|
|
|
 | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
KOLUMNA Književne radionice "KORDUN"
Aleksandra Đorđević
Hram sazdan od sećanja
Mi, devojčice sa Balkana, berba osamdesetih, zaručnice postkomunizma, naučene smo da ćutimo. Nad slomljenom čašom ili lošom ocenom, pred potrebom ili odlukom, oprhvane strašću ili razočaranjem, naše je bilo da pognemo glavu i bespogovorno prihvatimo – volju autoriteta.Bilo je mnogo onih koji su polagali prava na nas, od roditelja, preko učitelja i šalterskih radnika, sve do braće, a kasnije i supružnika. Maca pojela jezik celoj jednoj generaciji iks. Sećam se jednog šamara. Dvadeset sedmoro dece ogledalo su na srebrnoj površini jednog jezera i učilo školu u prirodi. Ćućurili su i skrivali se po hodnicima, upadali u sobe jedni drugima i prosuli priču o duhovima. Najednom su ormari počeli da cvile, vrata da šapuću i posteljina da šušti. Inspektor uča krenuo je od sobe do sobe da pogasi svetla i ućutka glasove jednog razigranog dana. Ušao je bez kucanja, sablasni duh u telu mog učitelja. Vrisnula sam strahom dvadeset sedmoro dece i osetila muk sramote na svom obrazu. Pekao je dok mi glas nije prošao kroz tanki prorez na roletni i utopio se u jezeru.Sećam se jedne haljine koju sam dugo merkala u izlogu. Studentkinja mojih kapaciteta morala je da ima manje ponosa, a više ušteđevine, ali bilo je obrnuto. Iako su mi rekli da biram, iako su jemčili za mene i tvrdili da je njihovo moje, kupili su moju volju. Nikad nisam dobila željenu haljinu. Dobijala sam godinama onu na lutki pored, jeftiniju a dugotrajniju, kvalitetniju i isplativiju, ali ne i najlepšu.Sećam se žene koja je od naših strahova isplela sebi oklop. Zaposlila je nekoliko nas izvlačeći nam dostojanstvo iz držanja palicom sovjteskog dirigenta. Upravljala je ne samo našim pokretom, već i celom mašinerijom roditelja, učenika i kolega. Ništa nije prošlo ispod njenog radara. Nakon što sam položila ispit, otišla sam do toaleta da povratim tri meseca skrivane trudnoće. Godinu dana kasnije, pred svojom naslednicom, počastvovala me je pljeskom po ramenu – Aleksandra je bila u pozamašnoj trudnoći kad sam je zaposlila. Progutala sam laž i ispustila tešku tišinu odrastanja u prazne redove pesme koju je pevala moja majka dok me je nosila u stomaku:„Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana rastemo k'o zelena trava. Smrt fašizmu a sloboda narodu, i mene će moja mati pionirom zvati.“Kupili su lojalnost naših roditelja dečjim pesmama, založili ljubav u bronzu i gips, hranili je toplim obrocima. I tako su jedni otplaćivali tišinu, dok su drugi osiguravali moć. Sve što je bilo potrebno jeste da slušaju i gaje male bogove u sebi. A kad dobije novu generaciju svojih malih bogova: potomaka, učenika i radnika, pesma će se nastaviti, a od njih će postati jedan jedini – Bog. Mi, devojčice sa Balkana, berba osamdesetih, zaručnice postkomunizma, naučile smo da kažemo ne. Mi ne gajimo božanstva, samo dostojanstvo. I zato naše bogove to ne peče više nego sopstvena tišina.
|
