detalj slike: KRK Art dizajn

Nebojša Neca Đurđević: Nema života bez stihova

Nebojša Neca Đurđević, rođen 22.07.1977.godine, u Kamenici (Šabačkoj), Opština Koceljeva, živi u Vladimircima. U periodu od 1992 do 1996 godine završio Srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici, studirao Defektološki fakultet u Beogradu, Zaposlen u MUP-u R. Srbije od 1996 godine. Oktobra 1998. godine ranjen na području Kosova i Metohije u borbi protiv terorizma, te je nakon završetka lečenja dobio status ratnog vojnog invalida, ali i dalje aktivno zaposlen u saobraćajnoj službi policije. 

Poeziju piše od 1999 godine. Izdao dve zbirke pod nazivom ``Nebeski tragovi``(2007), i ``Slavoglasje``(2021) Napisao je preko 500 pesama, objavljuje i čita svoju poeziju na društvenim mrežama, a pre svega na svom “YouTube” kanalu pod nazivom, Nebojša Neca Đurđević Poezija.

Od 2021. godine zvanično je član Udruženja književnika Srbije.

Pored poezije piše i sentence, usavršavajući kreativne misli na individualnom nivou.

Небојша Неца Ђурђрвић - песник, полицајац

Književna radionica "Kordun"
Neda Gavrić, Banja Luka, 23.02.2024. 

Kako biste opisali svoj radni put u MUP-u Republike Srbije?

Kao dete, po ugledu na svog rođenog brata, želeo sam da budem policajac i ništa

drugo. Moja radost je bila neopisiva kada sam saznao da sam primljen u prestižnu Srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Školovanje sam proveo u vreme ratova i sankcija, ne žalim se, nego je to ipak bilo neko vreme gde je mladost pobeđivala. Od 1996. godine zvanično počinjem sa svojim poslom koji sam želeo, policajac, još u svom rodnom mestu. Od tada sam prošao mnogo poslova u okviru rada jedne Policijske stanice, skoro sve poslove u datim momentima vremena koje je čas bilo dobro, čas ružno. Imao sam čast da učestvujem u borbi protiv terorizma i odbrane poretka svoje zemlje 1998 godine. U tim borbama sam ranjen, prostrelna rana leve potkolenice, na području Kosova i Metohije. Od tada imam status ratnog vojnog invalida. Nakon toga, 1999. godine, NATO bombardovanje naše zemlje, posle toga, razni vidovi tranzicija i svetskih dešavanja, nekako kroz službu i život sam naučio da se moramo prilagođavati kako bi opstali i sebe sačuvali. Takođe, vremenom sam izgradio svoj stav policajca prema građanima, da sam pre svega čovek, a onda policajac, da sam jednak među njima. Tako se i rodila moja misao, da policajac treba da ume, odnosno zna, da nosi uniformu, a ne uniforma da nosi njega.

Šta Vas je podstaklo da počnete da pišete poeziju? Po Vašem mišljenju, koji su Vaši najveći uticaji u poeziji?

Dobro pitanje, ali je teško možda jasno odgovoriti. Na neki način zapostavljao sam taj nemir u sebi koji je bio zrno kreativnosti u smislu pisanja. Nisam kao dete pridavao puno značaja kada sam u školi dobijao po neku nagradu za literarni rad, bilo mi je to kao nešto uobičajeno. Veoma rano sam naučio da čitam i pišem, ćirilicu i latinicu, jako me zanimalo, negde sa 4 ili 4 i po godine, već sam pisao i čitao. Nekako u meni se sve to rodilo, ali sam se ponašao kao neka voćka, trebalo je sve to u meni da sazri da bi se sve to javno iznedrilo. Posle bombardovanja 1999. godine sam osetio potrebu da pišem, jer od malih nogu u samoći sam se stalno igrao rečima, tek tada sam shvatio da su moje glavne igračke u detinjstvu bile reči koje su se stalno kretale mojim mislima. Onda sam napisao dve pesme, onako za sebe, stidljivo i nesigurno, a onda sam osetio u sebi neobičnu energiju koja se zahuktavala dajući mi do znanja da je moj život jednak pisanju, da je poezija izazov i svrha mog postojanja, sa malo reči reći tako puno. Uticaj na stvaranje moje poezije je pre svega bio taj unutrašnji poriv čitajući razna pesnička dela, ne samo naših velikana, nego i svetskih. Ne bih se mogao opredeliti i jasno reći da li je neko od tih pesnika imao veliki uticaj na moje stvaralaštvo, jer uvek sam u sebi imao neku vrstu bojazni da ne želim biti ničija kopija, da moram biti svojstven sebi i da na svoj način stvaram. Suština je bila, da kad pročitam neku pesmu, tačno osetim emociju i divim se tim stihovima koliko su moćni i jaki.

Činjenica je da moramo više čitati nego što pišemo da bi to što stvaramo bilo kvalitetnije. Koliko čitate poeziju drugih autora? Na koji način usavršavate svoje izražavanje?

Tek kada su prošli školski dani, shvatio sam koliko sam čitao. U vreme srednje škole sam puno čitao, pored redovnih lektira po planu i programu obrazovanja, čitao sam ruske klasike,zatim naše domaće autore Ivu Andrića, Mešu Selimovića, Jovana Dučića i mnoge druge. Moram napomenuti da sam kao srednjoškolac bio fasciniran delima ``Na Drini ćuprija``, ``Derviš i smrt``, ``Zločin i kazna``, kao i ``Stranac``, mada je tu bilo puno toga, zanimljivo je da tada nisam puno čitao poeziju. Kada sam počeo da pišem poeziju onda sam čitao mnoge autore, kao Ezre Paunda, Milana Rakića, Disa, Alekse Šantića, Hajnea...Tako čitajući, u meni se probudila neka vrsta straha, da sve to ne upijem i ne budem kopija nekog od njih, pa sam slušao sebe i svoje kreativne misli koje su u skladu sa srcem i dušom, rešio sam da budem svojstven sebi i da stvaram na način koji najbolje osećam. Napomenuo sam već, usavršavanje izražaja je deo mene. Još uvek kao malo dete igram se rečima, mislima, idejama. Čitajući, gledajući i slušajući se stvara jedan prostor koji je namenjen da se rađaju moje misli kao nove i kao stihovi, nekada nevereovatno saosećajući se sa ljudima i događajima. Moć saosećanja se kod mene razvio do te mere, da slušajući nečiju priču, iskustvo iz života, mogu potpuno da osetim kao da sam ja to proživeo, tačno do tančina znajući kako se ta osoba oseća.

Kako reflektujete svoje delo u različitim književnim časopisima i zbornicima?

Svoje kreativne radove u slici stihova sam jedno vreme slao raznim književnim časopisima i zbornicima u cilju prezentovanja moga književnog rada. Moram priznati da mi je zadovoljstvo što su moji stihovi deo mnogih časopisa i zbornika, to mi je jedan mali deo satisfakcije da nastavim još bolje i još emotivnije da stvaram poeziju. Na moju radost sad i ne znam u koliko zbornika je moja poezija, a biće je još više, jer je poezija kao vazduh za mene, nema života bez stihova.

Odnedavno imate YouTube kanal na kojem objavljujete svoju poeziju. Kako šira publika reaguje na Vaše javno izvođenje poezije na društvenim mrežama?

Imam svoj YouTube kanal poezije i vrlo sam zadovoljan posetom i pregledima. Za sada, imam oko stotinu snimljenih video snimaka gde svoju poeziju čitam, bolje rečeno govorim, jer mišljenja sam da moja poezija kada se čita uz muziku i uz odgovarajuće slike kreira video, da je tada potpuna i ima potrebnu emotivnu snagu. Kanal se zove jednostavno Nebojša Neca Đurđević – poezija. Posebno mi je drago što je neverovatan broj pregleda sa istoka planete, pre svega Indije, Indonezije, Rusije i tako dalje. Moja pesma ``Stihosnov`` na kanalu je ostvarila 116 000. pregleda, što me je prilično prijatno iznanadilo. To znači da ljudi i dalje vole poeziju, jer je poezija besmrtna i u današnje, teško vreme, uzdiže se iz pepela i ide putem koji zaslužuje, a sve zahvaljujući ljudima koji stvaraju poeziju i koji je vole svim srcem. Nekako smatram da moja pesma dolazi do ciljanog i pravog izražaja kada je ja čitam i naparavim video , jer glasom još dajem finu notu svakom stihu da raste i da dopire mnogo dalje u etar sveta. Takođe, pored kanala poezije svoje stihove, milsi i priče, prezentujem i na Fejsbuku i Instagramu. Danas je to najbolji način, da preko družtvenih mreža prezentujemo svoj radu, gde u istoj sekundi ceo svet može čuti, pročitati, videti... Neverovatna je moć i društvenih mreža, ceo svet imamo na dlanu i to treba iskoristiti u svetu umetnosti.

Koje su Vaše najveće životne ambicije i kako radite na ostvarenju svojih ciljeva?

Najveće ambicije se mogu ogledati u jednom važnom segmentu, a to je rad na sebi. Naučiti biti čovek, radom na sebi steći puno pravo da sebe mogu smatrati čovekom u ovo današnje vreme. Lako ćemo mi biti sve i svako, ali moramo ispoštovati prvo načelo, znati biti čovek u svakom trenutku bez obzira na okolnosti. Drugo, meni svojstveno, mogu reći da je jedna od mojih ambicija da živim za poeziju, za pisanu reč i da bar malim delom doprinesem da se poezija vrati na zasluženi pijadastal ovodanašnjeg društva, mislim da sam dužan dati doprinos, jer je kreacija reči i moj život. Dodao bih još jednu od mojih opštih i bitnih ambicija, a to je da nađem sebe u ovom svetu i svetu stvaralaštva, da ostvarim svoj duhovni mir kojim će da gospodari sklad uma, duše i srca, a to je moguće uz stihove. Od konkretnih ambicija naveo bih kako sam nekada želeo biti član Udruženja književnika Srbije, kada sam to postigao, shvatio sam da treba da idem dalje, a to je ostvarenje malopre navedenih ambicija, koje nisu tako lako opipljive fizičkom svetu.

Na koji način održavate ravnotežu između svog ličnog života i kreativnog procesa?

Ključna reč je ravnoteža. Ravnoteža je najbitnije stanje ,ne samo čoveka, nego univerzuma i prirode, svega. Ključ opstanka i mudrosti je baš raznoteža, čiji je cilj uskladiti sebe sa svetom i sa stvaralačkim svetom, to se postiže na jedan način, a to je polako i strpljivo, korak po korak. Mogu reći da imam dva života, dva sveta, lični život i kretivni život. Kako idu godine, sve više se sklanjam u svoj kreativni život koji je dosta čistiji i finiji. Opet, ta dva života koja su poptuno različita, ipak su jedna celina koja se ne može razdvojiti kako bi svaki od njih nezavisno za sebe opstao. Lični život je tu kao urođena nužnost i borba za svoje mesto pod suncem, a ovaj drugi, meni draži, je život u kojem sam u punoj snazi i moći, u kojem je oličenje emocija iznad svega i svakoga, gde se od emocije kreće na sve puteve književsnoti, nauke, umetnosti, filozofije...Ravnoteža je uspeh u svakom smislu, ona je znak jednostavnosti i znak da bez nje nema ni normalnog života bilo ličnog ili stvaralačkog.

Na koji način se opuštate i revitalizujete?

Moj način za opuštanje i revitalizaciju je veoma jednostavan i prirodan, a to je da se često sklonim u samoću i tišinu gde mir obuzima sklad tela i duše. To je jedan skriveni svet, samo moj svet u kojem mislima, maštom i srcem, putujem univerzumom, a u isto vreme imam skloniše od ovozemaljskog sveta i događaja. Na primer, veoma su korisne šetnje u prirodi kada najviše razgovaram sa sobom, jer ko ne razgovara sa sobom, neće sebe ni imati, poješće ga stereotipi današnjeg sveta. Takođe, određana vrsta muzike i dobre knjige doprinose opušanju i sabiranju energije u samu bit jedne indivdue. Sve ovo navedeno kombinujem datom trenutku i raspoloženju, odnosno potrebi moga bića.

Smatrate li da je globalna solidarnost moguća i kako bismo mogli da je podstaknemo u današnjem svetu?

Mišljenja sam da je globalna solidarnost moguća, da to nije samo utopijska teorija koja se u samom začetku ideje u sebi guši. Za globalnu solidarnost smo potrebni svi mi, svaki pojedinac, da radom na sebi sebe usavršava, da svojim delima i primerima deluje na druge. Tu se vraćam opet na emocije i empatiju, odnosno na osećanja i saosećanja, jer kretanjem sveta naukom, tehnologijom i ratovim uništene su mnoge vrednosti i vrline ljudi, možda ne uništene, nego zapostavljene. Znate kada se čuje za žrtve rata negde, danas čovek odmah pomisli dobro je što je to daleko od nas, a baš to je od najvećeg značaja za gubitak solidarnosti. Zar je dete ``negde tamo`` manje bitno?! Ljudi moraju menjati sebe u svesti i podsvesti, naše saosećanje je ogromna energija koja doprinosi razvitku boljeg sveta i života. Zamislite kada bi se dogovorili svi ljudi sveta, da se vremesnke zone usklade i da svi pet minuta u isto vreme pokolimo osmeh. To je energija koja je potrebna svima nama. Da bi postigli globalnu solidarnost, moramo shavtiti da smo svi mi kao pojedinci jednako važni, i da jednom iznad svih načela života postavimo osećanja na tron.

Kako biste opisali svoju definiciju sreće u kontekstu sveta ispunjenog konfliktima?

Na našu žalost, sreća je danas materijalizovana, gleda se kroz materijalne dobiti. Zato kažem da je ono što danas zovu srećom jedna velika nesreća. Ponekad jasno vidim kako ljudi zamenjuju stanje sreće i nesreće. Jednostavno sreću nazivaju nesrećom i obrnuto, zato što osećaj sreće žele rukama opipati. U današnje vreme sreća je postala predmet trgovine, kao da se može prodavati i kupovati na velikim svetskim berzama. Sreća je tako jednostavna i divna, ona se rađa i oseća u srcu, duši i razumu, i kao takva oplemenjuje, traje i širi se na sve strane, na sve ljude oko nas. Sreća je kao istina, samo takva je prava, lažna sreća je nesreća jednog čoveka. Prava sreća ima trajnost u vremenu i prostoru, dok sve suprotno od toga nije sreća, nego zbunjenost i dubok jaz između tela i duha. Zato je potrebno pružati sebi sreću istinskim stvarima, da je iskreno u srcu osetimo, a tako će tu istu sreću osetiti i nama bliske i drage osobe. Danas u vreme velikih konflikata, na žalost ratova, sreća se surovo izražava samim opstankom, odnosno ostati živ i zdrav. Nekako, kao da se čovek u ratnim zonama vratio iskonskom izvoru sreće, da jedino na taj užasan način shvati šta je sreća u prvobitnoj svojoj biti. Tužna je konstatacija da čoveku ``treba`` užas i patnja, da shvati šta je prava vrednos.t Ne samo sreće, nego postojati kao dobar čovek. Dodao bih, da sreću ne treba tražiti po okolini, nego u sebi. Sreća je nama data, u nama živi, a sve zavisi od nas dajemo li joj šansu ili ne, da nas oplemeni.

PODELITE OVAJ TEKST NA: