детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛИЦЕ ИСТИНЕ У АСТРАЛНОМ ОГЛЕДАЛУ

Дивна М. Вуксановић, „Девојка са штапом“ (романоид)

Чoвeк нe мoжe дa oткриje

нoвe oкeaнe

aкo нeмa хрaбрoсти

дa oбaлу изгуби из видa.

Aндрe Жид

 Верица Тадић

АСТРАЛНО ПУТОВАЊЕ

У романоиду (књижевном делу иновативног и  ултрамодерног, романескног жанра) Дивне М. Вуксановић¹,  Девојка са штапом,² пратимо  дешавања и психолошке преплете два света: астралног, светлописно уроњеног у надсферу (само реткима видљиву) и света свеприсутне јаве (у којој обитавају људски животи са свим видљивим врлинама и манама). То је она јава у којој наши животи нису, у довољној мери, своја сазнања и искуства преточили у светлосну азбуку којом се споразумевају одуховљени сродници у небеској отаџбини душе.

Обитавање САДА И ОВДЕ, временски и просторно ограничено, никако, не значи да се и путовање наших живота завршава на задњој станици овдашње егзистенције. Напротив! У овом транзитном проласку кроз земаљске светове, ми се, у ствари, припремамо за неке нове, непознате дестинације.

Животна искуства и знања нам помажу да стекнемо пунолетство у сфери духовног развоја и раста, неопходног за прелазак у нови, другачији облик бивствовања. То, у ствари, значи да је наш живот ОВДЕ И САДА предегзистенцијални ниво развоја, који ће се наставити у неком савршенијем облику, уколико се умним потенцијалом и душевним успоном  припремимо за тај нови животни циклус. Заправо, уколико положимо тај испит зрелости и добијемо визу за наставак  путовања. 

Људи су одувек желели да знају: Како изгледа наш астрални лик у огледалу космоса? И како допрети до дводимензионалне опсерваторије са које се могу посматрати људски животи САДА И ОВДЕ и одгонетнути како изгледа духовна пројекција, из угла небеског, вечног живота, у безграничној сфери бивствовања? А то је највећа тајна и највећа загонетка за све цивилизације.

Код Дивне М. Вуксановић миксовање те две врсте егзистенцијалне постојаности је уобичајени списатељски принцип.

Посебно у драмама, причама  и романескном штиву.

Прозним и поетским опсервацијама  ова списатељица оба идентитета спаја у, комплементарну целину двоживота, осликану различитим бојама и нијансама, контрастима и претапањима. Тако су обе врсте егзистенције повезане у нерскидив спој. Огледају се једна у другој и у огледалу, делимично докучиве,  Васељене и кроз мозаик светлости и сенки, из различитих углова, осликавају збивања.

У двадесет  поглавља, метафизичког трилера, Девојка са  штапом, који је сама ауторка именовала као романоид, спирала двоживота, непрекидно, се спаја и раздваја, а између тих спајања и раздвајања  главна јунакиња тражи право лице истине. А пут је води, не само кроз различите просторе и различита времена, него и  кроз два различита, сопствена идентитета.

Она путује кружним током кроз  догађаје. Списатељица ће је упознати са читаоцима у парку Пирита. Они ће, у мислима, поћи у шетњу са Доротеом, кроз тај парк, и застаће поред Нептунове фонтане, са статуетама љутитог морског бога и два водена коња, да се, на истом месту одморе, удахну свеж ваздух и ослушну благородну мелодију водених капи.

Ко пропутује кроз све дестинације, које су у фокусу ове романескне авантуре, имаће осећај да, као и Доротеа,  лебди између два паралелна света.

Ако цео роман замислимо као љуљашку између та два паралелна света, која нас час уздиже ка вишим сферама, час спушта на тло овдашње збиље, пожелећемо и ми да кренемо у потрагу за сопственим идентитетом, оним идентитетом који можемо посматрати из ове две перспективе.

Доротеа Вечерина покушава да из астралне перспективе види лице истине, како би осветлила ону страну лица која израња из магле бившег живота.

У том подухвату јој помажу светлосна бића која је, некада, упознала у, сасвим, другим околностима и у другом облику.

 (…) Подарили су(јој) светлост, измамили осмехе. Били су нека врста Дориних водича кроз отворено небо и вечност.

Споразумевала се са њима безречно, гестовима и лако учила.

ПОТРАГА ЗА ИСТИНОМ

Пролазак кроз драмске заплете, психолошке трауме, али и бајковите пасаже, осунчане блиставим бојама, разливеним у етру нежности, за читаоце ће бити незабораван доживљај. Поред очараности, овом дивном књигом, у целини, посебно ће их задивити све оно што ће „видети“ на још једном, чаробном месту, на другом крају света: у Куала Лумпуру, у Малезији. Магија приповедачке виртуозности и сублимација прожимања сновидних и  реалних светова, биће највидљива, баш на том месту, у чијем је средишту још једна фонтана.   

Фонтана на почетку путовања, у парку Пирита, у Талину, омиљеном излетишту становника Естоније и бајковита фонтана у Куала Лумпуру, у  Малезији, са надреалним визијама су тачке круга којим је обујмљена Доротеина животна прича. 

Испод ауре тог круга прожимају се два Дорина живота, чије се суштине разликују, зависно од тога на којим местима и у којим ситуацијама се обзнањује право лице истине. И од тога у којим ситуацијама се ток свести разлива у рукавце и растоке подсвести или као притока допире  до ушћа у надсвест.

            Сходно томе, за овај роман се може рећи да је запис душе на води времена кроз које протичу људске судбине. Фонтане су бајковити облик тог тока у које стално дотиче вода  и обнавља свежину и памћење, као што светлост васкрсава људске душе. И као што воде непрекидно теку и мењају своје токове и облике, тако и људски животи, непрекидно, прелазе из једног у други облик.  

Дивна својој јунакињи даје више улога, како  би јој помогла да лакше уплива у најдубљи вир сопственог бића и скупи и сједини своја Ја, расута  по острвима бивших и садашњих живота. Зато у животној драми она своју идентификацију остварује кроз двоструку улогу: улогу личности која се, у стицају непредвиђених и непријатних околности, у једном специфичном периоду живота, суочава са смртном опасношћу.

Гледано из уобичајеног угла процене, свако над ким је извршено неко насиље, је жртва. У Дорином случају померен је угао гледања ка ширем хоризонту. Крхка, нежна и изузетно сензибилна Дора, оличење  је храбрости, зато што се не мири са тим да је жртва, не пристаје ни на компромисе са насилним или пороком обездушеним људима који учествују у експериментима са људима. За њу су жртве виновници туђе несреће.

Снагом тог отпора она успева да се кроз трансценденталну медитацију уздигне до вишег нивоа свести. Оног нивоа у коме ће њена душа, чиста и племенита, моћи да заплови кроз светлосну орбиту и да из те перспективе, интроспективно спознаје дубље слојеве своје личности.

            Она, дакле, тим издизањем светли, а сви они који сировом снагом зла мере личне успехе, практично су жртве, јер обездушени не могу да светле. Нити да се вину у више сфере свести у којој царује чисто добро, без примеса ичег што би то добро могло да угрози. Они завршавају своје путовање на овој планети, као најтамнија ноћ у мимоходу пролазности – ноћ без новог свитања.  

            Вечност могу да досегну само они чија душа може да буде светионик сопственом животу, али и много више светионик за друге људе.  

            Поједностављено речено: главна јунакиња надраста и превазилази субјективна болна суочавања са овоживотним трауматичним искуствима, трансформацијом у објективног посматрача. У новој улози – улози иследника који из небеског угла посматра себе, она покушава да себе спаси, што упешно и чини. 

У том процесу самоиспитивања са више истанце разума, као на филмској траци, ређају се слике, које памти њена под (свест):

Допутовала је у Талин по позиву, на међународни фестивал латиноплесова, а потом се заљубила у Фолу и непланирано дуго остала на Балтику. Готово три месеца. Драги Фола, Кенијац, плесао је савршено. И чекао да добије радну дозволу. Иако је био врло забаван и пожељан, веза им је пукла после свега неколико седмица заједничког живота.

У мноштву бурних догађаја у њеној свести остају магловите слике и призори који су обележили тај период живота, у коме се она појављује као новинар, учесник фестивала плеса, посетилац журки и учесник протеста.

Велика временска дистанца која је дели од тих догађаја затамњује хоризонст сећања.

Детекцијом из  астралног угла она покушава да осветли узроке и последице најважнијих збивања из прошлог живота. Њена душа, која се уздигла до светлосне орбите,  и сама постаје чиста светлост, тако да може да осветли неке делове из већ одживљене прошлости.

Враћа се на почетак, у време боравка у Естонији.

Када је завирила у осветљени кутак глуве собе и сећања су се искристалисала у покретне слике:

 Заспала је у глувој соби, код Срђана, на снимању за локални радио. Упутства су јој дата на папирима разбацаним по дрвеном столу. Звучна инсталација састојала се, како је разазнала овлашно прегледавши хрпу пред собом, из три дела који су носили називе: „Главобоља“, „Плачем“ и „Ко сам ја?“ Преко читаве странице, као жанровска одредница, стајало је: трилер.

            У питању је био експеримент у коме је она била медијум који би требало да допре до најдубљих и најупечатљивијих осећања у вишеслојној људској природи и да,  попут глумаца, на психолошкој платформи сопственог бића убедљиво приказе стања патње, начин преживљавања траума, болне манифестације.

Њен задатак, у првом делу рада, био је да се подвргне експерименту изазивања главобоље, а потом и несвестице, помоћу несвакидашњих звучних брујања и ефеката вештачки произведених у студију.

ТРИ НИВОА СВЕСТИ

Дивна је у роману применила принцип вишеструког уплива у психолошке драме. Своју јунакињу представља кроз три нивоа свести: освешћени део подсвести, неосвешћени део подсвести  и надсвест. На тај начин је повезала и колективне психолошке трауме са психолошким траумама бића као појединца. Зато је у роману тешко одгонетнути шта су  халуцинативни призори, а шта стварни догађаји. Како у случају Доротее и људи са којима се она среће, тако и у призорима експеримената са људима.

Претапање светлости и сенки, непрестано губљење граница између реалног и надреалног, имагинарног и стварног, надсвести и подсвести, јасног и магловитог, у неким деловима, поприма форму сфумато технике у сликарству, коју је афирмисао славни Леонардо да Винчи.

Све је, на моменте, флуидно, разнежено.  Призори осликане јаве нису огољени до сржи хорор ситуација, консеквентно, као окамењена слика зла, са оштрим обрисима трилер жанра. Онежени су чаролијом маштовите игре, бајковите скаске, романтичним визуелизацијама.

Посебну пажњу треба обратити на улогу штапа са сребрном главом. Он је Доротеин ослонац и помаже јој да лакше хода по рубовима живота и безбедно прелази границе, светова, кроз које се креће. Штап симболизује и једну непобитну животну реалност: најсигурнији је онај ослонац који човек налази у себи. Искуство, најбоље, о томе сведочи.

            У овом роману штап је и нешто више од тога. Он је нека врста магичног елемента– алхемијски реквизит који повезује паралелне светове.

Дора успева да одгонетне шта се њој десило, али не и да открије сва  имена (не)људи – виновника њене животне драме.

            Нејасно је и да ли су стварно киднаповали њено тело за експерименте или је то визија из измаглице халуцинативног етра.

Зато можемо претпоставити да је Дивна  и замислила своју јунакињу тако да у својим трагањима наилази на честите људе који се потписују  властитим именом и презименом, које оличава њихов животни пут и  јасно идентификује њихов ауторитет.

            И оне који су без  личног идентитета и интегритета, без сопственог пута. Они су део безимене масе. Њихова имена више нису њихова, јер живе туђи живот. 

С друге стране, у неком другом фокусу, може се протумачити и овако: У вишим сферама чисте свести та имена не значе ништа, јер не могу ту сферу чисте свести да досегну.

Сваки читалац треба да има сопствену перцепцију и сопствену конекцију са свим оним што је у књизи Девојка са штапом предочено, па сходно томе, и сопствени закључак о свему.

            Књига је и писана тако да се може доживљавати на различите начине.

Ако томе придодамо и визију о експериментима над великим бројем људи, па и народима, у целини, ту се већ укључује аларм за преиспитивање стања општедруштвене свести. И то, онда прераста у злочиначки атак који угрожава опстанак читавог човечанства.

Оно што ће сви доживети као врло јасну, опомињујућу, живу алузију је указивање на  континуитет терора, у разним временима, нажалост, и у нашем времену.

...Неолитски лавиринти, кошчата девојка у сивом, одакле јој све то? – присећала се са зебњом на голој постељи. Концлогори, нови вид масовног уништавања, све је видела голим очима. Могло је то бити било где на свету. Свуда где људима мењају имена, уништавају бића, сатерују их у непроходе. По пустим хотелским собама, болницама, парковима, на улици...

            Кроз све ове фазе раслојавања људске свести и губитак емпатије, у времену угрожених људских живота, у свему и на сваком месту, кад човек у човеку умире, Дивна је осликала стање у данашњем друштву.

Уздизање Доротеине душе до надсвесне, светлосне сфере, путоказ је за све оне који  још нису изгубили божански ентитет у свом бићу, и нису престали да верују да је човек човеку бакља љубави у тами живота. И знају: Када се човек у човеку уздигне, онда је то божански чин.

Осионост диктаторских режима, злочини без казне, немилосрдно гажење људских права и гушење слободе, у сваком смислу те речи, нажалост, све више нас уверавају у то да човек у човеку, врло често, гине.

            Отпор частољубивог света, који не пристаје на ропство, било које врсте, наговешетен је, на самом почетку. Протести у Естонији, Београду, као  и широм света, указују на то да су људи спремни да бране слободу, по цену живота.  

            Унутрашња борба достојанствене личности која не дозвољава да било ко мења њен идентитет, ма колико је то скупо коштало, једна је од поенти романа, као светлосна нит вишеслојног  психолошког профила  Доротее Вечерине.

То тако не иде! Устани, усправи се! Ниси ти Даша! Не желиш да учествујеш у експериментисању на људима! – љутнула се Доротеа, покушавајући да се придигне.

            Оно што плени у овом роману је рафинираност исказа, говор који бруталност не приказује у огољеним сликама од којих би и читалац преживљавао хорор сцене, на најпотреснији начин, већ се све каже на филозофски утемељен начин, тако што се предочавају разни облици зла и позива свет на процену стања свести и доношење  одлука које ће то стање променити. Васкрсавање врлине и  солидарност у борби против свих неправди, за добробит сваког људског бића, могу обезбедити слободу и благостање. Мали је број људи којима је баш то смисао живота, а то је и разлог што тиранија власти предуго траје.           

Најбитније људске суштине, могу се најбоље и приказати и изразити,  оглашавањем душе која прашта, али не заборавља, већ, непрекидно, опомиње.  

Просто онако као да је душа сада мајка телу које жели да обгрли, спаси, утеши, безгласно посаветује…

БАЈКОВИТИ  ПАСАЖИ

Овај роман отвара многа врата у нашој свести.

            Суочавање са људским траумама, немогућност да се појединац избори са тиранијом властодржаца, наметнути услови живота, у којима туђом вољом човек постаје оно што слободним избором никад не би био: роб, осиромашени и отуђени губитник, мање-више присутно је у многим земљама.

И није реткост да, у тим условима, појединци траже спас у пороку, или  једини излаз виде у  самоуништењу.    

И ма како сурове изгледале, заправо јесу ове чињенице, роман је писан стилом нежних опсервација, уношењем ведрине у суморне слике свакодневице. Као да аурорка тим нежним опсервацијама, бајковитим пасажима, ванпланетарним излетима жели да унесе освежавајући коктел оптимизма у животе напаћених и незаштићених, крхких, људских душа. И тако ублажи све оно што трилер обелодањује.

Поменућу саме неке: Лебдење са плесачем Фолом изнад вулкана и све што се у тој опасној, али занимљивој  ситуацији догађа, затим расцветавање Дорине хаљине у лотосе који пливају у води. То су, уједно и дивни примери претапања људске душе и душе природе у заједнички извор радости.

            Посебан ефекат у роману је и превођење догађаја у етарску димензију, кроз  дубокомислене, маштовите и медитативне визије.

Визије су најбољи начин да се ослика све оно што се догађа у животу индивидуе и у друштвеном систему.

У тим визијама духовност попут светлосног дрона осликава унутрашња стања и унутрашње светове бића. И ту, на тој најсензибилнијој територији, се кристалишу, слике, појаве, аномалије, суштине и преводе на филозофски контекст из кога се учи. Алузије изведене из тих и таквих контекста су онда и најделотворније и  прихватљивије.

            Доротеа црпи сазнања из свеобухватног света, ма где се он налазио. У природи, спиритуалном свету или обичним, свакодневним појавама. Зато и може да води разговоре са духовима, са Шеширџијом који излази из мора да јој саопштава неке истине.

Будући да се споразумева језиком душе, она тај језик проналази, у свему. А језик душе не може да се научи, он се рађа у најдубљој и најнежнијој осећајности. Осећање и саосећање су његови најчистији и најпиткији извори.

Дора може да разуме и шта јој шапућу леденице. Разуме музику ветра, воде.  У дослуху је са природом и лако успоставља контакт са природним појавама.

            То што њени саговорници не разумеју о чему она говори, алузија је на недостатак разумне, искрене и прекопотребне, здраве комуникације у међуљудским односима.

Данас људи све мање уче од природе,  губе осећај за романтичне инспирације и све више постају роботизовани власници материјалних богатстава, а све мање бића која духовним вредностима обогаћују себе и свет око себе.

А то, поред осталог, разара хармонију свекосмичког јединства, у коме све функционише складно, повезано, дише истим ритмом, у мноштву разноврсности.

У дисхармонији се разарају највеће вредности, па и оне које су вековима стваране. Када на космичкој ваги тас који мери само оно што се може купити има приоритет, а тас који мери духовно и душевно богатство, оно што се не може ни купити ни продати, остане у сенци, онда ни човек човеку више није битан.

Свекосмичка хармонија је оно за чим треба трагати. То је, једна од порука књиге „Девојка са штапом“. 

Сви они који воле романтичне инспирације, лепршавост и екстатични занос у животодарној игри,   узбудљиве излете у астралне светове, у  овој ће књизи посебно уживати.

 ______

1.     Дивна М. Вуксановић, Београд (1965) књижевница, филозоф, теоретичар медија и председница Естетичког друштва Србије.

Студирала је на факултету драмских уметности у Београду( 1984-1988) и филозофију   Филозофском факултету у Београду(1987-1992). Магистрирала је театрологију на Фaкултету драмских уметности 1993. Докторирала на Филозофском факултету1998. године филозофске науке, савремену филозофију и естетику.

       Пише поезију, есеје, романе, драме, и путописе.

Ради као редовни професор на Факултету драмских уметности у Београду,  на Катедри за теорију и историју. Предавала је на интердисциолинарним и докторским  студијама Универзитета уметности у Београду – Група за теорију уметности и медија.

Објавила је десет књига у домену литерарног стваралаштва, ауторка је једне радио драме. До   сада је објавила четири научне студије у области филозофије и преко сто научних радова.

2. Дивна М. Вуксановић, „Девојка са штапом“ (романоид), Културни центар Новог Сада, 2020.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: