 | Nebojša Đurđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Gen Kosova
Nitima sudbine
konop pletem
da se spustim
u samog sebe
u najdalje dubine
tragajući glasom
što me nosi
i doziva sa visine
Spuštajući se niz
strmu tamu
božura oštre latice
hvataju me za ruke
a zlatni skeleti
miluju mi lice –
klizim niže
oseća se jak miris muke
U dubini međa
razgrađena
nestala brana između
radosti i tuge
u jezero mulja
svu ravnicu poplovila –
a tamo gde je tama najcrnja
otima se trun jedan
presijava se kao svila
A srce opustošeno
kuca sa ponosom
gde strah uzalud
koplja o njega dere
u sebi čuva tajnu
i sve vreme ćuti –
kuca žarom i prkosom
U dnu grudi
jedna živa stena
mahovinom sudbina
sva prekrivena
čuva u sebi iskru
kovanu od iskona
baš tu gde se uzdah rađa
tu se krije
ono što večno živi
gen Kosova i Metohije
Napisaću...
Napisaću ti pesmu
biće onako draga,
možda te ogoli
jer u njoj bićeš sve
čak i previše naga –
ne brini
niko neće znati
koga moje srce voli
Napisaću ti stih
koji će sve noći
pesmom pokriti
i glasan i tih
ploviće obalom čežnje –
da kažem svima
ko si ti
tišinom ću skriti
Napisaću ti strofu
što melodiju ima
šuma tvoje kose
a nemirne oči
sa dahom na usnama
svetu prkose –
sve reči lepršave
posuću notama
Napisaću ti pesmu
neka te nađe sama
dok u praznoj sobi
cvilim vreme i
čekam tvoj dodir
kao na iglama
Ozbiljna pesma
Sudbina nije jedna
kad je puteva tako puno
i krhki mostovi su
možda zamka
koji odluke zbunjuju
dok se u lice smeju
Tragovi poniranja
do samog dna su
prsti želja zariveni
u sopstvenu kožu –
kad pomisliš da je kraj
tu te zagrli počekat
Niz brdo svaki pad
lomi sve planove
ako se na sebe ne osloniš
mali snovi će biti
velike noćne more,
ostaje da sebe sebi
dostojno pokloniš
Ne dozvoli da stari
ožiljci krvare uspomene
tad će život pijan
hodati na rubu istine –
i ne veruj suzama
jer su iste
lažne ili ne uvek su bistre
Kad krov kišu ne zaustavi
nemoći nakvašen
ne umri od straha
dok se opireš uplašen
izbor je tvoj između
uspeha i bruke
imaš sebe i svoj život
uzmi u svoje ruke
