 | Небојша Ђурђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Ген Косова
Нитима судбине
коноп плетем
да се спустим
у самог себе
у најдаље дубине
трагајући гласом
што ме носи
и дозива са висине
Спуштајући се низ
стрму таму
божура оштре латице
хватају ме за руке
а златни скелети
милују ми лице –
клизим ниже
осећа се јак мирис муке
У дубини међа
разграђена
нестала брана између
радости и туге
у језеро муља
сву равницу попловила –
а тамо где је тама најцрња
отима се трун један
пресијава се као свила
А срце опустошено
куца са поносом
где страх узалуд
копља о њега дере
у себи чува тајну
и све време ћути –
куца жаром и пркосом
У дну груди
једна жива стена
маховином судбина
сва прекривена
чува у себи искру
ковану од искона
баш ту где се уздах рађа
ту се крије
оно што вечно живи
ген Косова и Метохије
Написаћу...
Написаћу ти песму
биће онако драга,
можда те оголи
јер у њој бићеш све
чак и превише нага –
не брини
нико неће знати
кога моје срце воли
Написаћу ти стих
који ће све ноћи
песмом покрити
и гласан и тих
пловиће обалом чежње –
да кажем свима
ко си ти
тишином ћу скрити
Написаћу ти строфу
што мелодију има
шума твоје косе
а немирне очи
са дахом на уснама
свету пркосе –
све речи лепршаве
посућу нотама
Написаћу ти песму
нека те нађе сама
док у празној соби
цвилим време и
чекам твој додир
као на иглама
Озбиљна песма
Судбина није једна
кад је путева тако пуно
и крхки мостови су
можда замка
који одлуке збуњују
док се у лице смеју
Трагови понирања
до самог дна су
прсти жеља заривени
у сопствену кожу –
кад помислиш да је крај
ту те загрли почекат
Низ брдо сваки пад
ломи све планове
ако се на себе не ослониш
мали снови ће бити
велике ноћне море,
остаје да себе себи
достојно поклониш
Не дозволи да стари
ожиљци крваре успомене
тад ће живот пијан
ходати на рубу истине –
и не веруј сузама
јер су исте
лажне или не увек су бистре
Кад кров кишу не заустави
немоћи наквашен
не умри од страха
док се опиреш уплашен
избор је твој између
успеха и бруке
имаш себе и свој живот
узми у своје руке
