detalj slike: KRK Art dizajn

GLAD

Zavrištala je voda

ispod zelenog poklopca,

a ni sam nisam znao šta bih

sa ulubljenom šerpom

ni sa sobom dalje.

Kuhinjom je zavladao metež,

komešala su se 

i rasula slova

u ko zna kom pokušaju

da se poslože, 

postave na mesto

smisla i značenja,

pa da se jednom 

važno izgovore glasom 

kakvog dobrog glumca

koji će ih izneti sa stilom, 

duboko, osećajno i toplo

kao da ih uistinu razume.

Napolju je vetrovito,

mačku odavno nemam,

novine su na stolu, 

sitni komadići plavog neba

stišnjeni su između mene, 

dvokrilnog prozora i jeseni.

Odlažem duboki tanjir

i skupljam slova

kao ostatke hrane.

Biću ponovo gladan

baš kao i ti pesme

napisane za tebe,

ne mogavši da pomirim 

zavađena slova.

Sada je samo tišina

i potpuno mirno 

zajedno sa svim tim lišćem

odmotava se jednolično

ka svom smiraju

potrošeni novembarski

jesenji dan.

OČI

Iznad sveže izniklog krtičnjaka

starci su palili vatre,

kroz plehani levak lelujali dim,

čekali zvezde i mesečinu 

pa krali tračke svetlosti

da ih kao koplja zabodu 

i zariju u zemlju.

Ljudi su znali i kuću

sa niskim prozorima 

i sa platnenim zastorom 

sa koga su rajsnegle otpadale,

taman da vide njena obnažena ramena

i bedra što belasaju

molovanom sobom.

Ja sam sve to gledao.

Video sam i preplašene ptice 

zbijene pod strehom od naleta kiše,

i golu devojačku butinu 

prošaranu hladovinom rušta,

pleteni ceger koji pripija uz krilo

otkopčavajući novo dugme, 

veliko i žuto,

dok sunce pregreva.

Posmatrao sam i sebe samog,

ogledao, zagledao, 

pronicao, uvirao, 

na kratko umirao

pa se dugo i bolno

ponovo rađao.

I ništa a da se zapamti,

zapiše, pomalo zavoli.

Parao sam trbuh, 

dubio duž jednjaka kanal 

sve do nepca

da mi niz mesnat jezik

procuri majčino mleko,

da zaćuti bog otac na pragu,

dok režim besan,

postiđen i poražen.

I nemam reč

već samo kapke raširene 

od neba do zemlje

da mi se dobro vide

krupne, zelenkaste,

prazne oči.

SLIKA

Krstila si me vodom

iz duboke tegle

o čiju si ivicu zadebljanog stakla

cedila četkicu 

i boja krvi moje

kapala je pod bose noge, 

u noći mirnoj

u kojoj su 

tvrdi, besni ljudi

negde daleko od nas

vezali oblake

iznad suvih kukuruznih polja,

napujdali žene na svađu, 

uz viku i larmu rasplakali decu,

i udarali u napregnute doboše

toliko da nisu ni čuli

prvi udar groma,

ni nebo koje je sevnulo

i otkrilo modre, napete, vijugave vene 

na rukama putujućeg trgovca

čudotvornih trava, ulja i melema,

kako se u omču stežu

oko vrata zadremalog apotekara.

Svoje gole grudi

pripijala si uz platno,

smejala se utiskujući oker,

razlivajući kao neposlušni brzak

vizantijsko plavu,

oči mi bojila u 

svetlo zeleno slikajući šumu,

i bila si zlatna,

i nestvarna,

i tek da sam uspevao 

da te vidim zaslepljen

kada si na platno postavila veliko, 

užareno sunce.

Ljubav je krta kao list papirusa, 

zagonetna poput drevnih zapisa,

ona je misterija vaskrsenja,

govorio sam dok si me razapinjala 

između rama od mojih kostiju,

čvrstih i belih

kao svitanje koje se promalja.

I sve je nestalo,

i nikakve magije nema

dok na zidu vise

okačeni u liniji

drvena afrička maska,

veliki porđali ključ 

i četvrtasti sat

koji se odavno predao vremenu 

pa ništa ne pokazuje 

i ne meri,

pomiren dok mu pomeram skazaljke 

i brišem prašinu sa njega

belim rukavom košulje

na kojoj se tek naziru

sitne mrlje boje,

ili se to samo meni tako učinilo

i ovoga jutra koje se lenjo vuče drumom

a ja budan sanjam.

PODELITE OVAJ TEKST NA: