|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
КОЛУМНА Књижевне радионице "КОРДУН"
Александра Ђорђевић
Храм саздан од сећања
Ми, девојчице са Балкана, берба осамдесетих, заручнице посткомунизма, научене смо да ћутимо. Над сломљеном чашом или лошом оценом, пред потребом или одлуком, опрхване страшћу или разочарањем, наше је било да погнемо главу и беспоговорно прихватимо – вољу ауторитета.Било је много оних који су полагали права на нас, од родитеља, преко учитеља и шалтерских радника, све до браће, а касније и супружника. Маца појела језик целој једној генерацији икс. Сећам се једног шамара. Двадесет седморо деце огледало су на сребрној површини једног језера и учило школу у природи. Ћућурили су и скривали се по ходницима, упадали у собе једни другима и просули причу о духовима. Наједном су ормари почели да цвиле, врата да шапућу и постељина да шушти. Инспектор уча кренуо је од собе до собе да погаси светла и ућутка гласове једног разиграног дана. Ушао је без куцања, сабласни дух у телу мог учитеља. Вриснула сам страхом двадесет седморо деце и осетила мук срамоте на свом образу. Пекао је док ми глас није прошао кроз танки прорез на ролетни и утопио се у језеру.Сећам се једне хаљине коју сам дуго меркала у излогу. Студенткиња мојих капацитета морала је да има мање поноса, а више уштеђевине, али било је обрнуто. Иако су ми рекли да бирам, иако су јемчили за мене и тврдили да је њихово моје, купили су моју вољу. Никад нисам добила жељену хаљину. Добијала сам годинама ону на лутки поред, јефтинију а дуготрајнију, квалитетнију и исплативију, али не и најлепшу.Сећам се жене која је од наших страхова исплела себи оклоп. Запослила је неколико нас извлачећи нам достојанство из држања палицом совјтеског диригента. Управљала је не само нашим покретом, већ и целом машинеријом родитеља, ученика и колега. Ништа није прошло испод њеног радара. Након што сам положила испит, отишла сам до тоалета да повратим три месеца скриване трудноће. Годину дана касније, пред својом наследницом, почаствовала ме је пљеском по рамену – Александра је била у позамашној трудноћи кад сам је запослила. Прогутала сам лаж и испустила тешку тишину одрастања у празне редове песме коју је певала моја мајка док ме је носила у стомаку:„Пионири малени, ми смо војска права, сваког дана растемо к'о зелена трава. Смрт фашизму а слобода народу, и мене ће моја мати пиониром звати.“Купили су лојалност наших родитеља дечјим песмама, заложили љубав у бронзу и гипс, хранили је топлим оброцима. И тако су једни отплаћивали тишину, док су други осигуравали моћ. Све што је било потребно јесте да слушају и гаје мале богове у себи. А кад добије нову генерацију својих малих богова: потомака, ученика и радника, песма ће се наставити, а од њих ће постати један једини – Бог. Ми, девојчице са Балкана, берба осамдесетих, заручнице посткомунизма, научиле смо да кажемо не. Ми не гајимо божанства, само достојанство. И зато наше богове то не пече више него сопствена тишина.
|
