могу да се насмејем, ја не смем да се смејем. Мени фали један зуб живота. У мом осмеху је рупа од двадесет година. Вратила сам се кући са зубом у грлу оставивши за собом грају и сањајући ознојена лица, опрљена сунцем и низове здравих бледожутих зуба, попут кукуруза који је зајечао за мном.

Гледам у рефлектор, засењује зубаркино лице, а она је сада бог. Напета сам од главе до пете, руке сам прекрстила на стомаку и осећам рану. Роваре по твојој колевци, Здравко. Верујем у Васкрс, верујем у Бога, спустио се сада до изнад мог лица. Срце ми зуји у ушима, пратим њене зенице, читам јој са усана, гледам у сестру... Реконструишу те, Здравко, петнаест минута им треба да те дигну из мртвих.

Готово – каже зубарка са осмехом и пружа ми огледало.

Како готово?, мислим у себи. Готово је било јуче у тренутку кад је кврцнуло. Очи су порасле, усркала сам сок шљиве држећи те на језику и молећи се да је део коштице. Испљунула сам те заједно са пулпом. Колико сам само пут премотала тај кврц у глави и колико ме сад дели од њега.

Јеси ли знао да је брзина светлости константна? Светлост фарова на ауту увек се креће истом брзином, док се ми крећемо са аутом. Кад убрза он, брже се крећемо и ми. Светлост живи у вакууму, ми нажалост не.

Гледам се у огледало, осмех никад шири. Одлучила сам да не престанем да се смејем јер смех умире последњи. Следеће године на Покладама бићу најгласнија. Бићу јер ћу тебе носити на срцу. Потопићу те у силикон и носити око врата, а осмех? Он се враћа на место злочина, увек!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: