detalj slike: KRK Art dizajn

Fragmenti o romanu Midar

(Ilija Šaula, Midar, roman, ALMA 2019, Beograd)

Aleksa Đukanović

1.

Ova vrsna antropološko-filozofska studija zaogrnuta šinjelom umetničke proze, ova takoreći vremešna doktorskafilozofska disertacija o čovekui njegovim porivima i stremljenjima - ispripovedana u formi romana - nije samo puka istorijska/antropološka/društvena/mitska povest o jednom ili više ličnosti, to je zapravo jedan ogromni prozni analitički mikrokosmos celog čovečanstva koje hoda po blatnoj zemljinoj kori, ali idejna povest i onog dela čovečanstva koje počiva snom mirnim i čvrstim ispod te iste kore.

Šaulin Midar - hirurški je precizan roman o gotovo svim ontološkim i metafizičkim zakonitostima ljudskog života.

2.

Odmah na početku uočava se da Ilija Šaula nije u svom romanu ponovio mnogostranu i višeznačnu, to jest više štetnu grešku mnogih svojih prethodnika u srpskoj književnosti koji su pisali o ovakvoj tematici i u ovakvoj umetničkoj poetici, nije, se, dakle, olako upustio u mora književne patetike, što se gotovo ne može izbeći prilikom literarnog portretiranja jedne ili više idealističkih priroda, ma one bile smeštene u čoveku iliu okolini, predmetima, idejama, drugim prostorima, itd. Naprotiv, Šaulin Midar - kao skladno izvagan umetničko-prozni skup svih postojećih ali i onih izmišljenih (nametnutih, neprirodnih) protivrečnosti čoveka kao bića, tog „vavijek“ kontradiktornog Homo sapiensa, nosi one nesreće i sreće, trajanja i gubitke, ideale i poraze, odlučnosti i nedoumice, misterije i otkrivenja koje moraju biti sastavni element svakog duboko svesnog i moralizujućeg bića koje ovaj svet (tačnije njegovu sve češću i sve ubojitiju nepravednu stranu) gleda i meri očima razočaranja ili pak odurnog pravedničnog prezira. Reč je dakle, o junaku/antijunaku Midaru, kao kompletnoj a ne kontradiktornoj romanesknoj ličnosti, unatoč njegovoj literarnoj materijalizaciji u formi pseudo-bajke. Zapravo, ako bi se gde i mogao tačno žanrovski pozicionirati ovaj Šaulin roman - on bi morao ponosno stajati u redu onih srpskih književnih dela koja spadaju pod borhesovski magijski realizam (tamo gde je ugledna svetska kritika svrstavala ne samo Pavića, već i Zorana Živkovića, Iliju Bakića, i ine srpske pisce) ma koliko tolkinovsko-mitskog, bajkovitog ili potpuno fantastičnog u ovom romanu ima. Nije reč samo o Midaru kao kompletnom „antijunaku“ to jest književnom junaku, većina ih je u ovom romanu takvih: An, Anan, Jagor, Anina, Did, Megeda, Vasan, Neva, Balčak, itd. - ma oni bili ljudi ili mitske ličnosti drevnih predanja, sve su to vrlo senzibilno i u istom čvrsto i majstorski isfabulirane literarne ličnosti, jezički bogate, idejno vrlo osobene, emotivne, duhovite. Razlog tome jeste - jasna, precizna gotovo oštra vizura autora, to jest njegova tvrdo-uporna želja da se njegova celokupna poetička i filozofsko-moralna književna ideja ne raspe u portretiranju besmislenih sitnica, već da se potpuno i u celini prenese i iznese po odveć jasno određenim i ranije zamišljenim strukturnim tokovima kojih ima nekoliko, bez nepotrebnih, suvišnih, mutnih i maglovitih apstrakcija i skretanja (što svesnog što nesvesnog puta) sa glavnog toka umetničke ideje, što je svojstveno mnogima kada se late ovakve složene tematsko-filozofske književne tvorbe, a ponajpre kada nije reč o čistoj fantastici.

3.

Idiot Dostojevskog, Knez Miškin kao Ideal dobrog, fatalno dobrog čoveka, dobrodušne ljudske duše koja celi svet voli sumanutom, jasno - iracionalnom ljubavlju i Kamijeva teorija apsurdističkog samoubistva - smenjuju se u Šaulinom romanu kao snažni, sugestivni i glavni lajt motivi, kao dve glavne pokretačke snage sa realističnog stanovišta, ali pre svega kao verni upozoravajući putokazi svekolike istorije svetske književnosti koja u svojoj višemilenijumskoj istoriji još nije dala odgovore na suštinska pitanja čovekove duhovne i moralne egzistencije. Jasno da time roman Midar - kao jedna kap u moru, tačnije okeanu, tih neodgovorenih pitanja nije dakle, samo puka i obična „kap” nego li još jedna, vrlo važna i vredna, „cigla” ugrađena u pokušaj eodgonetanja svih tih ljudskih odavno postavljenih prepreka, nedoumica i pitanja, sa umetničkog i književnog stajališta i starta potrage.

Motiv putovanja, vraćanja, motiv svekolikih seoba Crnjanskog vidi se u Šaulinom Midaru kroz dva pravca: jedan je suštinski - seobe i beg u duhovnom i moralnom smislu, beg, dakle, kao put spasenja od zla (bilo ono fizičko ili metafizičko - u duhovnom smislu), put pronalaska utočišta i odbrane, a drugi je višedimenzionalni: seobe kao želja za ponovnim „rađanjem”, seobe - kao potreba za„restartovanjem” svega, seobe kao želja za rušenjem te građenjem novog, boljeg svega, ponovo, iz početka. Šaula ovde koristi svoj zavičaj kao i Crnjanski svoj, ali na potpuno suprotstavljenim simboličkim pozicijama: Crnjanski slika jednu istorijsku epohu s namerom i određenim društveno-političko-umetničkim predikcijama, Šaula bez ikakvih namera, ubeđenja, potreba i razloga spaja mitsko iz svog zavičaja sa mitskim iz univerzalnog poimanja ljudi i on to čini samo na jednom osnovu: zbog bezgranične lične odanosti svom zavičaju; ovde se primetno dakle, „zavičaj“ kao prostorni motiv i prostor - javlja i kao svojevrsni „književni lik“; dakako, u metaforičnom poimanju i tumačenju.

Dijaloške karakteristike Šaulinih likova odvijaju se u duhovno-mitskom i nestvarnom svetu koji nema gotovo nikakvih dodirnih istorijskih tačaka sa realitetom koji poznajemo ili koji bismo mogli izmaštati na osnovu pročitanog, ali u retoričko-govornom smislu Šaula jasno određuje svoje junake kamo treba da pripadaju. Taj govor je isto toliko tolkinovski i drevni koliko je i zavičajni, srpski ijekavski. Ova skladna i neverovatna miksutra zaista deluje impresivno, ona dovodi dotle: da čitalac čitajući ovaj roman tone i ulazi u jedan potpuno mističan svet fantastike, bajki, mitova, legendi (svetove nalik onima koje su tvorili Tolkin, Luis Kerol, Homer, Dante itd.) a onda ga iznenađuje pozorni govor na poznatom naglasku, na poznatim frazama, po uobičajenim srpskim mentalnim krugovima razmišljanja, itd. Dakle, Šaula je postigao ono što se možda i ne primećuje na prvi pogled: spojio je našu, odavnina, puku potrebu za oblikovanjem i ograđivanjem jednog tradicijskog načina mišljenja sa tematsko-prostornim književnim svetom koji je svojstven fantastici ali onoj fantastici koja je pre svega nastala i jeste u svom biću autohtona u brojnim zapadnim autorima. Ne samo to, Šaula govori o našim univerzalnim davnašnjim i današnjim balkanskim, evropskim korenima i toponimima - Kordunu, Vrbasu, Hercegovini, govori o Kavkazu, Gruziji, starim delovima Jermenije, gradu Ani na istoku današnje Turske, pletući svoju priču od jednog mitskog razdoblja predhrišćanskog doba, sve do vremena nastanka Biblije i današnjih dana. Ovakvom razbokorenom i nakićenom naracijom Šaula je doista sjajno pomešao gotovo sve balkansko-evropske tradicijske književne poetike u jedno: od grčkih mitova, Hazara do savremenih azijsko-turskih i ruskih aktuelnih književnih tema. Dakako, ne pominjući ih direktno i posredno u romanu, autor je osigurao da - čitajući Midara - ne možemo se oteti utisku da čitamo istovremeno i: stranice iz Grčke mitologije i Danteovu Božanstvenu komediju i Ilijadu.

4.

Mitski literarni pejzaži u ovom delu izgrađeni su na potpuno nov umetnički način: Šaula u svom romanu ukršta i spaja mitove, legende, srpska i nesrpska narodna predanja sa realitetom, sa stvarnim svetom koji po pravilu mora biti odsečen od svakog dodira sa „nerealnim” i onostranim; no, vidimo da kod Ilije Šaule nije tako: mitovi jedne zaokružene celine (ma to bio narod, zajednica ili pak porodica ili uzak krug ljudi) ispričani u dodirnoj formi bajke - postižu upravo onaj apsurd koji je potreban da bi nedostižno postalo dostižno, a nemoguće moguće: bajkovit način portretiranja jedne mitske slike dovodi čitaoca u onu fazu melanholičnog sentimenta koji u svojoj konačnici donosi utisak, a docnije i tvrdo uverenje da je mit - jedina istina.

5.

Što je najvažnije, Ilija Šaula u svom romanu čini nešto što do sada, verovatno niko u srpskoj književnosti nije činio: motiv samoubistva (kao motiv koji je u svakoj civilizaciji duboko osuđivan jer negira, dovodi u pitanje i nipodaštava samu koncepciju života) opravdava na način koji je jedino moguć: ukoliko se kvalitet života meri pogrešnim merilima, nije li merilo merenja i vaganja nečijeo dluke o konačnici svog života, takođe pogrešno? Time Šaula poručuje da postoji svetinja ili pak ideal koji je veći od života (bolje reći „nadživljava“ onaj materijalni život), a to je ljudska dobrota, koja, kako vidimo, može (iistorija je to dokazala) da nadživi svog proizvoditelja, dakle - ideali dobrote žive i nakon duhovnog i fizičkog kraja onog koje te ideale tvorio ili gradio. To je verovatno i najsnažniji i najvažniji smisao ovog romana.

6.

Roman Midar pun je simbolike. Tu se snažno očitava autorova jaka umetnička imaginacija, unatoč surovom vremenu koje savremenim književnim tokovima oduzima sposobnost za senzibilna i kvalitetna književna tvorenja (koja u sebi mogu nositi simbolistička i svaka druga metafizička značenja) želeći da ih svede na puku suvoparnu ljušturu bez mrve vrednosti i umetničke uzbudljivosti. Snažna religijska crta, aktivno i obavezujuće prisustvo Boga (ne kao pukog književnog „junaka“ negoli kao realno-postojeće sile) nadovezuje se na staroslovensku mitologiju i simboličnu višeznačnost pasaža ovoga romana: motiv kazne i nagrade, motiv raja i motiv smrti simbolizovani su različitim materijalizovanim predmetima i bićima ovoga sveta, ali najvažnije nije to kako je Šaula poređao literarne motive i povezao ih sa univerzalnim ljudskim, verskim imoralnim simbolima, već to kako ih je i na koji način utisnuo u svoje štivo tako da zrače osobitu i snažnu vatru koja nije stvorila samo estetski i etički veoma „lepo“ književno delo, negoli i jednu idejnu poruku.

7.

U ovom romanu nema „praznih stranica“, nedorečenih rečenica i misli, nejasnih i mutnih gomilanja pasusa i strana; stil koji dominira toliko je razbokoren i krcat nepreglednim pejzažima, idejama, mislima, dijalogosima, moralnim nedoumicama a pre svega estetsko-etičkom lepotom da Šauline rečenice mogu stajati uz rame,tačnije, mogu se jasno i bez dvojbe nadovezivati i slediti, to jest na njih se isto tako mogu primeniti one poznate kvalifikacije naših kritičara o rečenicama Meše Selimovića - „da iz svake Mešine rečenice izbija mudrost“. Ako je u Selimovićevom slučaju reč o onoj starovremskoj, viševekovnoj tradicijskoj filozofskoj mudrosti koja svoje temelje pronalazi u moralističkim školama srednjovekovnog hrišćanstva i islama i koja tematizuje one večne čovekove osećaje: ljubav, mržnju, zavist, pohlepu, sve do današnjih dana, onda Šauline rečenice u Midaru zasigurno predstavljaju spoj gotovo istovetne Mešine poetičko-književne mudrosti (pogotovo romanom Derviš i smrt) i jednog, doista, specifičnog oblika književne fantastike (magijskog realizma) čiji cilj nije (kako bi se naravno pretpostavljalo) - stvaranje fantazmagorijskog dela nego - najsugestivnije oslikavanje realiteta, a kao konačnica tog realiteta za autora je - istina (u šta spada više pojmova: Bog, dobrota, mudrost, skromnost, principi, itd.). Dakle, Midar je roman koji je strukturno i narativno formiran kao fantastično (fantazmagorijsko) štivo koje pomoću svog „čarobnog štapića“ - to jest pomoću svoje žanrovske fantastičke odredivosti na koncu postaje oštar realističan roman koji savremenom svetu nudi isuviše mnogo poruka, saveta, ali i on upozorava. Na šta? Neka čitaoci sami otkriju.

8.

Na koncu: jedno od poglavlja Midara nosi naslov: „Bezvremenost“; jasno da je Šaula svoj roman mogao slobodno nazvati i upravo tako - Bezvremenost, jer ako bi se morala sažeti celokupna umetničko-filozofsko-poetička poruka i nit ovog romana u jednu reč ili u jedan pojam, ona bi se upravo mogla svesti na jednu jedinu reč: B e z v r e m e n o s t.

PODELITE OVAJ TEKST NA: