detalj slike: KRK Art dizajn

 CVETKE – KAMENA KNjIGA PREDAKA

     Cvetke je selo u srcu Šumadije. Nalazi se na pitomim zapadnim padinama planine Kotlenik, nedaleko od Kraljeva. U mojoj svaštari, sam zapisala ko zna kad,  da ga obavezno moram posetiti! „Obavezno „ je bilo i podvučeno crvenom olovkom. Koliko god da su Cvetke imale važnost ja sam odlagala posetu u nekim stalnim čekanjima. Čekala sam lepo vreme, čekala sam da odem sa prijateljima, čekala sam da mi majstor popravi veš mašinu, čekala sam drva u sred leta za narednu zimu, čekala sam da me on izvede na večeru, ovo čekanje je bilo najneisplativije. Tako su se čekajući smenjivali dani, meseci , pa bogami i godine. Jedino što nisam čekala a došlo je, bila je smrt. Za nju smo uvek nepripremljeni. Kad je baš i naslutimo, branimo se nadom. Svesno je odlažemo u neke ćoškove, guramo duboko u džepove, odmahujemo rukama i zatvaramo joj vrata na i najmanji njen nagoveštaj. U svakom ranom prozračnom jutru, u uskovitlanom vetru koji preleće zemlju, u raspevanom životu koji sa manje ili više radosti živimo utkana je i smrt. Na tom jednosmernom putu, kojim krećemo na dan rođenja, ona nas pritajeno čeka. Naučimo da živimo sa njom ili nam se bar tako čini.

      Možda bi mene Cvetke i dalje čekale da me baš tu negde oko njih nije presrela smrt druga, prijatelja, dragog čoveka kome sam bila kuma na venčanju. Zaskočila me je snagom olujnog oblaka, urušila me je. Da se pritajeno šunjala, da mi je nečim nagovestila da dolazi, sebe bih nekako pripremila za susret sa njom, ali ćutala je. Ćutao je i on. Do samog kraja je ostao spadalo koje se smeje i pomalo ruga životu. Znam da bi mi sad, dok pišem ove redove, rekao :“ El vidiš bre kumo kako sam dobar, ajde kaži kako bi ti došla u Cvetke da nisam umro. I nemoj da mi ronzaš bre, čeka tebe tvoj kum, već sam i ovde našo grudno odeljenje.“ Grudno odeljenje je zvao svaki šank u kafanama. Ne znam da li je više voleo žene ili kafane! Samo je Dunav za kuma bio izuzetak. Ljubav prema  njemu je bila nemerljiva i neuporediva. U rana svitanja dolazio je na njegove obale i lečio mamurluk. Nestajao je tu kafanski dim, utihnule bi pijane rasprave, samo su u očima ostali zanosni kukovi kafanske pevačice i njen raspukli glas. U sutone bi mu se ispovedao, sve mu je pričao i lepo i ružno i veselo i tužno i važno i nevažno. Dunav je primao njegove priče i odnosio ne prenoseći ih nikome daleko, daleko do Crnog mora. Znao je imena svih brodova nekad čuvenog JRB, a ona su bila od „Vardara pa do Triglava.“ Imao je svoju belu lađu i kapetansku belu kapu. Za Cvetke, gde se usidrio, nije mu bio potreban brod. Na ovom mestu susreti su kratki i ispunjeni ćutanjem. Jedna upaljena voštanica, pobegla suza iz oka, dubok uzdah i tuga u kojoj ljubav pretvaramo u večno nedostajanje.

  On, moj kum mi o Cvetkama nikada nije pričao. O njima sam prvi put čula jedne tople letnje noći pored Morave. Davno je bilo. Pamtim rojeve svitaca i mlad mesec na usnulom nebu. Na klupi sedi i besedi sa grupom meštana Ovčar Banje pesnik Branko V. Radičević. Pridružila sam im se nepozvana. Branko drži slovo o joti, znaku izbačenom iz azbuke. Ljut je na Vuka što je to uradio. Preteći diže prst i pogled ka nebu. Naglašava, dok starački kašljuca, da nije isto kad se kaže – bio sam u Evropi i bijo sam u Jevropi. Mnogo jači utisak i dejsto na slušaoca ima ova druga rečenica. Tako je jota ostala još u tekstovima uklesanim na spomenicima podignutim od kamena peščara, kojima je Branko kumovao, nazvavši ih krajputašima. Razastrli se krajputaši po Srbiji gde god su bune i ratovi bili, gde god su vojske prolazile  i odlazile. Prate obale najsrpskije reke, reke Velike Morave.  Stoje usamljeni na vrhovima planina od Ovčara i Kablara preko Javora do Dragačeva. Puna ih je Šumadija.

      U Cvetkama krajputaši stoje poređani u redovima obasjani sunčevim zracima. Od senki koje su polegle iza njih čini mi se da ih ima mnogo više. Do crkve posvećene Sv. apostolu Pavlu podignute 1964g. u čijoj se porti nalaze krajputaši, dolazi se putem koji vijugavo ide kroz selo penjući se ka uzvisini na kojoj je sagrađena. Velika kapija od kovanog gvožđa je poluotvorena. Nikoga nema.  Kroz tišnu koja pokriva zelene padine oko nje dopire tiho pojanje iz crkve. Kraj je decembra, sunce izgleda ne prati kalendarske mesece pa skidam jaknu, sučem rukave dok zadihana prelazim livadu zelenu kao da je proleće. Jedino društvo mi pravi mali crni psić. Trčkara ispred mene, okrene se da vidi idem li pa veselo nastavljamo oboje dalje. Postao je moj lični vodič, ovo je njegov prostor i moram da priznam, vrlo je gostoljubiv. Prolazim još jednu kapiju, ovog puta drvenu, iza koje stoje veliki razgranati hrastovi. Sa leve strane visoko je uzdignut zvonik a desno od njega crkva brvnara. Sagrađeni su od drveta davne 1824g. Vek i više traju, pa su od tako dugog vremena potpuno pocrneli. Utopila sam sebe u harmoniju boja. Nebesko plava pokriva novu crkvu čija oker fasada daje toplinu već toplom danu. Ovde se priroda sjedinjuje sa rukama graditelja.    

     Na ovom malom prostoru je mnogo istorije i za tren se premišljam šta prvo da pogledam. Crkva brvnara postavljena na stubovima čija dužina iznosi 5 metara, sa krovom od ćeramide, široke strehe pod koju može da stane naroda više no pod jednu šljivu me privlači snagom svog trajanja . Mala drvena ulazna vrata, bogato izrezbarena  unakrsnim kvadratnim oknima, su u nesrazmeri sa njenom visinom. Ikonostas osvetljava sunce koje ulazi kroz prozore. Četrdesetak je sačuvanih ikona od kojih je najveći broj priložio Janko Mihajlović Moler. Lazar Mutap se u spisima takođe pominje kao priložnik dve ikone iz vremena pre 1815g. Jedna je od svega nekoliko  crkava – brvnara koja ima iznad priprate prostor za hor. Sve unutar nje deluje ušuškano i meko, kao prvi majčin zagrljaj. Naspram nje stoji nadgrobni spomenik  vojvode iz Prvog srpskog ustanka Jovana Kursule. Prebiram u mislima beogradske ulice kojima prolazim, Molerova, Mutapova i Kursulina i u tom velikom gradu su nedaleko jedna od druge, kao što su i oni ovde zbliženi. U belo okrečenoj šumadijskoj kući, niskoj, sa podom od opeke je spomen soba velikog junaka Kursule. Drvena zipka, krevet pokriven ćilimom na kome su gusle, polu otvoreni prozori i miris davno prošlog vremena. U njemu stoji plećati Kursula ogrnut gunjem u čakširama od grubog sukna. Na nogama mu bele čarapaluke ( vunene čarape). Jašući svoju kobilu „Strinu“  bojeve je vodio sa sabljom u rukama, nikad nije nosio vatreno oružje.  Megdandžija, koji je opevan u pesmi Jovana Dragoševića. U megdanu sa Turčinom koga pesnik naziva „ Crnim Arapinom“  Kursula izlazi kao pobednik. Priča kaže, da je posle  tog megdana dobio nadimak Kursula,  na turskom se tako kaže megdandžija. Teško ranjen na Deligradu prenešen je u Cvetke gde je umro. Kad su ga pitali žali li za nečim, odgovorio je :“ Vala sam se dobrih konja najahao, oružja se krasnog nanosio, ničega već nisam željan ali mi je žao moje stare majke i žalim što mi se ne desi da se sa „Strinom“ turske paščadi sit nasečem“. Pored njegovog groba leži mu majka, zakrilila je svog sina i u smrti. Ispred kuće je drvena klupa. Sedim na njoj. Treba mi da odmorim od bojeva sa Turcima i vratim se u svoje vreme u kome ratne igre ne prestaju.  Uznela se predamnom crkva brvnara, visoka, tankovijastih linija, čini mi se odleteće. Jednom je to i uradila, kako legenda kaže. Naljutila se na ženu koja je oprani veš stavila da se suši na njen ćert i preko noći pobegla iz sela Obrva u Cvetke. Prespavala je Obrva njen beg, posle se tek natuštila, pa se namrgodila i ljutito sebe u sablju savila, ali bilo je kasno. Meštani Obrve bez crkve ostadoše. Mnogo verodostojnija priča kazuje da su je za noć rasklopili Jovan Kursula i njegovi hajduci, sklanjajući je od karanovačkog (kraljevačkog ) Zgur-age. Nameran je bio da je zapali. Preneli su je u Cvetke i platili majstoru Mitru Novakoviću 500 groša da je ponovo sagradi. Danas stoji poput muzejskog eksponata iz vremena vladavine Miloša Obrenovića. Čuva još stolicu na kojoj je knez Miloš pored arhimandrita sedeo. Odavno nema litija koje su na Duhove oko nje išle, niti žena sa selenom u rukama donetim iz svojih bašta. Lekovita trava karakterističnog mirisa. Tvorci čuvene maggi kocke za supu su joj selen dodali. Ovo je iz mene, na čas, progovorila iskusna i vredna domaćica. Ugrejalo me je decembarsko sunce, kad mu vreme nije dok sedim na klupi pa mi se misli razlivaju poput iskipelog mleka. Jedna odlutala do kuma, druga do bahatog, nepismenog ali sposobnog kneza Miloša, treća stigla do Kursuline majke i njenog bola za sinom,  četvrta, prizemnija, da li ću u povratku uleteti u saobraćajnu gužvu a i stomak se javlja, gladan je. Gladan je i mali crni pas jer me uporno gleda dok preturam po rancu. Delim sendvič sa njim, sakupljam svoje odlutale misli, potiskujem ih i izdvajam jednu, krajputaši.

     Na nekoliko metara su od klupe na kojoj sedim. Zavod za zaštitu spomenika iz Kraljeva ih je obnovio i stavio pod nadstrešnicu. Mali muzej na vedrom nebu Srbije. Na većini su uklesani likovi vojnika sa puškama pored sebe. Čini mi se da im je izdata naredba „ Puška k nozi!“ Zanemeo u kamenu vojnički stroj  predamnom stoji. Čitam jedan od brojnih epitafa:“ Zastani, nemoj požaliti svog vremena,

                    pročitaj kako se čuva otadžbina!“

     Krajputaši, nadgrobni spomenici  isklesani od kamena peščara postavljani  su pored puteva, na rasksnicama, u crkvenim portama, izvan groblja ili usamljeni stoje na livadama i ćuvicima. Stoje nad „praznim grobom“ i čekaju dušu pokojnika da mu pokažu put do kuće. Za Srbiju, zemlju buna i ratova ginulo se i u njoj i van nje. Samo je glas o slobodi stizao ali često bez onih koji su je doneli. Oni su ostajali u nedohvatnim i neznanim daljinama. Nepovratni stradalnici iz ratova i marševskih kolona. Vesti o hrabrosti i junačkoj pogibiji stizale su majkama i očevima, braći i sestrama, suprugama i deci umesto njih. Njihovim izgubljenim uzdanicama podizali su spomenik, izlivajući svoju tugu nad praznim grobom. Tako su ih čuvali od zaborava pozivajući i putnike namernike da zastanu i pomole se za pokoj duše poginulog ratnika.  

    Kameni vek krajputaša odavno je prešao sto godina. Oronuli starci sa kojih je kiša sprala po neko slovo stoje pod kapom nebeskom čuvajući“ kamenu knjigu predaka.“

   Istorija beleži da su ih podizali stari Sloveni, spomen mogile u kojima nisu sahranjeni pokojnici. Bili su poznati i u srednjem veku. Posle ustanaka protiv Turaka postaju brojniji a tekstovi na njima pisani su sa više slobode.  Veliki rat  doneo je dugo očekivanu slobodu ali je u njemu Srbija izgubila više od pedeset posto muškog roda.  Ostali su nesahranjeni vojnici od Cera preko Prokletija, od Plave grobnice do Solunskog fronta. Postavljali su krajputaše, posle Velikog rata svojim svetlim precima zahvalni potomci da im duše nesrećne svetom ne lutaju.

 Sa prednje strane spomenika uklesan je lik vojnika sa puškom ili sabljom. Predstavljeni su u uniformi sa ordenjem ili u narodnoj nošnji.  Često su ukrašeni geometrijskom ornamentikom ali i grančicama vinove loze i cvetom. Na mnogima se nalaze životinje poput goluba koji je simbol Sv.Duha i kazuje da je pokojnik bio hrišćanin. Kukavica kao tužbalica se stavlja na spomenike namenje deci ili mladoj osobi za kojima, se dugo i tužno plače. Jelen, veruje se da je preuzet od Kelta, simbol je plodnosti, bogatstva, odanosti i čiste pobožnosti ali i smrti u hrišćanskoj Srbiji i u najtešnjoj vezi je sa Isusom  ( sam Isus je „jelen među jelenima“ ) čija je inkarnacija. Konj je kultna životinja u srpskom verovanju, simbol je noći i predstavlja vezu sa podzemnim svetom. On je htonsko, mitološko biće, nosilac je duša pokojnika, posebno grešnih duša i on otkriva vampire i veštice. Predmeti na spomeniku, kao što su truba, motika, preslica ili neki drugi, govore o zanimanju pokojnika. Paganska simbolika na spomenicima nam kazuje drevnost verovanja na ovim prostorima. Posle klesanja motivi se boje. Lica su bela, kosa i oči crne a pozadina je uvek plava. Nebesko plava je boja večnog života, besmrtnosti, nevinosti, moralnosti i duhovne čistote. Crvena boja ima zaštitničku ulogu, ona se stavlja da odagna zle sile i zaštiti duše umrlih .Na naličju spomenika su epitafi, kratko napisani tekstovi o pokojniku. U svakom od njih je ispričana životna priča nastradalog, koliko je živeo, gde je stradao i koliko je rana imao, čime se bavio, koje je škole izučio, koga je iza sebe ostavio. Tako u epitafu na spomeniku Sretenu Đorđeviću piše:

             „ Stani malo čitatelju mio. U ratu sam život zagubio. Oba rata ja sam posetijo i Kosovo tužno osvetijo. Kosti moje kazaću vi gde su. Ostale su u gradu Velesu. Sreten Đorđević vojnik 7.čete. 4puka 1.poziva u 29g svog života.“

              Epitaf na spomeniku Vidoju Šariću:

             „ U rat sveti krećem u ratu sam dobar vojnik bijo, otadžbinu junački sam branio i slavni sam život položijo. Vidoje Šarić iz Visoke, vojnik 4.čete I bataljona 4. puka I poz u Stublinama 15feb 1915g.“

    Tekstovi su uvek pisani u prvom licu. U njima se obraća pokojnik prolazniku sa molbom da zastane i da ga ne prepuste zaboravu. Krajputaši, ne veći od jednog i po metra su u kamenu zabeležene knjige jednog vremena. Kroz živote običnih ljudi ispisana je istorija. Klesare sam doživela kao svestrane umetnike. Morali su da budu pismeni, da budu slikari i da sa što manje reči, jer su slova bila skupa, iskažu ceo život umrlog. Umeli su u tim kratkim zapisima da sroče duhovit stih pa na jednom krajputašu piše: „ Ovde ležim ja a čitaš ti, bolje bi bilo da čitam ja a da ležiš ti“. Najbrojniji su spomenici poginulim vojnicima ali podizani su i buntovnicima, samoubicama, utopljenicima, i ostalima koji su stradali nasilnom smrću. O jednoj takvoj smrti govori epitaf : „  Ja sad ležim ovde a moj kum kod kuću ubio me zbog rakiju vruću. Ja sam njemu opcovao slavu a on pištolj pa mene u glavu.“ Nisu zaobiđeni ni muško ženski odnosi a izgleda da se od tog vremena pa do danas ništa nije ni promenilo. Tako muž umrle žene poručuje –„ Ovde moja žena leži i reži, ako skoči iskopaće ti oči.“

   Krajputaši ili kamene knjige predaka kako ih je nazvao, Radojko Nikolić su arhivska građa o tegobnom životu srpskog seljaka u miru i kroz ratove. U kamenim spomenicima večnim snom počivaju okamenjene duše umrlih na neznanim mestima.

    U Cvetkama su u redovima grupisani lađevački i cvetačko- miločajski krajputaši. Mir pokriva spomen obeležje. Zašušti pod mojim nogama popadalo jesenje lišće. Od svih se izdvaja dvostruki krajputaš spojen za vjek i vjekova poginulim blizancima u Prvom svetskom ratu. Smrt je svuda oko mene, sa dužnim poštovanjem pred njom stojim ovog decembarskog dana godine 2023, ja, mali božji rab koji još ovom zemljom hodi. Ako naiđete na krajputaše, zastanite i na tren se prisetite običnih ljudi i junaka, toliko im dugujemo.

    Ostavljam crkvu brvnaru, krajputaše i grob Jovana Kursule, do kapije me ispraća crni pas. Gledam u nebo. Na ovu zemlju smo došli da se sretnemo i odemo bez povratka.  Tamo, u drugom svetu znam da moj kum od oblaka brodove gradi. Postao je vetar i plaha letnja kiša. Postao je ptica koja nada mnom brižno kruži. Putuj moj kapetane i mahni mi svojom lađarskom kapom dok u sutone meke na obali Dunava sedim. Zatresi oblake , zagrmi, namigni mi kroz huk talasa, zaurlaj na mene, kako nikad nisi, hoću da od tebe čujem :“ Ne plači, nisam umro!“

PODELITE OVAJ TEKST NA: