detalj slike: KRK Art dizajn

Predrag Jakšić: Hrišćanski odnos prema svetu je najvažnija vrednost

Predrag Jakšić je teoretičar medija i kulture, dramaturg, pesnik i filmski stvaralac. Doktorirao je na katedri za Teoriju dramskih umetnosti, medija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavio je šest zbirki poezije, kao i pet drama. Njegove drame su izvođene i javno čitane u Srbiji, Mađarskoj, Švedskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj. Izdao je nekoliko knjiga iz teorije dramskih umetnosti i medija. Autor je velikog broja teorijskih radova i članaka objavljenih u različitim časopisima, zbornicima i na internet portalima. Reditelj je i scenarista dugometražnog igranog filma „Povratak“, kao i više kratkih igranih i dokumentarnih filmova. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi u Staroj Pazovi

Književna radionica "Kordun"

Neda Gavrić - Banja Luka

Dramski ste pisac, teoretičar dramskih umetnosti i medija, pesnik, filmski stvaralac. Jednom rečju, čovek umetnost. Na koji način ste uspeli sve objediniti?

Sve je to došlo spontano i suštinski nije previše raznorodno. I film i dramsku književnost doživljavam i prilazim im kao što prilazim poeziji. To za mene i jeste poezija koja ima kompleksniju formu i proces stvaranja. Bavljenje teorijom je došlo kao posledica velikog interesovanja za umetničke grane kojima sam se bavio. Želeo sam i teorijski što dublje da proniknem u ono što umetnički i estetski doživljavam. Prvobitno sam se bavio umetničkim medijima, kasnije i nekim neumetničkim.

Koja je bila vaša inspiracija za film „Povratak" i šta vas je motivisalo da ga režirate?

Kada sam pisao scenario za „Povratak“ želeo sam da se bavim odnosom čoveka prema tuđoj i sopstvenoj odgovornosti. Bavio sam se farmaceutskom industrijom i svim strahotama ove profitom uslovljene delatnosti. Glavni junak ove priče je saučesnik u tome, pa trpi spoljne i unutrašnje posledice tih svojih postupaka. Uz to, film „Povratak“ sam radio iz želje da ovaj deo Srbije u kom živim, ovu vojvođansku ravnicu, prikažem vizuelno malo drugačije nego što su to radili neki filmski stvaraoci pre mene. Bez patetike, bez zaslađivača samozavaravanja, ali i bez čemera, onako, u oštrom kontrastu hladnih boja koje slikaju srce glavnog junaka koji se menja ali nije spreman za istinsku promenu. Zato i motiv povratka kući, jedan od najznačajnijih motiva u istoriji umetnosti, koristim na kompleksan način jer junak i ne zna gde mu je zbilja kuća, gde se vraća, a odakle i od koga zaista beži. Stoga se naziv filma, iako narativ u većem delu na to upućuje, ne odnosi na onaj fizički povratak u zavičaj.

Na koji način vidite savremenog čoveka? U čemu se najviše ogledaju promene u društvu u kom živimo ?

Postoje dva pola. Postoji savremenost kao ovovremenost, kao ovovremenost svakog pojedinačnog vremena, i postoji večnost. Dva različita čoveka, dva tipa čoveka stoje na ovim polovima. Da nešto slobodnije parafraziram svetog vladiku Nikolaja, na ovom prvom polu stoji čovek koji čeka bolje dane. Ti bolji dani su možda već sutra, možda su čak i danas, a možda su prošli pa čovek čeka da se oni vrate. A šta je to „bolje“ zavisi od svakog pojedinca, od njegovog doživljaja i njegovih želja. Na drugom polu stoji čovek koji čeka Hrista, a ne bolje dane. Taj mehanizam je isti danas kakav je bio i juče. On je, možda, danas očigledniji zbog tehnologije koja vlada našim životima. „Izvesnost“ današnjeg i sutrašnjeg dana, događaja koji slede ili su u toku, čini nam se zbog toga jasnija, no ukoliko je želja za boljitkom svedena na ovaj svet isto je kao što je i bilo. Savremeni čovek, čovek XXI veka, previše je prigrlio materijalizam, što mu je raspalilo strasti, i iz toga nastaju sva zla oko nas. Tehnologija je oružje tog zlog duha materijalizma pa su nasilne promene identiteta sveta brže, očiglednije i gotovo u potpunosti ireverzibilne. Najveća promena za nas ovde koji smo, kao narod i kao stanovnici ovog podneblja, uvek imali pravoslavni odnos prema životu, jeste ta strašna tendencija sekularnog društva da ideju Boga upodobi okviru materijalizma, a što je već odavno urađeno na Zapadu. Upodobiti Boga nečemu je, razume se, nemoguće, ali je manipulacija idejama opasna i obmanjujuća je za ljude koji nisu utvrđeni u veri, koji vole komfor, i koji ovakvu obmanu prihvataju, pa tu ideju Boga prihvataju kao Boga. Što bi lik iz poznatog postapokaliptičkog romana rekao: „Ispraznićemo vas, a onda ispuniti sobom“.

Koliko je porodica važna u vašem životu? Trudimo li se, kao narod, prenositi tradiciju i običaje na mlađe generacije?

Porodica je važna zato što je zajednica važna. No ona je važna onoliko koliko je to zajednica oko Boga, jer je to tada zajednica ljubavi. Bez tog, držanje za porodicu kao za jedini oslonac, može da dovede do izopačenja perspektive. Privrženost i ljubav prema porodici tako se može smatrati opravdanjem za sve, pa često čujemo kako ljudi govore da bi učinili „sve za porodicu“, „sve za svoju decu“ i slično. Na taj način ljubav može postati mržnja ili bezosećajnost prema drugom, a što znači da ljubav i nije. To šta ljubav jeste a šta nije, najpreciznije možda definiše onaj odnos svetog đakona Avakuma i njegove majke u trenutku pogubljenja ovog sveca. No, to je teška nauka koju je još teže primeniti, jer koliko bi se ljudi radije odreklo Boga da bi se spaslo fizičih muka i sačuvali ovaj svoj prolazni život ili život nekog svog bližnjeg, a koliko je onih koji to ne bi učinili? I sam čovek ne može znati kakav je dok u takvu situaciju ne dođe. On samo može da se priprema za to, nadajući se da će, uz Božju pomoć, ispravno izabrati i da će izdržati iskušenje pred sobom. Slično je i sa tradicijom. Ono što je u našoj tradiciji dobro moramo prenositi i čuvati jer je to deo našeg identiteta. A identitet jeste važan, on je naše Ime. U jednoj pesmi sam rekao da se Isus Hrist iza našeg srpskog imena nama Srbima dao, pa ko ime srpsko odbaci teško će s druma lakomog sići. Tako je, naravno, i sa drugim narodima. I svedoci smo da često baš sa tog lakomog druma govorimo o tradiciji i samo spolja upražnjavamo običaje kako bi se dodvorili nekome i prikrili svoju slabost, ali srce smo zaključali za njihovo stvarno značenje i božanski smisao njihov. Tako postajemo narod folklornih tradicionalista koji će danas ili sutra lako sve odbaciti ili prilepiti za neku sablazan materijalističke svakodnevice koja je pogubna za dušu.

Svedoci smo da se sistem vrednosti korenito promenio. Koje su vrednosti za koje smatrate da su najvažnije za očuvanje društva i kako se one mogu negovati?

Pričajući o vaspitanju dece jedan pravoslavni duhovnik rekao je da su roditelji navikli da vaspitaju decu da budu dobri ljudi, no da to nije dovoljno jer dobar čovek se vrlo brzo, još kao mali, razočara kada vidi kakav je svet oko njega i kako se drugi odnose prema njemu i njegovoj dobroti. To razočaranje zna da dovede do strašnih posledica po psihu čoveka preobražavajući ga na zlo. Zato decu treba vaspitavati da budu dobri hrišćani, jer ih onda svet neće prevariti, niti iznenaditi jer će unapred znati kakav je taj svet. Kao hrišćani znamo da je ovaj život stradanje, da je ovaj svet prolazan, i da je jedino naša duša večna, da je ono što nosimo u večnost ono što je u našoj duši kojoj smo ili podarili mir ili smo je natovarili grehom. Dobrota koju će dete imati u sebi, i koja je od Boga, hrišćanskim vaspitanjem će biti ojačana, pa će dete sva stradanja, prevare i omalovažavanja, koja, kao i svi drugi ljudi, doživljava u ovom palom svetu, podnositi bolje i neće postati nečovek. Taj hrišćanski odnos prema svetu je najvažnija vrednost bez koje su sve ostale vrednosti suštinski nevažne. Bez tog temelja u Bogu sve postaje relativno i promenljivo, pa danas za svet možda vrednost jeste, a sutra nije. U tom smislu, mi i mnoge druge generacije koje su odgajane u sekularnom, ateističkom duhu imamo mnogo problema da se preumimo na pravi put istinskih vrednosti i da na tom putu ostanemo.

Koji bi to bio vaš najveći strah kada je u pitanju društvo u kojem živimo? Čega se najviše pribojavate kada razmišljate o budućnosti čovečanstva?

Strah kao strah ispunjava ljudsko srce da bi ga prevarilo, zato bih pre upotrebio izraz razočaranje. Razočaran sam kolektivnim oportunističkim odlukama sopstvenog naroda jer je to moj narod i volim ga, pa posledice koje te kolektivne odluke izazivaju doživljavam veoma teško. Razočaran sam često u sebe jer sam slab da se te razočaranosti rešim, iako znam da to tako mora biti dok se narod ne vrati Bogu. I tu dolazimo do ključne tačke - strašna mi je pomisao da se čovek neće vratiti Bogu. Znam vrlo dobro da su mnogi zvani a da je malo izbaranih, no opet u svojoj slabosti teško mi je da gledam propast ljudi i do kakvih će muka sve to dovesti neke generacije koje dolaze. No, kao što rekoh, znam da se to mora desiti jer drugačije, bez Boga, i ne može. Zato je najvažnije polaziti od sebe.

Da li verujete da je čovek danas postao manje osećajan i saosećajan prema patnji drugih? Zašto?

Materijalistički svet je takav. On ne mari za saosećanje ukoliko ono nema neki materijalistički rezultat - u nekom materijalnom dobitku ili makar u izbegavanju materijalnog gubitka. Što bi se reklo, možda i budem saosećajan ako me to ništa ne košta. U jednom članku sam pisao o terminu materijalizma koji je deformisao i degenerisao suštinu iz koje je nastao. Tako je reč materijalizam nastala od reči materija, a materija od reči majka, na ruskom - matь, na latinskom – mater, na srpskom – matera, a slično je i u drugim jezicima. Ova materija – majka, kao emocionalna i fizička suština nas, kao koren, postala je materija u gotovo isključivo fizičkom, ali ne i ljudskom, obliku, već ekonomskom, lukrativnom - materijalizam. Duboko ljudski pojam materije – majke, nas svih kao dela te materije – majke, zamenjen je potpuno antiljudskom suštinom – materijalizmom. Jedan izuzetno pozitivan pojam postao je negativan i sopstvena suprotnost – materijalizam je uništio našu prirodu u nama. Zato ljudi i imaju problem sa emocijama i sa saosećanjem. Nije slučajno plasiran onaj termin na Zapadu – „zamor saosećanja“. Zamislite da neko kaže kako ima zamor ljubavi?! To je nepojmljivo za istinskog hrišćanina.

Smatrate li da su etika i moralni principi važni faktori u očuvanju čovečanstva?

Ukoliko pričamo u sekularnom smislu, pre bih govorio o zakonitosti, o poštovanju zakona, zato što je to najviše što sekularni svet može da pruži čoveku. Iako znamo da se zakoni ne poštuju, da su dvostruki standardi česta pojava, zakonistost je jedini mehanizam sekularnog čovečanstva. Ono ne može da pruži više od toga. Etika i moral su bitni ako imaju utemeljenje u apsolutnom. Apsolutno ne priznaje izuzetke, kompromise, relativnost. Baš zbog toga moral i etika postaju oružje u ideološkoj igri interesnih grupa i moćnika sveta. Tih agendi je toliko danas i sve one nekakav moral ističu u prvi plan i oblikuju ga prema sopstvenim potrebama, koje su uglavnom srebroljubive, materijalističke prirode zaodenute u razna pitanja aktivizma i ideologije. Ko ne priznaje Boga ne znam koji moral priznaje i šta je onda uopšte moral jer se tada uvek neka pojedinačna situacija, situacija nekog vremena, nekog podneblja, nekih konkretnih političkih okolnosti ili vladajućeg shvatanja, posmatra drugačije od neke druge u neko drugo vreme, nekog drugog podneblja ili drugih vladajućih shvatanja. Navešću vam jedan slikovit primer. Sekularni svet i njegov moral reći će da je današnje vreme bolje vreme u odnosu na vreme od pre vek i po kada je robovlasništvo u Americi bilo dozvoljeno. I to jeste tačno iz perspektive tih crnih robova. Opet, današnje vreme u odnosu na to pomenuto nije bolje za nerođenu decu jer je tada čedomorstvo bilo strogo zabranjeno a danas je dozvoljeno i ubija se na desetine hiljade nerođene dece svaki dan širom sveta. Ako ste, pak, crno nerođeno dete tada vam je i jedno i drugo vreme loše jer vam ne štiti ni život, ni slobodu. Ovo je jedan strašan primer, no on jasno govori o sekularnom moralu. Ukoliko se, pak, držite za Jevanđelje, moral je sam Bog, u svim vremenima i svim situacijama je sve jasno. Takav moral može da očuva čovečanstvo, ukoliko čovečanstvo, svako od nas pojedinačno, odluči i smogne snage da se tom moralu vrati. Sekularni moral nas ne može spasiti.

Koji su vaši sledeći projekti i šta nas očekuje od vas u narednom periodu?

Uvek nešto pišem, ponešto od toga objavim, ponešto čeka svoje vreme za objavljivanje. Svakako ću u narednom periodu promovisati knjige koje sam izdao prethodne godine. Tada su mi izašle dve knjige iz teatrologije, „Maske Hadersfilda“ i „Motiv samoubistva u dramskom stvaralaštvu Biljane Srbljanović“. Fenomen samoubistva u savremenoj srpskoj drami teška je tema kojom se niko nije bavio u srpskoj teatrologiji. Promovisaću, gde mi se ukaže prilika, i svoju zbirku poezije „Svi putevi tvoji“ iz prošle godine. Takođe, već duže vreme spremam svoj naredni igrani film. No, to je komplikovan proces isto toliko koliko je i neizvestan. Da li će filma na kraju biti i kada, ne znam. Nadam se da hoće.

PODELITE OVAJ TEKST NA: