детаљ слике: КРК Арт дизајн

Предраг Јакшић: Хришћански однос према свету је најважнија вредност

Предраг Јакшић је теоретичар медија и културе, драматург, песник и филмски стваралац. Докторирао је на катедри за Теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности у Београду. Објавио је шест збирки поезије, као и пет драма. Његове драме су извођене и јавно читане у Србији, Мађарској, Шведској, Црној Гори, Хрватској. Издао је неколико књига из теорије драмских уметности и медија. Аутор је великог броја теоријских радова и чланака објављених у различитим часописима, зборницима и на интернет порталима. Редитељ је и сценариста дугометражног играног филма „Повратак“, као и више кратких играних и документарних филмова. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Старој Пазови

Књижевна радионица "Кордун"

Неда Гаврић - Бања Лука

Драмски сте писац, теоретичар драмских уметности и медија, песник, филмски стваралац. Једном речју, човек уметност. На који начин сте успели све објединити?

Све је то дошло спонтано и суштински није превише разнородно. И филм и драмску књижевност доживљавам и прилазим им као што прилазим поезији. То за мене и јесте поезија која има комплекснију форму и процес стварања. Бављење теоријом је дошло као последица великог интересовања за уметничке гране којима сам се бавио. Желео сам и теоријски што дубље да проникнем у оно што уметнички и естетски доживљавам. Првобитно сам се бавио уметничким медијима, касније и неким неуметничким.

Kоја је била ваша инспирација за филм „Повратак" и шта вас је мотивисало да га режирате?

Када сам писао сценарио за „Повратак“ желео сам да се бавим односом човека према туђој и сопственој одговорности. Бавио сам се фармацеутском индустријом и свим страхотама ове профитом условљене делатности. Главни јунак ове приче је саучесник у томе, па трпи спољне и унутрашње последице тих својих поступака. Уз то, филм „Повратак“ сам радио из жеље да овај део Србије у ком живим, ову војвођанску равницу, прикажем визуелно мало другачије него што су то радили неки филмски ствараоци пре мене. Без патетике, без заслађивача самозаваравања, али и без чемера, онако, у оштром контрасту хладних боја које сликају срце главног јунака који се мења али није спреман за истинску промену. Зато и мотив повратка кући, један од најзначајнијих мотива у историји уметности, користим на комплексан начин јер јунак и не зна где му је збиља кућа, где се враћа, а одакле и од кога заиста бежи. Стога се назив филма, иако наратив у већем делу на то упућује, не односи на онај физички повратак у завичај.

На који начин видите савременог човека? У чему се највише огледају промене у друштву у ком живимо ?

Постоје два пола. Постоји савременост као ововременост, као ововременост сваког појединачног времена, и постоји вечност. Два различита човека, два типа човека стоје на овим половима. Да нешто слободније парафразирам светог владику Николаја, на овом првом полу стоји човек који чека боље дане. Ти бољи дани су можда већ сутра, можда су чак и данас, а можда су прошли па човек чека да се они врате. А шта је то „боље“ зависи од сваког појединца, од његовог доживљаја и његових жеља. На другом полу стоји човек који чека Христа, а не боље дане. Тај механизам је исти данас какав је био и јуче. Он је, можда, данас очигледнији због технологије која влада нашим животима. „Извесност“ данашњег и сутрашњег дана, догађаја који следе или су у току, чини нам се због тога јаснија, но уколико је жеља за бољитком сведена на овај свет исто је као што је и било. Савремени човек, човек XXI века, превише је пригрлио материјализам, што му је распалило страсти, и из тога настају сва зла око нас. Технологија је оружје тог злог духа материјализма па су насилне промене идентитета света брже, очигледније и готово у потпуности иреверзибилне. Највећа промена за нас овде који смо, као народ и као становници овог поднебља, увек имали православни однос према животу, јесте та страшна тенденција секуларног друштва да идеју Бога уподоби оквиру материјализма, а што је већ одавно урађено на Западу. Уподобити Бога нечему је, разуме се, немогуће, али је манипулација идејама опасна и обмањујућа је за људе који нису утврђени у вери, који воле комфор, и који овакву обману прихватају, па ту идеју Бога прихватају као Бога. Што би лик из познатог постапокалиптичког романа рекао: „Испразнићемо вас, а онда испунити собом“.

Колико је породица важна у вашем животу? Трудимо ли се, као народ, преносити традицију и обичаје на млађе генерације?

Породица је важна зато што је заједница важна. Но она је важна онолико колико је то заједница око Бога, јер је то тада заједница љубави. Без тог, држање за породицу као за једини ослонац, може да доведе до изопачења перспективе. Приврженост и љубав према породици тако се може сматрати оправдањем за све, па често чујемо како људи говоре да би учинили „све за породицу“, „све за своју децу“ и слично. На тај начин љубав може постати мржња или безосећајност према другом, а што значи да љубав и није. То шта љубав јесте а шта није, најпрецизније можда дефинише онај однос светог ђакона Авакума и његове мајке у тренутку погубљења овог свеца. Но, то је тешка наука коју је још теже применити, јер колико би се људи радије одрекло Бога да би се спасло физичих мука и сачували овај свој пролазни живот или живот неког свог ближњег, а колико је оних који то не би учинили? И сам човек не може знати какав је док у такву ситуацију не дође. Он само може да се припрема за то, надајући се да ће, уз Божју помоћ, исправно изабрати и да ће издржати искушење пред собом. Слично је и са традицијом. Оно што је у нашој традицији добро морамо преносити и чувати јер је то део нашег идентитета. А идентитет јесте важан, он је наше Име. У једној песми сам рекао да се Исус Христ иза нашег српског имена нама Србима дао, па ко име српско одбаци тешко ће с друма лакомог сићи. Тако је, наравно, и са другим народима. И сведоци смо да често баш са тог лакомог друма говоримо о традицији и само споља упражњавамо обичаје како би се додворили некоме и прикрили своју слабост, али срце смо закључали за њихово стварно значење и божански смисао њихов. Тако постајемо народ фолклорних традиционалиста који ће данас или сутра лако све одбацити или прилепити за неку саблазан материјалистичке свакодневице која је погубна за душу.

Сведоци смо да се систем вредности коренито променио. Kоје су вредности за које сматрате да су најважније за очување друштва и како се оне могу неговати?

Причајући о васпитању деце један православни духовник рекао је да су родитељи навикли да васпитају децу да буду добри људи, но да то није довољно јер добар човек се врло брзо, још као мали, разочара када види какав је свет око њега и како се други односе према њему и његовој доброти. То разочарање зна да доведе до страшних последица по психу човека преображавајући га на зло. Зато децу треба васпитавати да буду добри хришћани, јер их онда свет неће преварити, нити изненадити јер ће унапред знати какав је тај свет. Као хришћани знамо да је овај живот страдање, да је овај свет пролазан, и да је једино наша душа вечна, да је оно што носимо у вечност оно што је у нашој души којој смо или подарили мир или смо је натоварили грехом. Доброта коју ће дете имати у себи, и која је од Бога, хришћанским васпитањем ће бити ојачана, па ће дете сва страдања, преваре и омаловажавања, која, као и сви други људи, доживљава у овом палом свету, подносити боље и неће постати нечовек. Тај хришћански однос према свету је најважнија вредност без које су све остале вредности суштински неважне. Без тог темеља у Богу све постаје релативно и променљиво, па данас за свет можда вредност јесте, а сутра није. У том смислу, ми и многе друге генерације које су одгајане у секуларном, атеистичком духу имамо много проблема да се преумимо на прави пут истинских вредности и да на том путу останемо.

Kоји би то био ваш највећи страх када је у питању друштво у којем живимо? Чега се највише прибојавате када размишљате о будућности човечанства?

Страх као страх испуњава људско срце да би га преварило, зато бих пре употребио израз разочарање. Разочаран сам колективним опортунистичким одлукама сопственог народа јер је то мој народ и волим га, па последице које те колективне одлуке изазивају доживљавам веома тешко. Разочаран сам често у себе јер сам слаб да се те разочараности решим, иако знам да то тако мора бити док се народ не врати Богу. И ту долазимо до кључне тачке - страшна ми је помисао да се човек неће вратити Богу. Знам врло добро да су многи звани а да је мало избараних, но опет у својој слабости тешко ми је да гледам пропаст људи и до каквих ће мука све то довести неке генерације које долазе. Но, као што рекох, знам да се то мора десити јер другачије, без Бога, и не може. Зато је најважније полазити од себе.

Да ли верујете да је човек данас постао мање осећајан и саосећајан према патњи других? Зашто?

Материјалистички свет је такав. Он не мари за саосећање уколико оно нема неки материјалистички резултат - у неком материјалном добитку или макар у избегавању материјалног губитка. Што би се рекло, можда и будем саосећајан ако ме то ништа не кошта. У једном чланку сам писао о термину материјализма који је деформисао и дегенерисао суштину из које је настао. Тако је реч материјализам настала од речи материја, а материја од речи мајка, на руском - мать, на латинском – mater, на српском – матера, а слично је и у другим језицима. Ова материја – мајка, као емоционална и физичка суштина нас, као корен, постала је материја у готово искључиво физичком, али не и људском, облику, већ економском, лукративном - материјализам. Дубоко људски појам материје – мајке, нас свих као дела те материје – мајке, замењен је потпуно антиљудском суштином – материјализмом. Један изузетно позитиван појам постао је негативан и сопствена супротност – материјализам је уништио нашу природу у нама. Зато људи и имају проблем са емоцијама и са саосећањем. Није случајно пласиран онај термин на Западу – „замор саосећања“. Замислите да неко каже како има замор љубави?! То је непојмљиво за истинског хришћанина.

Сматрате ли да су етика и морални принципи важни фактори у очувању човечанства?

Уколико причамо у секуларном смислу, пре бих говорио о законитости, о поштовању закона, зато што је то највише што секуларни свет може да пружи човеку. Иако знамо да се закони не поштују, да су двоструки стандарди честа појава, законистост је једини механизам секуларног човечанства. Оно не може да пружи више од тога. Етика и морал су битни ако имају утемељење у апсолутном. Апсолутно не признаје изузетке, компромисе, релативност. Баш због тога морал и етика постају оружје у идеолошкој игри интересних група и моћника света. Тих агенди је толико данас и све оне некакав морал истичу у први план и обликују га према сопственим потребама, које су углавном среброљубиве, материјалистичке природе заоденуте у разна питања активизма и идеологије. Ко не признаје Бога не знам који морал признаје и шта је онда уопште морал јер се тада увек нека појединачна ситуација, ситуација неког времена, неког поднебља, неких конкретних политичких околности или владајућег схватања, посматра другачије од неке друге у неко друго време, неког другог поднебља или других владајућих схватања. Навешћу вам један сликовит пример. Секуларни свет и његов морал рећи ће да је данашње време боље време у односу на време од пре век и по када је робовласништво у Америци било дозвољено. И то јесте тачно из перспективе тих црних робова. Опет, данашње време у односу на то поменуто није боље за нерођену децу јер је тада чедоморство било строго забрањено а данас је дозвољено и убија се на десетине хиљаде нерођене деце сваки дан широм света. Ако сте, пак, црно нерођено дете тада вам је и једно и друго време лоше јер вам не штити ни живот, ни слободу. Ово је један страшан пример, но он јасно говори о секуларном моралу. Уколико се, пак, држите за Јеванђеље, морал је сам Бог, у свим временима и свим ситуацијама је све јасно. Такав морал може да очува човечанство, уколико човечанство, свако од нас појединачно, одлучи и смогне снаге да се том моралу врати. Секуларни морал нас не може спасити.

Kоји су ваши следећи пројекти и шта нас очекује од вас у наредном периоду?

Увек нешто пишем, понешто од тога објавим, понешто чека своје време за објављивање. Свакако ћу у наредном периоду промовисати књиге које сам издао претходне године. Тада су ми изашле две књиге из театрологије, „Маске Хадерсфилда“ и „Мотив самоубиства у драмском стваралаштву Биљане Србљановић“. Феномен самоубиства у савременој српској драми тешка је тема којом се нико није бавио у српској театрологији. Промовисаћу, где ми се укаже прилика, и своју збирку поезије „Сви путеви твоји“ из прошле године. Такође, већ дуже време спремам свој наредни играни филм. Но, то је компликован процес исто толико колико је и неизвестан. Да ли ће филма на крају бити и када, не знам. Надам се да хоће.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: