детаљ слике: КРК Арт дизајн

Фрагменти о роману Мидар

(Илија Шаула, Мидар, роман, АЛМА 2019, Београд)

Алекса Ђукановић

1.

Ова врсна антрополошко-филозофска студија заогрнута шињелом уметничке прозе, ова такорећи времешна докторскафилозофска дисертација о човекуи његовим поривима и стремљењима - исприповедана у форми романа - није само пука историјска/антрополошка/друштвена/митска повест о једном или више личности, то је заправо један огромни прозни аналитички микрокосмос целог човечанства које хода по блатној земљиној кори, али идејна повест и оног дела човечанства које почива сном мирним и чврстим испод те исте коре.

Шаулин Мидар - хируршки је прецизан роман о готово свим онтолошким и метафизичким законитостима људског живота.

2.

Одмах на почетку уочава се да Илија Шаула није у свом роману поновио многострану и вишезначну, то јест више штетну грешку многих својих претходника у српској књижевности који су писали о оваквој тематици и у оваквој уметничкој поетици, није, се, дакле, олако упустио у мора књижевне патетике, што се готово не може избећи приликом литерарног портретирања једне или више идеалистичких природа, ма оне биле смештене у човеку илиу околини, предметима, идејама, другим просторима, итд. Напротив, Шаулин Мидар - као складно изваган уметничко-прозни скуп свих постојећих али и оних измишљених (наметнутих, неприродних) противречности човека као бића, тог „вавијек“ контрадикторног Homo sapiensa, носи оне несреће и среће, трајања и губитке, идеале и поразе, одлучности и недоумице, мистерије и откривења које морају бити саставни елемент сваког дубоко свесног и морализујућег бића које овај свет (тачније његову све чешћу и све убојитију неправедну страну) гледа и мери очима разочарања или пак одурног праведничног презира. Реч је дакле, о јунаку/антијунаку Мидару, као комплетној а не контрадикторној романескној личности, унаточ његовој литерарној материјализацији у форми псеудо-бајке. Заправо, ако би се где и могао тачно жанровски позиционирати овај Шаулин роман - он би морао поносно стајати у реду оних српских књижевних дела која спадају под борхесовски магијски реализам (тамо где је угледна светска критика сврставала не само Павића, већ и Зорана Живковића, Илију Бакића, и ине српске писце) ма колико толкиновско-митског, бајковитог или потпуно фантастичног у овом роману има. Није реч само о Мидару као комплетном „антијунаку“ то јест књижевном јунаку, већина их је у овом роману таквих: Ан, Анан, Јагор, Анина, Дид, Мегеда, Васан, Нева, Балчак, итд. - ма они били људи или митске личности древних предања, све су то врло сензибилно и у истом чврсто и мајсторски исфабулиране литерарне личности, језички богате, идејно врло особене, емотивне, духовите. Разлог томе јесте - јасна, прецизна готово оштра визура аутора, то јест његова тврдо-упорна жеља да се његова целокупна поетичка и филозофско-морална књижевна идеја не распе у портретирању бесмислених ситница, већ да се потпуно и у целини пренесе и изнесе по одвећ јасно одређеним и раније замишљеним структурним токовима којих има неколико, без непотребних, сувишних, мутних и магловитих апстракција и скретања (што свесног што несвесног пута) са главног тока уметничке идеје, што је својствено многима када се лате овакве сложене тематско-филозофске књижевне творбе, а понајпре када није реч о чистој фантастици.

3.

Идиот Достојевског, Кнез Мишкин као Идеал доброг, фатално доброг човека, добродушне људске душе која цели свет воли суманутом, јасно - ирационалном љубављу и Камијева теорија апсурдистичког самоубиства - смењују се у Шаулином роману као снажни, сугестивни и главни лајт мотиви, као две главне покретачке снаге са реалистичног становишта, али пре свега као верни упозоравајући путокази свеколике историје светске књижевности која у својој вишемиленијумској историји још није дала одговоре на суштинска питања човекове духовне и моралне егзистенције. Јасно да тиме роман Мидар - као једна кап у мору, тачније океану, тих неодговорених питања није дакле, само пука и обична „кап” него ли још једна, врло важна и вредна, „цигла” уграђена у покушај еодгонетања свих тих људских одавно постављених препрека, недоумица и питања, са уметничког и књижевног стајалишта и старта потраге.

Мотив путовања, враћања, мотив свеколиких сеоба Црњанског види се у Шаулином Мидару кроз два правца: један је суштински - сеобе и бег у духовном и моралном смислу, бег, дакле, као пут спасења од зла (било оно физичко или метафизичко - у духовном смислу), пут проналаска уточишта и одбране, а други је вишедимензионални: сеобе као жеља за поновним „рађањем”, сеобе - као потреба за„рестартовањем” свега, сеобе као жеља за рушењем те грађењем новог, бољег свега, поново, из почетка. Шаула овде користи свој завичај као и Црњански свој, али на потпуно супротстављеним симболичким позицијама: Црњански слика једну историјску епоху с намером и одређеним друштвено-политичко-уметничким предикцијама, Шаула без икаквих намера, убеђења, потреба и разлога спаја митско из свог завичаја са митским из универзалног поимања људи и он то чини само на једном основу: због безграничне личне оданости свом завичају; овде се приметно дакле, „завичај“ као просторни мотив и простор - јавља и као својеврсни „књижевни лик“; дакако, у метафоричном поимању и тумачењу.

Дијалошке карактеристике Шаулиних ликова одвијају се у духовно-митском и нестварном свету који нема готово никаквих додирних историјских тачака са реалитетом који познајемо или који бисмо могли измаштати на основу прочитаног, али у реторичко-говорном смислу Шаула јасно одређује своје јунаке камо треба да припадају. Тај говор је исто толико толкиновски и древни колико је и завичајни, српски ијекавски. Ова складна и невероватна миксутра заиста делује импресивно, она доводи дотле: да читалац читајући овај роман тоне и улази у један потпуно мистичан свет фантастике, бајки, митова, легенди (светове налик онима које су творили Толкин, Луис Керол, Хомер, Данте итд.) а онда га изненађује позорни говор на познатом нагласку, на познатим фразама, по уобичајеним српским менталним круговима размишљања, итд. Дакле, Шаула је постигао оно што се можда и не примећује на први поглед: спојио је нашу, одавнина, пуку потребу за обликовањем и ограђивањем једног традицијског начина мишљења са тематско-просторним књижевним светом који је својствен фантастици али оној фантастици која је пре свега настала и јесте у свом бићу аутохтона у бројним западним ауторима. Не само то, Шаула говори о нашим универзалним давнашњим и данашњим балканским, европским коренима и топонимима - Кордуну, Врбасу, Херцеговини, говори о Кавказу, Грузији, старим деловима Јерменије, граду Ани на истоку данашње Турске, плетући своју причу од једног митског раздобља предхришћанског доба, све до времена настанка Библије и данашњих дана. Оваквом разбокореном и накићеном нарацијом Шаула је доиста сјајно помешао готово све балканско-европске традицијске књижевне поетике у једно: од грчких митова, Хазара до савремених азијско-турских и руских актуелних књижевних тема. Дакако, не помињући их директно и посредно у роману, аутор је осигурао да - читајући Мидара - не можемо се отети утиску да читамо истовремено и: странице из Грчке митологије и Дантеову Божанствену комедију и Илијаду.

4.

Митски литерарни пејзажи у овом делу изграђени су на потпуно нов уметнички начин: Шаула у свом роману укршта и спаја митове, легенде, српска и несрпска народна предања са реалитетом, са стварним светом који по правилу мора бити одсечен од сваког додира са „нереалним” и оностраним; но, видимо да код Илије Шауле није тако: митови једне заокружене целине (ма то био народ, заједница или пак породица или узак круг људи) испричани у додирној форми бајке - постижу управо онај апсурд који је потребан да би недостижно постало достижно, а немогуће могуће: бајковит начин портретирања једне митске слике доводи читаоца у ону фазу меланхоличног сентимента који у својој коначници доноси утисак, а доцније и тврдо уверење да је мит - једина истина.

5.

Што је најважније, Илија Шаула у свом роману чини нешто што до сада, вероватно нико у српској књижевности није чинио: мотив самоубиства (као мотив који је у свакој цивилизацији дубоко осуђиван јер негира, доводи у питање и ниподаштава саму концепцију живота) оправдава на начин који је једино могућ: уколико се квалитет живота мери погрешним мерилима, није ли мерило мерења i вагања нечијео длуке о коначници свог живота, такође погрешно? Тиме Шаула поручује да постоји светиња или пак идеал који је већи од живота (боље рећи „надживљава“ онај материјални живот), а то је људска доброта, која, како видимо, може (иисторија је то доказала) да надживи свог производитеља, дакле - идеали доброте живе и након духовног и физичког краја оног које те идеале творио или градио. То је вероватно и најснажнији и најважнији смисао овог романа.

6.

Роман Мидар пун је симболике. Ту се снажно очитава ауторова јака уметничка имагинација, унаточ суровом времену које савременим књижевним токовима одузима способност за сензибилна и квалитетна књижевна творења (која у себи могу носити симболистичка и свака друга метафизичка значења) желећи да их сведе на пуку сувопарну љуштуру без мрве вредности и уметничке узбудљивости. Снажна религијска црта, активно и обавезујуће присуство Бога (не као пуког књижевног „јунака“ неголи као реално-постојеће силе) надовезује се на старословенску митологију и симболичну вишезначност пасажа овога романа: мотив казне и награде, мотив раја и мотив смрти симболизовани су различитим материјализованим предметима и бићима овога света, али најважније није то како је Шаула поређао литерарне мотиве и повезао их са универзалним људским, верским иморалним симболима, већ то како их је и на који начин утиснуо у своје штиво тако да зраче особиту и снажну ватру која није створила само естетски и етички веома „лепо“ књижевно дело, неголи и једну идејну поруку.

7.

У овом роману нема „празних страница“, недоречених реченица и мисли, нејасних и мутних гомилања пасуса и страна; стил који доминира толико је разбокорен и крцат непрегледним пејзажима, идејама, мислима, дијалогосима, моралним недоумицама а пре свега естетско-етичком лепотом да Шаулине реченице могу стајати уз раме,тачније, могу се јасно и без двојбе надовезивати и следити, то јест на њих се исто тако могу применити оне познате квалификације наших критичара о реченицама Меше Селимовића - „да из сваке Мешине реченице избија мудрост“. Ако је у Селимовићевом случају реч о оној старовремској, вишевековној традицијској филозофској мудрости која своје темеље проналази у моралистичким школама средњовековног хришћанства и ислама и која тематизује оне вечне човекове осећаје: љубав, мржњу, завист, похлепу, све до данашњих дана, онда Шаулине реченице у Мидару засигурно представљају спој готово истоветне Мешине поетичко-књижевне мудрости (поготово романом Дервиш и смрт) и једног, доиста, специфичног облика књижевне фантастике (магијског реализма) чији циљ није (како би се наравно претпостављало) - стварање фантазмагоријског дела него - најсугестивније осликавање реалитета, а као коначница тог реалитета за аутора је - истина (у шта спада више појмова: Бог, доброта, мудрост, скромност, принципи, итд.). Дакле, Мидар је роман који је структурно и наративно формиран као фантастично (фантазмагоријско) штиво које помоћу свог „чаробног штапића“ - то јест помоћу своје жанровске фантастичке одредивости на концу постаје оштар реалистичан роман који савременом свету нуди исувише много порука, савета, али и он упозорава. На шта? Нека читаоци сами открију.

8.

На концу: једно од поглавља Мидара носи наслов: „Безвременост“; јасно да је Шаула свој роман могао слободно назвати и управо тако - Безвременост, јер ако би се морала сажети целокупна уметничко-филозофско-поетичка порука и нит овог романа у једну реч или у један појам, она би се управо могла свести на једну једину реч: Б е з в р е м е н о с т.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: