detalj slike: KRK Art dizajn

LICE ISTINE U ASTRALNOM OGLEDALU

Divna M. Vuksanović, „Devojka sa štapom“ (romanoid)

Čovek ne može da otkrije

nove okeane

ako nema hrabrosti

da obalu izgubi iz vida.

Andre Žid

 Verica Tadić

ASTRALNO PUTOVANjE

U romanoidu (književnom delu inovativnog i  ultramodernog, romanesknog žanra) Divne M. Vuksanović¹,  Devojka sa štapom,² pratimo  dešavanja i psihološke preplete dva sveta: astralnog, svetlopisno uronjenog u nadsferu (samo retkima vidljivu) i sveta sveprisutne jave (u kojoj obitavaju ljudski životi sa svim vidljivim vrlinama i manama). To je ona java u kojoj naši životi nisu, u dovoljnoj meri, svoja saznanja i iskustva pretočili u svetlosnu azbuku kojom se sporazumevaju oduhovljeni srodnici u nebeskoj otadžbini duše.

Obitavanje SADA I OVDE, vremenski i prostorno ograničeno, nikako, ne znači da se i putovanje naših života završava na zadnjoj stanici ovdašnje egzistencije. Naprotiv! U ovom tranzitnom prolasku kroz zemaljske svetove, mi se, u stvari, pripremamo za neke nove, nepoznate destinacije.

Životna iskustva i znanja nam pomažu da steknemo punoletstvo u sferi duhovnog razvoja i rasta, neophodnog za prelazak u novi, drugačiji oblik bivstvovanja. To, u stvari, znači da je naš život OVDE I SADA predegzistencijalni nivo razvoja, koji će se nastaviti u nekom savršenijem obliku, ukoliko se umnim potencijalom i duševnim usponom  pripremimo za taj novi životni ciklus. Zapravo, ukoliko položimo taj ispit zrelosti i dobijemo vizu za nastavak  putovanja. 

Ljudi su oduvek želeli da znaju: Kako izgleda naš astralni lik u ogledalu kosmosa? I kako dopreti do dvodimenzionalne opservatorije sa koje se mogu posmatrati ljudski životi SADA I OVDE i odgonetnuti kako izgleda duhovna projekcija, iz ugla nebeskog, večnog života, u bezgraničnoj sferi bivstvovanja? A to je najveća tajna i najveća zagonetka za sve civilizacije.

Kod Divne M. Vuksanović miksovanje te dve vrste egzistencijalne postojanosti je uobičajeni spisateljski princip.

Posebno u dramama, pričama  i romanesknom štivu.

Proznim i poetskim opservacijama  ova spisateljica oba identiteta spaja u, komplementarnu celinu dvoživota, oslikanu različitim bojama i nijansama, kontrastima i pretapanjima. Tako su obe vrste egzistencije povezane u nerskidiv spoj. Ogledaju se jedna u drugoj i u ogledalu, delimično dokučive,  Vaseljene i kroz mozaik svetlosti i senki, iz različitih uglova, oslikavaju zbivanja.

U dvadeset  poglavlja, metafizičkog trilera, Devojka sa  štapom, koji je sama autorka imenovala kao romanoid, spirala dvoživota, neprekidno, se spaja i razdvaja, a između tih spajanja i razdvajanja  glavna junakinja traži pravo lice istine. A put je vodi, ne samo kroz različite prostore i različita vremena, nego i  kroz dva različita, sopstvena identiteta.

Ona putuje kružnim tokom kroz  događaje. Spisateljica će je upoznati sa čitaocima u parku Pirita. Oni će, u mislima, poći u šetnju sa Doroteom, kroz taj park, i zastaće pored Neptunove fontane, sa statuetama ljutitog morskog boga i dva vodena konja, da se, na istom mestu odmore, udahnu svež vazduh i oslušnu blagorodnu melodiju vodenih kapi.

Ko proputuje kroz sve destinacije, koje su u fokusu ove romaneskne avanture, imaće osećaj da, kao i Dorotea,  lebdi između dva paralelna sveta.

Ako ceo roman zamislimo kao ljuljašku između ta dva paralelna sveta, koja nas čas uzdiže ka višim sferama, čas spušta na tlo ovdašnje zbilje, poželećemo i mi da krenemo u potragu za sopstvenim identitetom, onim identitetom koji možemo posmatrati iz ove dve perspektive.

Dorotea Večerina pokušava da iz astralne perspektive vidi lice istine, kako bi osvetlila onu stranu lica koja izranja iz magle bivšeg života.

U tom poduhvatu joj pomažu svetlosna bića koja je, nekada, upoznala u, sasvim, drugim okolnostima i u drugom obliku.

 (…) Podarili su(joj) svetlost, izmamili osmehe. Bili su neka vrsta Dorinih vodiča kroz otvoreno nebo i večnost.

Sporazumevala se sa njima bezrečno, gestovima i lako učila.

POTRAGA ZA ISTINOM

Prolazak kroz dramske zaplete, psihološke traume, ali i bajkovite pasaže, osunčane blistavim bojama, razlivenim u etru nežnosti, za čitaoce će biti nezaboravan doživljaj. Pored očaranosti, ovom divnom knjigom, u celini, posebno će ih zadiviti sve ono što će „videti“ na još jednom, čarobnom mestu, na drugom kraju sveta: u Kuala Lumpuru, u Maleziji. Magija pripovedačke virtuoznosti i sublimacija prožimanja snovidnih i  realnih svetova, biće najvidljiva, baš na tom mestu, u čijem je središtu još jedna fontana.   

Fontana na početku putovanja, u parku Pirita, u Talinu, omiljenom izletištu stanovnika Estonije i bajkovita fontana u Kuala Lumpuru, u  Maleziji, sa nadrealnim vizijama su tačke kruga kojim je obujmljena Doroteina životna priča. 

Ispod aure tog kruga prožimaju se dva Dorina života, čije se suštine razlikuju, zavisno od toga na kojim mestima i u kojim situacijama se obznanjuje pravo lice istine. I od toga u kojim situacijama se tok svesti razliva u rukavce i rastoke podsvesti ili kao pritoka dopire  do ušća u nadsvest.

            Shodno tome, za ovaj roman se može reći da je zapis duše na vodi vremena kroz koje protiču ljudske sudbine. Fontane su bajkoviti oblik tog toka u koje stalno dotiče voda  i obnavlja svežinu i pamćenje, kao što svetlost vaskrsava ljudske duše. I kao što vode neprekidno teku i menjaju svoje tokove i oblike, tako i ljudski životi, neprekidno, prelaze iz jednog u drugi oblik.  

Divna svojoj junakinji daje više uloga, kako  bi joj pomogla da lakše upliva u najdublji vir sopstvenog bića i skupi i sjedini svoja Ja, rasuta  po ostrvima bivših i sadašnjih života. Zato u životnoj drami ona svoju identifikaciju ostvaruje kroz dvostruku ulogu: ulogu ličnosti koja se, u sticaju nepredviđenih i neprijatnih okolnosti, u jednom specifičnom periodu života, suočava sa smrtnom opasnošću.

Gledano iz uobičajenog ugla procene, svako nad kim je izvršeno neko nasilje, je žrtva. U Dorinom slučaju pomeren je ugao gledanja ka širem horizontu. Krhka, nežna i izuzetno senzibilna Dora, oličenje  je hrabrosti, zato što se ne miri sa tim da je žrtva, ne pristaje ni na kompromise sa nasilnim ili porokom obezdušenim ljudima koji učestvuju u eksperimentima sa ljudima. Za nju su žrtve vinovnici tuđe nesreće.

Snagom tog otpora ona uspeva da se kroz transcendentalnu meditaciju uzdigne do višeg nivoa svesti. Onog nivoa u kome će njena duša, čista i plemenita, moći da zaplovi kroz svetlosnu orbitu i da iz te perspektive, introspektivno spoznaje dublje slojeve svoje ličnosti.

            Ona, dakle, tim izdizanjem svetli, a svi oni koji sirovom snagom zla mere lične uspehe, praktično su žrtve, jer obezdušeni ne mogu da svetle. Niti da se vinu u više sfere svesti u kojoj caruje čisto dobro, bez primesa ičeg što bi to dobro moglo da ugrozi. Oni završavaju svoje putovanje na ovoj planeti, kao najtamnija noć u mimohodu prolaznosti – noć bez novog svitanja.  

            Večnost mogu da dosegnu samo oni čija duša može da bude svetionik sopstvenom životu, ali i mnogo više svetionik za druge ljude.  

            Pojednostavljeno rečeno: glavna junakinja nadrasta i prevazilazi subjektivna bolna suočavanja sa ovoživotnim traumatičnim iskustvima, transformacijom u objektivnog posmatrača. U novoj ulozi – ulozi islednika koji iz nebeskog ugla posmatra sebe, ona pokušava da sebe spasi, što upešno i čini. 

U tom procesu samoispitivanja sa više istance razuma, kao na filmskoj traci, ređaju se slike, koje pamti njena pod (svest):

Doputovala je u Talin po pozivu, na međunarodni festival latinoplesova, a potom se zaljubila u Folu i neplanirano dugo ostala na Baltiku. Gotovo tri meseca. Dragi Fola, Kenijac, plesao je savršeno. I čekao da dobije radnu dozvolu. Iako je bio vrlo zabavan i poželjan, veza im je pukla posle svega nekoliko sedmica zajedničkog života.

U mnoštvu burnih događaja u njenoj svesti ostaju maglovite slike i prizori koji su obeležili taj period života, u kome se ona pojavljuje kao novinar, učesnik festivala plesa, posetilac žurki i učesnik protesta.

Velika vremenska distanca koja je deli od tih događaja zatamnjuje horizonst sećanja.

Detekcijom iz  astralnog ugla ona pokušava da osvetli uzroke i posledice najvažnijih zbivanja iz prošlog života. Njena duša, koja se uzdigla do svetlosne orbite,  i sama postaje čista svetlost, tako da može da osvetli neke delove iz već odživljene prošlosti.

Vraća se na početak, u vreme boravka u Estoniji.

Kada je zavirila u osvetljeni kutak gluve sobe i sećanja su se iskristalisala u pokretne slike:

 Zaspala je u gluvoj sobi, kod Srđana, na snimanju za lokalni radio. Uputstva su joj data na papirima razbacanim po drvenom stolu. Zvučna instalacija sastojala se, kako je razaznala ovlašno pregledavši hrpu pred sobom, iz tri dela koji su nosili nazive: „Glavobolja“, „Plačem“ i „Ko sam ja?“ Preko čitave stranice, kao žanrovska odrednica, stajalo je: triler.

            U pitanju je bio eksperiment u kome je ona bila medijum koji bi trebalo da dopre do najdubljih i najupečatljivijih osećanja u višeslojnoj ljudskoj prirodi i da,  poput glumaca, na psihološkoj platformi sopstvenog bića ubedljivo prikaze stanja patnje, način preživljavanja trauma, bolne manifestacije.

Njen zadatak, u prvom delu rada, bio je da se podvrgne eksperimentu izazivanja glavobolje, a potom i nesvestice, pomoću nesvakidašnjih zvučnih brujanja i efekata veštački proizvedenih u studiju.

TRI NIVOA SVESTI

Divna je u romanu primenila princip višestrukog upliva u psihološke drame. Svoju junakinju predstavlja kroz tri nivoa svesti: osvešćeni deo podsvesti, neosvešćeni deo podsvesti  i nadsvest. Na taj način je povezala i kolektivne psihološke traume sa psihološkim traumama bića kao pojedinca. Zato je u romanu teško odgonetnuti šta su  halucinativni prizori, a šta stvarni događaji. Kako u slučaju Dorotee i ljudi sa kojima se ona sreće, tako i u prizorima eksperimenata sa ljudima.

Pretapanje svetlosti i senki, neprestano gubljenje granica između realnog i nadrealnog, imaginarnog i stvarnog, nadsvesti i podsvesti, jasnog i maglovitog, u nekim delovima, poprima formu sfumato tehnike u slikarstvu, koju je afirmisao slavni Leonardo da Vinči.

Sve je, na momente, fluidno, razneženo.  Prizori oslikane jave nisu ogoljeni do srži horor situacija, konsekventno, kao okamenjena slika zla, sa oštrim obrisima triler žanra. Oneženi su čarolijom maštovite igre, bajkovite skaske, romantičnim vizuelizacijama.

Posebnu pažnju treba obratiti na ulogu štapa sa srebrnom glavom. On je Dorotein oslonac i pomaže joj da lakše hoda po rubovima života i bezbedno prelazi granice, svetova, kroz koje se kreće. Štap simbolizuje i jednu nepobitnu životnu realnost: najsigurniji je onaj oslonac koji čovek nalazi u sebi. Iskustvo, najbolje, o tome svedoči.

            U ovom romanu štap je i nešto više od toga. On je neka vrsta magičnog elementa– alhemijski rekvizit koji povezuje paralelne svetove.

Dora uspeva da odgonetne šta se njoj desilo, ali ne i da otkrije sva  imena (ne)ljudi – vinovnika njene životne drame.

            Nejasno je i da li su stvarno kidnapovali njeno telo za eksperimente ili je to vizija iz izmaglice halucinativnog etra.

Zato možemo pretpostaviti da je Divna  i zamislila svoju junakinju tako da u svojim traganjima nailazi na čestite ljude koji se potpisuju  vlastitim imenom i prezimenom, koje oličava njihov životni put i  jasno identifikuje njihov autoritet.

            I one koji su bez  ličnog identiteta i integriteta, bez sopstvenog puta. Oni su deo bezimene mase. Njihova imena više nisu njihova, jer žive tuđi život. 

S druge strane, u nekom drugom fokusu, može se protumačiti i ovako: U višim sferama čiste svesti ta imena ne znače ništa, jer ne mogu tu sferu čiste svesti da dosegnu.

Svaki čitalac treba da ima sopstvenu percepciju i sopstvenu konekciju sa svim onim što je u knjizi Devojka sa štapom predočeno, pa shodno tome, i sopstveni zaključak o svemu.

            Knjiga je i pisana tako da se može doživljavati na različite načine.

Ako tome pridodamo i viziju o eksperimentima nad velikim brojem ljudi, pa i narodima, u celini, tu se već uključuje alarm za preispitivanje stanja opštedruštvene svesti. I to, onda prerasta u zločinački atak koji ugrožava opstanak čitavog čovečanstva.

Ono što će svi doživeti kao vrlo jasnu, opominjujuću, živu aluziju je ukazivanje na  kontinuitet terora, u raznim vremenima, nažalost, i u našem vremenu.

...Neolitski lavirinti, koščata devojka u sivom, odakle joj sve to? – prisećala se sa zebnjom na goloj postelji. Konclogori, novi vid masovnog uništavanja, sve je videla golim očima. Moglo je to biti bilo gde na svetu. Svuda gde ljudima menjaju imena, uništavaju bića, sateruju ih u neprohode. Po pustim hotelskim sobama, bolnicama, parkovima, na ulici...

            Kroz sve ove faze raslojavanja ljudske svesti i gubitak empatije, u vremenu ugroženih ljudskih života, u svemu i na svakom mestu, kad čovek u čoveku umire, Divna je oslikala stanje u današnjem društvu.

Uzdizanje Doroteine duše do nadsvesne, svetlosne sfere, putokaz je za sve one koji  još nisu izgubili božanski entitet u svom biću, i nisu prestali da veruju da je čovek čoveku baklja ljubavi u tami života. I znaju: Kada se čovek u čoveku uzdigne, onda je to božanski čin.

Osionost diktatorskih režima, zločini bez kazne, nemilosrdno gaženje ljudskih prava i gušenje slobode, u svakom smislu te reči, nažalost, sve više nas uveravaju u to da čovek u čoveku, vrlo često, gine.

            Otpor častoljubivog sveta, koji ne pristaje na ropstvo, bilo koje vrste, nagovešeten je, na samom početku. Protesti u Estoniji, Beogradu, kao  i širom sveta, ukazuju na to da su ljudi spremni da brane slobodu, po cenu života.  

            Unutrašnja borba dostojanstvene ličnosti koja ne dozvoljava da bilo ko menja njen identitet, ma koliko je to skupo koštalo, jedna je od poenti romana, kao svetlosna nit višeslojnog  psihološkog profila  Dorotee Večerine.

To tako ne ide! Ustani, uspravi se! Nisi ti Daša! Ne želiš da učestvuješ u eksperimentisanju na ljudima! – ljutnula se Dorotea, pokušavajući da se pridigne.

            Ono što pleni u ovom romanu je rafiniranost iskaza, govor koji brutalnost ne prikazuje u ogoljenim slikama od kojih bi i čitalac preživljavao horor scene, na najpotresniji način, već se sve kaže na filozofski utemeljen način, tako što se predočavaju razni oblici zla i poziva svet na procenu stanja svesti i donošenje  odluka koje će to stanje promeniti. Vaskrsavanje vrline i  solidarnost u borbi protiv svih nepravdi, za dobrobit svakog ljudskog bića, mogu obezbediti slobodu i blagostanje. Mali je broj ljudi kojima je baš to smisao života, a to je i razlog što tiranija vlasti predugo traje.           

Najbitnije ljudske suštine, mogu se najbolje i prikazati i izraziti,  oglašavanjem duše koja prašta, ali ne zaboravlja, već, neprekidno, opominje.  

Prosto onako kao da je duša sada majka telu koje želi da obgrli, spasi, uteši, bezglasno posavetuje…

BAJKOVITI  PASAŽI

Ovaj roman otvara mnoga vrata u našoj svesti.

            Suočavanje sa ljudskim traumama, nemogućnost da se pojedinac izbori sa tiranijom vlastodržaca, nametnuti uslovi života, u kojima tuđom voljom čovek postaje ono što slobodnim izborom nikad ne bi bio: rob, osiromašeni i otuđeni gubitnik, manje-više prisutno je u mnogim zemljama.

I nije retkost da, u tim uslovima, pojedinci traže spas u poroku, ili  jedini izlaz vide u  samouništenju.    

I ma kako surove izgledale, zapravo jesu ove činjenice, roman je pisan stilom nežnih opservacija, unošenjem vedrine u sumorne slike svakodnevice. Kao da aurorka tim nežnim opservacijama, bajkovitim pasažima, vanplanetarnim izletima želi da unese osvežavajući koktel optimizma u živote napaćenih i nezaštićenih, krhkih, ljudskih duša. I tako ublaži sve ono što triler obelodanjuje.

Pomenuću same neke: Lebdenje sa plesačem Folom iznad vulkana i sve što se u toj opasnoj, ali zanimljivoj  situaciji događa, zatim rascvetavanje Dorine haljine u lotose koji plivaju u vodi. To su, ujedno i divni primeri pretapanja ljudske duše i duše prirode u zajednički izvor radosti.

            Poseban efekat u romanu je i prevođenje događaja u etarsku dimenziju, kroz  dubokomislene, maštovite i meditativne vizije.

Vizije su najbolji način da se oslika sve ono što se događa u životu individue i u društvenom sistemu.

U tim vizijama duhovnost poput svetlosnog drona oslikava unutrašnja stanja i unutrašnje svetove bića. I tu, na toj najsenzibilnijoj teritoriji, se kristališu, slike, pojave, anomalije, suštine i prevode na filozofski kontekst iz koga se uči. Aluzije izvedene iz tih i takvih konteksta su onda i najdelotvornije i  prihvatljivije.

            Dorotea crpi saznanja iz sveobuhvatnog sveta, ma gde se on nalazio. U prirodi, spiritualnom svetu ili običnim, svakodnevnim pojavama. Zato i može da vodi razgovore sa duhovima, sa Šeširdžijom koji izlazi iz mora da joj saopštava neke istine.

Budući da se sporazumeva jezikom duše, ona taj jezik pronalazi, u svemu. A jezik duše ne može da se nauči, on se rađa u najdubljoj i najnežnijoj osećajnosti. Osećanje i saosećanje su njegovi najčistiji i najpitkiji izvori.

Dora može da razume i šta joj šapuću ledenice. Razume muziku vetra, vode.  U dosluhu je sa prirodom i lako uspostavlja kontakt sa prirodnim pojavama.

            To što njeni sagovornici ne razumeju o čemu ona govori, aluzija je na nedostatak razumne, iskrene i prekopotrebne, zdrave komunikacije u međuljudskim odnosima.

Danas ljudi sve manje uče od prirode,  gube osećaj za romantične inspiracije i sve više postaju robotizovani vlasnici materijalnih bogatstava, a sve manje bića koja duhovnim vrednostima obogaćuju sebe i svet oko sebe.

A to, pored ostalog, razara harmoniju svekosmičkog jedinstva, u kome sve funkcioniše skladno, povezano, diše istim ritmom, u mnoštvu raznovrsnosti.

U disharmoniji se razaraju najveće vrednosti, pa i one koje su vekovima stvarane. Kada na kosmičkoj vagi tas koji meri samo ono što se može kupiti ima prioritet, a tas koji meri duhovno i duševno bogatstvo, ono što se ne može ni kupiti ni prodati, ostane u senci, onda ni čovek čoveku više nije bitan.

Svekosmička harmonija je ono za čim treba tragati. To je, jedna od poruka knjige „Devojka sa štapom“. 

Svi oni koji vole romantične inspiracije, lepršavost i ekstatični zanos u životodarnoj igri,   uzbudljive izlete u astralne svetove, u  ovoj će knjizi posebno uživati.

 ______

1.     Divna M. Vuksanović, Beograd (1965) književnica, filozof, teoretičar medija i predsednica Estetičkog društva Srbije.

Studirala je na fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu( 1984-1988) i filozofiju   Filozofskom fakultetu u Beogradu(1987-1992). Magistrirala je teatrologiju na Fakultetu dramskih umetnosti 1993. Doktorirala na Filozofskom fakultetu1998. godine filozofske nauke, savremenu filozofiju i estetiku.

       Piše poeziju, eseje, romane, drame, i putopise.

Radi kao redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu,  na Katedri za teoriju i istoriju. Predavala je na interdisciolinarnim i doktorskim  studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu – Grupa za teoriju umetnosti i medija.

Objavila je deset knjiga u domenu literarnog stvaralaštva, autorka je jedne radio drame. Do   sada je objavila četiri naučne studije u oblasti filozofije i preko sto naučnih radova.

2. Divna M. Vuksanović, „Devojka sa štapom“ (romanoid), Kulturni centar Novog Sada, 2020.

PODELITE OVAJ TEKST NA: