detalj slike: KRK Art dizajn

LUNARNI OBRISI NA PEJZAŽIMA DUŠE

(Đoko Stojičić, „Nemoć odgonetke(zbirka pesama)“, Draganić, Beograd, 2003)

Verica Tadić

Religija pesnika je ona vera u kojoj se, u crkvi srca, pod pokroviteljstvom i uz blagoslov „patrijarha svesti“, duša moli i ispoveda. Ta molitva jeste intimni čin pojedinca, suočenog sa bezbroj zagonetki i iskušenja, ali je ona, istovremeno, i otvaranje prozora između sebe i drugih.

Naše zagonetke i iskušenja su baš ti drugi, sa čijih se emotivnih teritorija u naše živote sliva mnoštvo začuđujućih tokova i povezuje nas sa njihovim sudbinama. Boje i obrisi tih sudbina za nas su uhvatljivi samo ako širom otvorimo sopstvene prozore, koje bismo mogli nazvati i  z e n i c a m a    m i s l i, jer su samo osvetljene misli fluidi budućih preobražaja. Mogućnost doticanja zajedničkih istina.

Ako se složimo sa ocem Justinom da je „molitva prosfora umešena od suza i srca“, onda bismo za poeziju mogli reći da je posebna vrsta duhovnog i duševnog esperanta kojim se izražava lično osećanje teskobe i strepnje, egzaltacije i melanholije, ali i kosmopolitska osećajnost za opšteljudske probleme. Naš personalni, čulni i iskustveni doživljaj jeste važniji od svega na svetu, ali tek sjedinjeni u istom bolu osećamo koliko je naša lična patnja neznatna u odnosu na civilizacijske katastrofe.

Poetske poruke koje ispisuje Đoko Stojičić¹ u knjizi Nemoć odgonetke ²   pretočene su u jedno veliko Sunce ljudskosti i upućene svima nama. Pokloniti deo sebe i ovovekovnim nomadima, čija je ognjišta ugasilo neljudsko bezumlje, a porodice kao spore razvejao ratni vihor po nepoznatim i besputnim predelima, to je ono što uvek možemo da učinimo. Ublažavanje svekolike ljudske patnje smisao je i našeg života, i tkanje neuništive hristolike niti koja nas spaja sa drugim ljudima.

Duboko ubeđen da:

"Negde u nigdini, negde u beskraju,

Svaki se otkucaj našeg srca broji",

pa shodno tome, i obznanjuje ne samo ona povest koju sami stvaramo, nego i deo opšte tajne. Stojičić je u svojoj najlepšoj pesmi, himničnog oblika, „Lastavičje gnezdo na fresci Hilandara“, stihovima oduhovio jednu takvu obznanu ³.

„Iverak svečeve kosti“,  koji je donela lastavica  u gnezdo na fresci u Hilandaru, pre   velikog požara, koji je gotovo potpuno razorio ovu našu veliku lavru, Stojičić je sačuvao u stihovima, da ga i posle nestanka ima, kao što, uostalom, u pesmi uvek dovoljno ima mnogo toga, čega odavno nema: odbeglog detinjstva, nedosanjane ili izgubljene ljubavi, davno odletelih ptica, presahlih damara hlorofila, senki cvetnih oltara, odlomaka legendi i epova.

U pesmi je i vulkan koji se već gasi, šapat vode koji zamire. Tu su i kosti istorije, na čijim će ožiljcima budući arheolozi čitati zapise o stradanjima i uskrsnućima, a ponekad i „o čovekovoj sreći, koja se nikad nije obistinila“. Kost je iskonski veznik između čoveka i B o g a. Ona je „ fitilj nesagoriv“. Iz njene se srži smrvljeni delovi i ćele-kule u rebro nebesa pretaču. Taj iskonski veznik u poetskoj viziji Miodraga Pavlovića, Vaska Pope i Zlate Kocić prerasta u svesmisleni sadržaj i element stalne metamorfoze, i u sebi nosi i seme života i seme smrti. Dok jedno klija, drugo već truli, da bi opet proklijalo u nekom novom danu.

No, ma koliko tragali za poreklom zagonetnih pojava, ne možemo naći jasne i pouzdane odgovore, jer je u beskrajnom prostoru sve promenljivo i nepostojano i u svakom trenutku drugačije, a naše znanje samo delić osvešćene i osvetljene vremenske putanje. U tom ogromnom prostorno-vremenskom koordinatnom sistemu u kome je, kako je sjajno

zaključio Hegel, „sve promenljivo i samo je promena stalna“, ostajemo zarobljeni i nedorečeni. Ipak, „Nemoć odgonetke“ ne znači kraj traganju.

„Verujući da je ljubav odgovor na sve

Što pod Suncem ima svoje mesto... „

I da „izmišljena geografija“ ponekad može biti ne samo vrsta duhovnog egzila, nego i nova država u kojoj se okupljaju svi zanesenjaci koji veruju da mogu, bar malo, promeniti surovu stvarnost i energijom misli, koja putuje kroz sva vremena, dodirnuti ona lirska i uzvišena mesta u još neosvešćenim delovima ljudske psihe. Njihova su dela poput grafita na zidovima istorije.

U Stojičićevoj poeziji ima dosta toponima koji nas upućuju u oblasti, uslovno rečeno, virtuelne geografije. Uslovno zato što pitanje nad pitanjima je: Da li to što sanjamo i maštom dodirujemo, zaista negde postoji? Ili je taj novi kontinent, na kome se naše biografije stapaju sa životopisom cveta, stvorio „etički i poetički entuzijazam pesnika“, ?- kako zaključuje Saša Radojčić.

Od koje god pretpostavke da krenemo, doćićemo do iste (p r o) c e n e: samo humanističke ideje Đoke Stojičića mogu nas odvesti u lunarne predele, u kojima i cvet ima svoje svetilište. Iznedren iz ljudske krvi, kao bliski srodnik, on zajedno sa nama tvori onaj deo „nesagorivog fitilja“ koji će obasjati grafite na zidovima istorije, čak i onda kada se uruše i smrve.

„Geološko istraživanje podzemnih samoglasnika na mestu iščezlih“ vekova omogućiće novo oživljavanje.

Raspored pesama u zbirci „Nemoć odgonetke“ koncipiran je tako da slikovito simboliše ljudski hod kroz život. Šest ciklusa asocira na magiču brojku vezanu za stvaranje sveta, koja je ovde samo šifra, ključ, podsetnik.

Mada Stojičić ukazuje na opasno idolopoklonstvo prema brojevima kao meri  svega postojećeg, merljivog i nemerljivog, jer se tako zamagljuje suština,  gubi smisao subjektivne procene i ukida različitost, koja je najvažnije obeležje svakog živog bića, on poetskim proplamsajem dotiče magiju onih  brojeva koji su osnova harmonije i sklada u vaskolikoj Vasioni i imenioci čudesnih pojava, kao što su pre svega: nastanak i nestanak.

U uvodnom ciklusu „Dažd“ sve je još kap, obris, zrno slutnje, potraga za arkadijskim predelima. Ono što je u slikarskoj tehnici enformel, još netaknuto i nerazliveno: mrlja, tačka, delić linije. Nagoveštaj iz koga će se tek oformiti prava slika. Treptaj lista koji nije prenet u reč i rastopljen u etru duše. Neodgonetnut „jezik kojim ćute horizonti“ i neotkrivena nijansa koja nas sjedinjuje sa cvetom. To je, u stvari, ona neophodna priprema „za veliko putovanje u zemlju zaraznu od dobrote“.

„Zamke“ su ono što nas na tom putu čeka. Susret sa sopstvenim i tuđim nesavršenstvom. Prolaz kroz izazove: hoću-neću, smem-ne smem.

Na tom putovanju ima i osvita u blagorodnoj klimi juga, ptica koje u zlatnim kljunovima nose „dozivanje srećnih putnika“.

„Eho“ je odjek svake naše misli, prateći vokal svakog koraka. Povratna informacija o onome što činimo i ne činimo. Odjek ljudskog i neljudskog, božanskog i bezbožnog u nama. Trag iskustva. Horizont spoznaje.

A „taj eho, svesmisleni“ u zlatni letopis nas upisuje samo onda ako  „vratimo deci imperije igre i cvrkuta" i palimo iskre i tamo gde ni kamen na kamenu ostao nije. I ako umemo „da se odselimo u detinjstvo i zavaramo smrt (...) , da otmemo od zaborava još neku majčinu reč", i da u lekovitim gejzirima bajki lečimo bolesni prezent.

U ciklusu „Slivovi", poetska slika se razliva po razuđenim deltama iskustva, a filozofska rasprava sa sobom ističe kao dominantna tema. Tu uglavnom lično, svoje, personalno, izlazi iz opštih i kolektivnih sublimacija, destiliše se u sugestivno i iskustveno ja. Ono ja koje je, tek posle mnogih saznanja, steklo predstavu o sebi. O sebi jedinstvenom i neponovljivom. O jedinki kojoj ni bolna, ni uzbudljiva opšta iskustva ne pomažu mnogo. Ne spasavaju je od opšteg usuda i prolaznosti.

No, uprkos svemu, pesnik ne prihvata ulogu gubitnika, jer zna da postoji i nešto veće od omeđene linije života, a to su „sunčana pretraživanja zaboravljenih lepota“. U poslednja dva ciklusa, „Lozinke" i „Miljokazi", Stojičić nam otkriva zaboravljene lepote koje struje u prareči, praelementu, u svetovnom kutku bića. To su one vrednosti pohranjene i sačuvane u svetinjama, čoveku, prirodi. Izvori i vode, floralni obrisi i mirisi, i upornost pamćenja, to je ono što u pesniku živi, ma koliko druga obala bila nedokučiva i nesaznajna.

„"Biti istinit,

Sedeti kraj izvora

I ponavljati reči

Svoje majke,

Kao lozinku,

U slučaju da dospeš

U nepoznatu zemlju,

Gde ne znaš ni ljude,

Ni puteve."

Naučiti taj univerzalni jezik, u kome se u glasovima prirode prepoznaje predačka reč, iz koga izvire snaga zajedničkog osećanja uzvišenosti, znači biti prepoznat i tamo gde su svi drugi jezici privremeni i nedovoljno obuhvatni i jasni.

Urezani tragovi u pamćenju su jedini pouzdani znaci da je za potomstvo ostalo nešto lepo i neizbrisivo. Nešto očaravajuće, kao što su lunarni obrisi na pejzažima duše, u poeziji Đoka Stojičića,koji se šire i uzdižu iznad svake tame i  osvetljavaju delove puta koji će dopreti do tajne – tajne koja će sve više otkrivati znanja za najvažnije odgonetke.

________

1.       Đoko Stojičić (Medna 1936 – Beograd, 2021) bio je srpski književnik, publicista, ministar i ambasador Savezne Republike Jugoslavije u Češkoj republici.

Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Fakultetu Univerziteta u Beogradu 1962, a magistrirao je 1966. godine.
Bio je urednik „Studenta“,  „Nina“ ,  Obrazovnog programa Televizije Beograd , kao i  na drugim funkcijama u oblasti  Međunarodne kulture, nauke, prosvetne i tehničke saradnje. Objavio je 17 knjiga poezije, 2 drame, 3 putopisa i nekoliko knjiga eseja i studija.

 Dobitnik je brojnih književnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Pesme su mu prevedene na 20 stranih jezika.

2. Đoko Stojičić, „Nemoć odgonetke(zbirka pesama)“, Draganić, Beograd, 2003.

    3. Pesma Đoke Stojičića, „Lastavičje gnezdo na fresci Hilandara“ , nije deo Zbirke „Nemoć odgonetke“, objavljena je, kao separatno,  posebno izdanje( Izdavač, Globosino).

 Evo, kako autor objašnjava njen nastanak:

„Boravio sam u srpskom manastiru Hilandar na Svetoj Gori (Grčka), 19. jula 1993 godine.

Primetio sam na fresci gnezdo  i u njemu lastavicu sa ptićima. U gnezdo je, pored slamki i grančica, bilo ugrađeno i parče kosti, koje je lastavica mogla doneti sa nekog od grobova sveštenika koji su sahranjeni oko manastira. Rekao sam sebi: Napisaću pesmu Lastavičje gnezdo na fresci Hilandara! Ubrzo su mi se pojavila prva dva stiha koji će kasnije postati njen refren.

 Praštaj Svevišnji i Tvoja milosti, 

U gnezdu je iverak svečeve kosti.

Pesma je do  sada (2017) u listovima, časopisima i antologijama objavljena 72 puta na srpskom i prevedena i objavljena  na deset stranih jezika. Srpski kompozitor Kosta Babić i češki Karel Kučera komponovali su stihove ove pesme, a na Festivalu poezije Evrope u Napulju (2002) ova pesma je, u prevodu Ranke Kuić na engleski, dobila nagradu Iskija-oskar italijanske kulture.“

PODELITE OVAJ TEKST NA: