детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГЛАД

Завриштала је вода

испод зеленог поклопца,

а ни сам нисам знао шта бих

са улубљеном шерпом

ни са собом даље.

Кухињом је завладао метеж,

комешала су се 

и расула слова

у ко зна ком покушају

да се посложе, 

поставе на место

смисла и значења,

па да се једном 

важно изговоре гласом 

каквог доброг глумца

који ће их изнети са стилом, 

дубоко, осећајно и топло

као да их уистину разуме.

Напољу је ветровито,

мачку одавно немам,

новине су на столу, 

ситни комадићи плавог неба

стишњени су између мене, 

двокрилног прозора и јесени.

Одлажем дубоки тањир

и скупљам слова

као остатке хране.

Бићу поново гладан

баш као и ти песме

написане за тебе,

не могавши да помирим 

завађена слова.

Сада је само тишина

и потпуно мирно 

заједно са свим тим лишћем

одмотава се једнолично

ка свом смирају

потрошени новембарски

јесењи дан.

ОЧИ

Изнад свеже изниклог кртичњака

старци су палили ватре,

кроз плехани левак лелујали дим,

чекали звезде и месечину 

па крали трачке светлости

да их као копља забоду 

и зарију у земљу.

Људи су знали и кућу

са ниским прозорима 

и са платненим застором 

са кога су рајснегле отпадале,

таман да виде њена обнажена рамена

и бедра што беласају

молованом собом.

Ја сам све то гледао.

Видео сам и преплашене птице 

збијене под стрехом од налета кише,

и голу девојачку бутину 

прошарану хладовином рушта,

плетени цегер који припија уз крило

откопчавајући ново дугме, 

велико и жуто,

док сунце прегрева.

Посматрао сам и себе самог,

огледао, загледао, 

проницао, увирао, 

на кратко умирао

па се дуго и болно

поново рађао.

И ништа а да се запамти,

запише, помало заволи.

Парао сам трбух, 

дубио дуж једњака канал 

све до непца

да ми низ меснат језик

процури мајчино млеко,

да заћути бог отац на прагу,

док режим бесан,

постиђен и поражен.

И немам реч

већ само капке раширене 

од неба до земље

да ми се добро виде

крупне, зеленкасте,

празне очи.

СЛИКА

Крстила си ме водом

из дубоке тегле

о чију си ивицу задебљаног стакла

цедила четкицу 

и боја крви моје

капала је под босе ноге, 

у ноћи мирној

у којој су 

тврди, бесни људи

негде далеко од нас

везали облаке

изнад сувих кукурузних поља,

напујдали жене на свађу, 

уз вику и ларму расплакали децу,

и ударали у напрегнуте добоше

толико да нису ни чули

први удар грома,

ни небо које је севнуло

и открило модре, напете, вијугаве вене 

на рукама путујућег трговца

чудотворних трава, уља и мелема,

како се у омчу стежу

око врата задремалог апотекара.

Своје голе груди

припијала си уз платно,

смејала се утискујући окер,

разливајући као непослушни брзак

византијско плаву,

очи ми бојила у 

светло зелено сликајући шуму,

и била си златна,

и нестварна,

и тек да сам успевао 

да те видим заслепљен

када си на платно поставила велико, 

ужарено сунце.

Љубав је крта као лист папируса, 

загонетна попут древних записа,

она је мистерија васкрсења,

говорио сам док си ме разапињала 

између рама од мојих костију,

чврстих и белих

као свитање које се промаља.

И све је нестало,

и никакве магије нема

док на зиду висе

окачени у линији

дрвена афричка маска,

велики порђали кључ 

и четвртасти сат

који се одавно предао времену 

па ништа не показује 

и не мери,

помирен док му померам сказаљке 

и бришем прашину са њега

белим рукавом кошуље

на којој се тек назиру

ситне мрље боје,

или се то само мени тако учинило

и овога јутра које се лењо вуче друмом

а ја будан сањам.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: