детаљ слике: КРК Арт дизајн

Небојша Неца Ђурђевић: Нема живота без стихова

Небојша Неца Ђурђевић, рођен 22.07.1977.године, у Каменици (Шабачкој), Општина Коцељева, живи у Владимирцима. У периоду од 1992 до 1996 године завршио Средњу школу унутрашњих послова у Сремској Каменици, студирао Дефектолошки факултет у Београду, Запослен у МУП-у Р. Србије од 1996 године. Октобра 1998. године рањен на подручју Косова и Метохије у борби против тероризма, те је након завршетка лечења добио статус ратног војног инвалида, али и даље активно запослен у саобраћајној служби полиције. 

Поезију пише од 1999 године. Издао две збирке под називом ``Небески трагови``(2007), и ``Славогласје``(2021) Написао је преко 500 песама, објављује и чита своју поезију на друштвеним мрежама, а пре свега на свом “YouTube” каналу под називом, Небојша Неца Ђурђевић Поезија.

Од 2021. године званично је члан Удружења књижевника Србије.

Поред поезије пише и сентенце, усавршавајући креативне мисли на индивидуалном нивоу.

Небојша Неца Ђурђрвић - песник, полицајац

Књижевна радионица "Кордун"
Неда Гаврић, Бања Лука, 23.02.2024. 

Kако бисте описали свој радни пут у МУП-у Републике Србије?

Као дете, по угледу на свог рођеног брата, желео сам да будем полицајац и ништа

друго. Моја радост је била неописива када сам сазнао да сам примљен у престижну Средњу школу унутрашњих послова у Сремској Каменици. Школовање сам провео у време ратова и санкција, не жалим се, него је то ипак било неко време где је младост побеђивала. Од 1996. године званично почињем са својим послом који сам желео, полицајац, још у свом родном месту. Од тада сам прошао много послова у оквиру рада једне Полицијске станице, скоро све послове у датим моментима времена које је час било добро, час ружно. Имао сам част да учествујем у борби против тероризма и одбране поретка своје земље 1998 године. У тим борбама сам рањен, прострелна рана леве потколенице, на подручју Косова и Метохије. Од тада имам статус ратног војног инвалида. Након тога, 1999. године, НАТО бомбардовање наше земље, после тога, разни видови транзиција и светских дешавања, некако кроз службу и живот сам научио да се морамо прилагођавати како би опстали и себе сачували. Такође, временом сам изградио свој став полицајца према грађанима, да сам пре свега човек, а онда полицајац, да сам једнак међу њима. Тако се и родила моја мисао, да полицајац треба да уме, односно зна, да носи униформу, а не униформа да носи њега.

Шта Вас је подстакло да почнете да пишете поезију? По Вашем мишљењу, који су Ваши највећи утицаји у поезији?

Добро питање, али је тешко можда јасно одговорити. На неки начин запостављао сам тај немир у себи који је био зрно креативности у смислу писања. Нисам као дете придавао пуно значаја када сам у школи добијао по неку награду за литерарни рад, било ми је то као нешто уобичајено. Веома рано сам научио да читам и пишем, ћирилицу и латиницу, јако ме занимало, негде са 4 или 4 и по године, већ сам писао и читао. Некако у мени се све то родило, али сам се понашао као нека воћка, требало је све то у мени да сазри да би се све то јавно изнедрило. После бомбардовања 1999. године сам осетио потребу да пишем, јер од малих ногу у самоћи сам се стално играо речима, тек тада сам схватио да су моје главне играчке у детињству биле речи које су се стално кретале мојим мислима. Онда сам написао две песме, онако за себе, стидљиво и несигурно, а онда сам осетио у себи необичну енергију која се захуктавала дајући ми до знања да је мој живот једнак писању, да је поезија изазов и сврха мог постојања, са мало речи рећи тако пуно. Утицај на стварање моје поезије је пре свега био тај унутрашњи порив читајући разна песничка дела, не само наших великана, него и светских. Не бих се могао определити и јасно рећи да ли је неко од тих песника имао велики утицај на моје стваралаштво, јер увек сам у себи имао неку врсту бојазни да не желим бити ничија копија, да морам бити својствен себи и да на свој начин стварам. Суштина је била, да кад прочитам неку песму, тачно осетим емоцију и дивим се тим стиховима колико су моћни и јаки.

Чињеница је да морамо више читати него што пишемо да би то што стварамо било квалитетније. Kолико читате поезију других аутора? На који начин усавршавате своје изражавање?

Тек када су прошли школски дани, схватио сам колико сам читао. У време средње школе сам пуно читао, поред редовних лектира по плану и програму образовања, читао сам руске класике,затим наше домаће ауторе Иву Андрића, Мешу Селимовића, Јована Дучића и многе друге. Морам напоменути да сам као средњошколац био фасциниран делима ``На Дрини ћуприја``, ``Дервиш и смрт``, ``Злочин и казна``, као и ``Странац``, мада је ту било пуно тога, занимљиво је да тада нисам пуно читао поезију. Када сам почео да пишем поезију онда сам читао многе ауторе, као Езре Паунда, Милана Ракића, Диса, Алексе Шантића, Хајнеа...Тако читајући, у мени се пробудила нека врста страха, да све то не упијем и не будем копија неког од њих, па сам слушао себе и своје креативне мисли које су у складу са срцем и душом, решио сам да будем својствен себи и да стварам на начин који најбоље осећам. Напоменуо сам већ, усавршавање изражаја је део мене. Још увек као мало дете играм се речима, мислима, идејама. Читајући, гледајући и слушајући се ствара један простор који је намењен да се рађају моје мисли као нове и као стихови, некада невереоватно саосећајући се са људима и догађајима. Моћ саосећања се код мене развио до те мере, да слушајући нечију причу, искуство из живота, могу потпуно да осетим као да сам ја то проживео, тачно до танчина знајући како се та особа осећа.

Kако рефлектујете своје дело у различитим књижевним часописима и зборницима?

Своје креативне радове у слици стихова сам једно време слао разним књижевним часописима и зборницима у циљу презентовања мога књижевног рада. Морам признати да ми је задовољство што су моји стихови део многих часописа и зборника, то ми је један мали део сатисфакције да наставим још боље и још емотивније да стварам поезију. На моју радост сад и не знам у колико зборника је моја поезија, а биће је још више, јер је поезија као ваздух за мене, нема живота без стихова.

Однедавно имате YouTube канал на којем објављујете своју поезију. Kако шира публика реагује на Ваше јавно извођење поезије на друштвеним мрежама?

Имам свој YouTube канал поезије и врло сам задовољан посетом и прегледима. За сада, имам око стотину снимљених видео снимака где своју поезију читам, боље речено говорим, јер мишљења сам да моја поезија када се чита уз музику и уз одговарајуће слике креира видео, да је тада потпуна и има потребну емотивну снагу. Канал се зове једноставно Небојша Неца Ђурђевић – поезија. Посебно ми је драго што је невероватан број прегледа са истока планете, пре свега Индије, Индонезије, Русије и тако даље. Моја песма ``Стихоснов`` на каналу је остварила 116 000. прегледа, што ме је прилично пријатно изнанадило. То значи да људи и даље воле поезију, јер је поезија бесмртна и у данашње, тешко време, уздиже се из пепела и иде путем који заслужује, а све захваљујући људима који стварају поезију и који је воле свим срцем. Некако сматрам да моја песма долази до циљаног и правог изражаја када је ја читам и напаравим видео , јер гласом још дајем фину ноту сваком стиху да расте и да допире много даље у етар света. Такође, поред канала поезије своје стихове, милси и приче, презентујем и на Фејсбуку и Инстаграму. Данас је то најбољи начин, да преко дружтвених мрежа презентујемо свој раду, где у истој секунди цео свет може чути, прочитати, видети... Невероватна је моћ и друштвених мрежа, цео свет имамо на длану и то треба искористити у свету уметности.

Kоје су Ваше највеће животне амбиције и како радите на остварењу својих циљева?

Највеће амбиције се могу огледати у једном важном сегменту, а то је рад на себи. Научити бити човек, радом на себи стећи пуно право да себе могу сматрати човеком у ово данашње време. Лако ћемо ми бити све и свако, али морамо испоштовати прво начело, знати бити човек у сваком тренутку без обзира на околности. Друго, мени својствено, могу рећи да је једна од мојих амбиција да живим за поезију, за писану реч и да бар малим делом допринесем да се поезија врати на заслужени пијадастал оводанашњег друштва, мислим да сам дужан дати допринос, јер је креација речи и мој живот. Додао бих још једну од мојих општих и битних амбиција, а то је да нађем себе у овом свету и свету стваралаштва, да остварим свој духовни мир којим ће да господари склад ума, душе и срца, а то је могуће уз стихове. Од конкретних амбиција навео бих како сам некада желео бити члан Удружења књижевника Србије, када сам то постигао, схватио сам да треба да идем даље, а то је остварење малопре наведених амбиција, које нису тако лако опипљиве физичком свету.

На који начин одржавате равнотежу између свог личног живота и креативног процеса?

Кључна реч је равнотежа. Равнотежа је најбитније стање ,не само човека, него универзума и природе, свега. Кључ опстанка и мудрости је баш разнотежа, чији је циљ ускладити себе са светом и са стваралачким светом, то се постиже на један начин, а то је полако и стрпљиво, корак по корак. Могу рећи да имам два живота, два света, лични живот и кретивни живот. Како иду године, све више се склањам у свој креативни живот који је доста чистији и финији. Опет, та два живота која су поптуно различита, ипак су једна целина која се не може раздвојити како би сваки од њих независно за себе опстао. Лични живот је ту као урођена нужност и борба за своје место под сунцем, а овај други, мени дражи, је живот у којем сам у пуној снази и моћи, у којем је оличење емоција изнад свега и свакога, где се од емоције креће на све путеве књижевсноти, науке, уметности, филозофије...Равнотежа је успех у сваком смислу, она је знак једноставности и знак да без ње нема ни нормалног живота било личног или стваралачког.

На који начин се опуштате и ревитализујете?

Мој начин за опуштање и ревитализацију је веома једноставан и природан, а то је да се често склоним у самоћу и тишину где мир обузима склад тела и душе. То је један скривени свет, само мој свет у којем мислима, маштом и срцем, путујем универзумом, а у исто време имам склонише од овоземаљског света и догађаја. На пример, веома су корисне шетње у природи када највише разговарам са собом, јер ко не разговара са собом, неће себе ни имати, појешће га стереотипи данашњег света. Такође, одређана врста музике и добре књиге доприносе опушању и сабирању енергије у саму бит једне индивдуе. Све ово наведено комбинујем датом тренутку и расположењу, односно потреби мога бића.

Сматрате ли да је глобална солидарност могућа и како бисмо могли да је подстакнемо у данашњем свету?

Мишљења сам да је глобална солидарност могућа, да то није само утопијска теорија која се у самом зачетку идеје у себи гуши. За глобалну солидарност смо потребни сви ми, сваки појединац, да радом на себи себе усавршава, да својим делима и примерима делује на друге. Ту се враћам опет на емоције и емпатију, односно на осећања и саосећања, јер кретањем света науком, технологијом и ратовим уништене су многе вредности и врлине људи, можда не уништене, него запостављене. Знате када се чује за жртве рата негде, данас човек одмах помисли добро је што је то далеко од нас, а баш то је од највећег значаја за губитак солидарности. Зар је дете ``негде тамо`` мање битно?! Људи морају мењати себе у свести и подсвести, наше саосећање је огромна енергија која доприноси развитку бољег света и живота. Замислите када би се договорили сви људи света, да се времеснке зоне ускладе и да сви пет минута у исто време поколимо осмех. То је енергија која је потребна свима нама. Да би постигли глобалну солидарност, морамо схавтити да смо сви ми као појединци једнако важни, и да једном изнад свих начела живота поставимо осећања на трон.

Kако бисте описали своју дефиницију среће у контексту света испуњеног конфликтима?

На нашу жалост, срећа је данас материјализована, гледа се кроз материјалне добити. Зато кажем да је оно што данас зову срећом једна велика несрећа. Понекад јасно видим како људи замењују стање среће и несреће. Једноставно срећу називају несрећом и обрнуто, зато што осећај среће желе рукама опипати. У данашње време срећа је постала предмет трговине, као да се може продавати и куповати на великим светским берзама. Срећа је тако једноставна и дивна, она се рађа и осећа у срцу, души и разуму, и као таква оплемењује, траје и шири се на све стране, на све људе око нас. Срећа је као истина, само таква је права, лажна срећа је несрећа једног човека. Права срећа има трајност у времену и простору, док све супротно од тога није срећа, него збуњеност и дубок јаз између тела и духа. Зато је потребно пружати себи срећу истинским стварима, да је искрено у срцу осетимо, а тако ће ту исту срећу осетити и нама блиске и драге особе. Данас у време великих конфликата, на жалост ратова, срећа се сурово изражава самим опстанком, односно остати жив и здрав. Некако, као да се човек у ратним зонама вратио исконском извору среће, да једино на тај ужасан начин схвати шта је срећа у првобитној својој бити. Тужна је констатација да човеку ``треба`` ужас и патња, да схвати шта је права вреднос.т Не само среће, него постојати као добар човек. Додао бих, да срећу не треба тражити по околини, него у себи. Срећа је нама дата, у нама живи, а све зависи од нас дајемо ли јој шансу или не, да нас оплемени.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: