детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ЦВЕТКЕ – КАМЕНА КЊИГА ПРЕДАКА

     Цветке је село у срцу Шумадије. Налази се на питомим западним падинама планине Котленик, недалеко од Краљева. У мојој сваштари, сам записала ко зна кад,  да га обавезно морам посетити! „Обавезно „ је било и подвучено црвеном оловком. Колико год да су Цветке имале важност ја сам одлагала посету у неким сталним чекањима. Чекала сам лепо време, чекала сам да одем са пријатељима, чекала сам да ми мајстор поправи веш машину, чекала сам дрва у сред лета за наредну зиму, чекала сам да ме он изведе на вечеру, ово чекање је било најнеисплативије. Тако су се чекајући смењивали дани, месеци , па богами и године. Једино што нисам чекала а дошло је, била је смрт. За њу смо увек неприпремљени. Кад је баш и наслутимо, бранимо се надом. Свесно је одлажемо у неке ћошкове, гурамо дубоко у џепове, одмахујемо рукама и затварамо јој врата на и најмањи њен наговештај. У сваком раном прозрачном јутру, у усковитланом ветру који прелеће земљу, у распеваном животу који са мање или више радости живимо уткана је и смрт. На том једносмерном путу, којим крећемо на дан рођења, она нас притајено чека. Научимо да живимо са њом или нам се бар тако чини.

      Можда би мене Цветке и даље чекале да ме баш ту негде око њих није пресрела смрт друга, пријатеља, драгог човека коме сам била кума на венчању. Заскочила ме је снагом олујног облака, урушила ме је. Да се притајено шуњала, да ми је нечим наговестила да долази, себе бих некако припремила за сусрет са њом, али ћутала је. Ћутао је и он. До самог краја је остао спадало које се смеје и помало руга животу. Знам да би ми сад, док пишем ове редове, рекао :“ Ел видиш бре кумо како сам добар, ајде кажи како би ти дошла у Цветке да нисам умро. И немој да ми ронзаш бре, чека тебе твој кум, већ сам и овде нашо грудно одељење.“ Грудно одељење је звао сваки шанк у кафанама. Не знам да ли је више волео жене или кафане! Само је Дунав за кума био изузетак. Љубав према  њему је била немерљива и неупоредива. У рана свитања долазио је на његове обале и лечио мамурлук. Нестајао је ту кафански дим, утихнуле би пијане расправе, само су у очима остали заносни кукови кафанске певачице и њен распукли глас. У сутоне би му се исповедао, све му је причао и лепо и ружно и весело и тужно и важно и неважно. Дунав је примао његове приче и односио не преносећи их никоме далеко, далеко до Црног мора. Знао је имена свих бродова некад чувеног ЈРБ, а она су била од „Вардара па до Триглава.“ Имао је своју белу лађу и капетанску белу капу. За Цветке, где се усидрио, није му био потребан брод. На овом месту сусрети су кратки и испуњени ћутањем. Једна упаљена воштаница, побегла суза из ока, дубок уздах и туга у којој љубав претварамо у вечно недостајање.

  Он, мој кум ми о Цветкама никада није причао. О њима сам први пут чула једне топле летње ноћи поред Мораве. Давно је било. Памтим ројеве свитаца и млад месец на уснулом небу. На клупи седи и беседи са групом мештана Овчар Бање песник Бранко В. Радичевић. Придружила сам им се непозвана. Бранко држи слово о јоти, знаку избаченом из азбуке. Љут је на Вука што је то урадио. Претећи диже прст и поглед ка небу. Наглашава, док старачки кашљуца, да није исто кад се каже – био сам у Европи и бијо сам у Јевропи. Много јачи утисак и дејсто на слушаоца има ова друга реченица. Тако је јота остала још у текстовима уклесаним на споменицима подигнутим од камена пешчара, којима је Бранко кумовао, назвавши их крајпуташима. Разастрли се крајпуташи по Србији где год су буне и ратови били, где год су војске пролазиле  и одлазиле. Прате обале најсрпскије реке, реке Велике Мораве.  Стоје усамљени на врховима планина од Овчара и Каблара преко Јавора до Драгачева. Пуна их је Шумадија.

      У Цветкама крајпуташи стоје поређани у редовима обасјани сунчевим зрацима. Од сенки које су полегле иза њих чини ми се да их има много више. До цркве посвећене Св. апостолу Павлу подигнуте 1964г. у чијој се порти налазе крајпуташи, долази се путем који вијугаво иде кроз село пењући се ка узвисини на којој је саграђена. Велика капија од кованог гвожђа је полуотворена. Никога нема.  Кроз тишну која покрива зелене падине око ње допире тихо појање из цркве. Крај је децембра, сунце изгледа не прати календарске месеце па скидам јакну, сучем рукаве док задихана прелазим ливаду зелену као да је пролеће. Једино друштво ми прави мали црни псић. Трчкара испред мене, окрене се да види идем ли па весело настављамо обоје даље. Постао је мој лични водич, ово је његов простор и морам да признам, врло је гостољубив. Пролазим још једну капију, овог пута дрвену, иза које стоје велики разгранати храстови. Са леве стране високо је уздигнут звоник а десно од њега црква брвнара. Саграђени су од дрвета давне 1824г. Век и више трају, па су од тако дугог времена потпуно поцрнели. Утопила сам себе у хармонију боја. Небеско плава покрива нову цркву чија окер фасада даје топлину већ топлом дану. Овде се природа сједињује са рукама градитеља.    

     На овом малом простору је много историје и за трен се премишљам шта прво да погледам. Црква брвнара постављена на стубовима чија дужина износи 5 метара, са кровом од ћерамиде, широке стрехе под коју може да стане народа више но под једну шљиву ме привлачи снагом свог трајања . Мала дрвена улазна врата, богато изрезбарена  унакрсним квадратним окнима, су у несразмери са њеном висином. Иконостас осветљава сунце које улази кроз прозоре. Четрдесетак је сачуваних икона од којих је највећи број приложио Јанко Михајловић Молер. Лазар Мутап се у списима такође помиње као приложник две иконе из времена пре 1815г. Једна је од свега неколико  цркава – брвнара која има изнад припрате простор за хор. Све унутар ње делује ушушкано и меко, као први мајчин загрљај. Наспрам ње стоји надгробни споменик  војводе из Првог српског устанка Јована Курсуле. Пребирам у мислима београдске улице којима пролазим, Молерова, Мутапова и Курсулина и у том великом граду су недалеко једна од друге, као што су и они овде зближени. У бело окреченој шумадијској кући, ниској, са подом од опеке је спомен соба великог јунака Курсуле. Дрвена зипка, кревет покривен ћилимом на коме су гусле, полу отворени прозори и мирис давно прошлог времена. У њему стоји плећати Курсула огрнут гуњем у чакширама од грубог сукна. На ногама му беле чарапалуке ( вунене чарапе). Јашући своју кобилу „Стрину“  бојеве је водио са сабљом у рукама, никад није носио ватрено оружје.  Мегданџија, који је опеван у песми Јована Драгошевића. У мегдану са Турчином кога песник назива „ Црним Арапином“  Курсула излази као победник. Прича каже, да је после  тог мегдана добио надимак Курсула,  на турском се тако каже мегданџија. Тешко рањен на Делиграду пренешен је у Цветке где је умро. Кад су га питали жали ли за нечим, одговорио је :“ Вала сам се добрих коња најахао, оружја се красног наносио, ничега већ нисам жељан али ми је жао моје старе мајке и жалим што ми се не деси да се са „Стрином“ турске пашчади сит насечем“. Поред његовог гроба лежи му мајка, закрилила је свог сина и у смрти. Испред куће је дрвена клупа. Седим на њој. Треба ми да одморим од бојева са Турцима и вратим се у своје време у коме ратне игре не престају.  Узнела се предамном црква брвнара, висока, танковијастих линија, чини ми се одлетеће. Једном је то и урадила, како легенда каже. Наљутила се на жену која је опрани веш ставила да се суши на њен ћерт и преко ноћи побегла из села Обрва у Цветке. Преспавала је Обрва њен бег, после се тек натуштила, па се намргодила и љутито себе у сабљу савила, али било је касно. Мештани Обрве без цркве остадоше. Много веродостојнија прича казује да су је за ноћ расклопили Јован Курсула и његови хајдуци, склањајући је од карановачког (краљевачког ) Згур-аге. Намеран је био да је запали. Пренели су је у Цветке и платили мајстору Митру Новаковићу 500 гроша да је поново сагради. Данас стоји попут музејског експоната из времена владавине Милоша Обреновића. Чува још столицу на којој је кнез Милош поред архимандрита седео. Одавно нема литија које су на Духове око ње ишле, нити жена са селеном у рукама донетим из својих башта. Лековита трава карактеристичног мириса. Творци чувене магги коцке за супу су јој селен додали. Ово је из мене, на час, проговорила искусна и вредна домаћица. Угрејало ме је децембарско сунце, кад му време није док седим на клупи па ми се мисли разливају попут искипелог млека. Једна одлутала до кума, друга до бахатог, неписменог али способног кнеза Милоша, трећа стигла до Курсулине мајке и њеног бола за сином,  четврта, приземнија, да ли ћу у повратку улетети у саобраћајну гужву а и стомак се јавља, гладан је. Гладан је и мали црни пас јер ме упорно гледа док претурам по ранцу. Делим сендвич са њим, сакупљам своје одлутале мисли, потискујем их и издвајам једну, крајпуташи.

     На неколико метара су од клупе на којој седим. Завод за заштиту споменика из Краљева их је обновио и ставио под надстрешницу. Мали музеј на ведром небу Србије. На већини су уклесани ликови војника са пушкама поред себе. Чини ми се да им је издата наредба „ Пушка к нози!“ Занемео у камену војнички строј  предамном стоји. Читам један од бројних епитафа:“ Застани, немој пожалити свог времена,

                    прочитај како се чува отаџбина!“

     Крајпуташи, надгробни споменици  исклесани од камена пешчара постављани  су поред путева, на расксницама, у црквеним портама, изван гробља или усамљени стоје на ливадама и ћувицима. Стоје над „празним гробом“ и чекају душу покојника да му покажу пут до куће. За Србију, земљу буна и ратова гинуло се и у њој и ван ње. Само је глас о слободи стизао али често без оних који су је донели. Они су остајали у недохватним и незнаним даљинама. Неповратни страдалници из ратова и маршевских колона. Вести о храбрости и јуначкој погибији стизале су мајкама и очевима, браћи и сестрама, супругама и деци уместо њих. Њиховим изгубљеним узданицама подизали су споменик, изливајући своју тугу над празним гробом. Тако су их чували од заборава позивајући и путнике намернике да застану и помоле се за покој душе погинулог ратника.  

    Камени век крајпуташа одавно је прешао сто година. Оронули старци са којих је киша спрала по неко слово стоје под капом небеском чувајући“ камену књигу предака.“

   Историја бележи да су их подизали стари Словени, спомен могиле у којима нису сахрањени покојници. Били су познати и у средњем веку. После устанака против Турака постају бројнији а текстови на њима писани су са више слободе.  Велики рат  донео је дуго очекивану слободу али је у њему Србија изгубила више од педесет посто мушког рода.  Остали су несахрањени војници од Цера преко Проклетија, од Плаве гробнице до Солунског фронта. Постављали су крајпуташе, после Великог рата својим светлим прецима захвални потомци да им душе несрећне светом не лутају.

 Са предње стране споменика уклесан је лик војника са пушком или сабљом. Представљени су у униформи са ордењем или у народној ношњи.  Често су украшени геометријском орнаментиком али и гранчицама винове лозе и цветом. На многима се налазе животиње попут голуба који је симбол Св.Духа и казује да је покојник био хришћанин. Кукавица као тужбалица се ставља на споменике намење деци или младој особи за којима, се дуго и тужно плаче. Јелен, верује се да је преузет од Келта, симбол је плодности, богатства, оданости и чисте побожности али и смрти у хришћанској Србији и у најтешњој вези је са Исусом  ( сам Исус је „јелен међу јеленима“ ) чија је инкарнација. Коњ је култна животиња у српском веровању, симбол је ноћи и представља везу са подземним светом. Он је хтонско, митолошко биће, носилац је душа покојника, посебно грешних душа и он открива вампире и вештице. Предмети на споменику, као што су труба, мотика, преслица или неки други, говоре о занимању покојника. Паганска симболика на споменицима нам казује древност веровања на овим просторима. После клесања мотиви се боје. Лица су бела, коса и очи црне а позадина је увек плава. Небеско плава је боја вечног живота, бесмртности, невиности, моралности и духовне чистоте. Црвена боја има заштитничку улогу, она се ставља да одагна зле силе и заштити душе умрлих .На наличју споменика су епитафи, кратко написани текстови о покојнику. У сваком од њих је испричана животна прича настрадалог, колико је живео, где је страдао и колико је рана имао, чиме се бавио, које је школе изучио, кога је иза себе оставио. Тако у епитафу на споменику Сретену Ђорђевићу пише:

             „ Стани мало читатељу мио. У рату сам живот загубио. Оба рата ја сам посетијо и Косово тужно осветијо. Кости моје казаћу ви где су. Остале су у граду Велесу. Сретен Ђорђевић војник 7.чете. 4пука 1.позива у 29г свог живота.“

              Епитаф на споменику Видоју Шарићу:

             „ У рат свети крећем у рату сам добар војник бијо, отаџбину јуначки сам бранио и славни сам живот положијо. Видоје Шарић из Високе, војник 4.чете I батаљона 4. пука I поз у Стублинама 15феб 1915г.“

    Текстови су увек писани у првом лицу. У њима се обраћа покојник пролазнику са молбом да застане и да га не препусте забораву. Крајпуташи, не већи од једног и по метра су у камену забележене књиге једног времена. Кроз животе обичних људи исписана је историја. Клесаре сам доживела као свестране уметнике. Морали су да буду писмени, да буду сликари и да са што мање речи, јер су слова била скупа, искажу цео живот умрлог. Умели су у тим кратким записима да сроче духовит стих па на једном крајпуташу пише: „ Овде лежим ја а читаш ти, боље би било да читам ја а да лежиш ти“. Најбројнији су споменици погинулим војницима али подизани су и бунтовницима, самоубицама, утопљеницима, и осталима који су страдали насилном смрћу. О једној таквој смрти говори епитаф : „  Ја сад лежим овде а мој кум код кућу убио ме због ракију врућу. Ја сам њему опцовао славу а он пиштољ па мене у главу.“ Нису заобиђени ни мушко женски односи а изгледа да се од тог времена па до данас ништа није ни променило. Тако муж умрле жене поручује –„ Овде моја жена лежи и режи, ако скочи ископаће ти очи.“

   Крајпуташи или камене књиге предака како их је назвао, Радојко Николић су архивска грађа о тегобном животу српског сељака у миру и кроз ратове. У каменим споменицима вечним сном почивају окамењене душе умрлих на незнаним местима.

    У Цветкама су у редовима груписани лађевачки и цветачко- милочајски крајпуташи. Мир покрива спомен обележје. Зашушти под мојим ногама попадало јесење лишће. Од свих се издваја двоструки крајпуташ спојен за вјек и вјекова погинулим близанцима у Првом светском рату. Смрт је свуда око мене, са дужним поштовањем пред њом стојим овог децембарског дана године 2023, ја, мали божји раб који још овом земљом ходи. Ако наиђете на крајпуташе, застаните и на трен се присетите обичних људи и јунака, толико им дугујемо.

    Остављам цркву брвнару, крајпуташе и гроб Јована Курсуле, до капије ме испраћа црни пас. Гледам у небо. На ову земљу смо дошли да се сретнемо и одемо без повратка.  Тамо, у другом свету знам да мој кум од облака бродове гради. Постао је ветар и плаха летња киша. Постао је птица која нада мном брижно кружи. Путуј мој капетане и махни ми својом лађарском капом док у сутоне меке на обали Дунава седим. Затреси облаке , загрми, намигни ми кроз хук таласа, заурлај на мене, како никад ниси, хоћу да од тебе чујем :“ Не плачи, нисам умро!“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: