детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛУНАРНИ ОБРИСИ НА ПЕЈЗАЖИМА ДУШЕ

(Ђоко Стојичић, „Немоћ одгонетке(збирка песама)“, Драганић, Београд, 2003)

Верица Тадић

Религија песника је она вера у којој се, у цркви срца, под покровитељством и уз благослов „патријарха свести“, душа моли и исповеда. Та молитва јесте интимни чин појединца, суоченог са безброј загонетки и искушења, али је она, истовремено, и отварање прозора између себе и других.

Наше загонетке и искушења су баш ти други, са чијих се емотивних територија у наше животе слива мноштво зачуђујућих токова и повезује нас са њиховим судбинама. Боје и обриси тих судбина за нас су ухватљиви само ако широм отворимо сопствене прозоре, које бисмо могли назвати и  з е н и ц а м а    м и с л и, јер су само осветљене мисли флуиди будућих преображаја. Могућност дотицања заједничких истина.

Ако се сложимо са оцем Јустином да је „молитва просфора умешена од суза и срца“, онда бисмо за поезију могли рећи да је посебна врста духовног и душевног есперанта којим се изражава лично осећање тескобе и стрепње, егзалтације и меланхолије, али и космополитска осећајност за општељудске проблеме. Наш персонални, чулни и искуствени доживљај јесте важнији од свега на свету, али тек сједињени у истом болу осећамо колико је наша лична патња незнатна у односу на цивилизацијске катастрофе.

Поетске поруке које исписује Ђоко Стојичић¹ у књизи Немоћ одгонетке ²   преточене су у једно велико Сунце људскости и упућене свима нама. Поклонити део себе и ововековним номадима, чија је огњишта угасило нељудско безумље, а породице као споре развејао ратни вихор по непознатим и беспутним пределима, то је оно што увек можемо да учинимо. Ублажавање свеколике људске патње смисао је и нашег живота, и ткање неуништиве христолике нити која нас спаја са другим људима.

Дубоко убеђен да:

"Негде у нигдини, негде у бескрају,

Сваки се откуцај нашег срца броји",

па сходно томе, и обзнањује не само она повест коју сами стварамо, него и део опште тајне. Стојичић је у својој најлепшој песми, химничног облика, „Ластавичје гнездо на фресци Хиландара“, стиховима одуховио једну такву обзнану ³.

„Иверак свечеве кости“,  који је донела ластавица  у гнездо на фресци у Хиландару, пре   великог пожара, који је готово потпуно разорио ову нашу велику лавру, Стојичић је сачувао у стиховима, да га и после нестанка има, као што, уосталом, у песми увек довољно има много тога, чега одавно нема: одбеглог детињства, недосањане или изгубљене љубави, давно одлетелих птица, пресахлих дамара хлорофила, сенки цветних олтара, одломака легенди и епова.

У песми је и вулкан који се већ гаси, шапат воде који замире. Ту су и кости историје, на чијим ће ожиљцима будући археолози читати записе о страдањима и ускрснућима, а понекад и „о човековој срећи, која се никад није обистинила“. Кост је исконски везник између човека и Б о г а. Она је „ фитиљ несагорив“. Из њене се сржи смрвљени делови и ћеле-куле у ребро небеса претачу. Тај исконски везник у поетској визији Миодрага Павловића, Васка Попе и Злате Коцић прераста у свесмислени садржај и елемент сталне метаморфозе, и у себи носи и семе живота и семе смрти. Док једно клија, друго већ трули, да би опет проклијало у неком новом дану.

Но, ма колико трагали за пореклом загонетних појава, не можемо наћи јасне и поуздане одговоре, јер је у бескрајном простору све променљиво и непостојано и у сваком тренутку другачије, а наше знање само делић освешћене и осветљене временске путање. У том огромном просторно-временском координатном систему у коме је, како је сјајно

закључио Хегел, „све променљиво и само је промена стална“, остајемо заробљени и недоречени. Ипак, „Немоћ одгонетке“ не значи крај трагању.

„Верујући да је љубав одговор на све

Што под Сунцем има своје место... „

И да „измишљена географија“ понекад може бити не само врста духовног егзила, него и нова држава у којој се окупљају сви занесењаци који верују да могу, бар мало, променити сурову стварност и енергијом мисли, која путује кроз сва времена, додирнути она лирска и узвишена места у још неосвешћеним деловима људске психе. Њихова су дела попут графита на зидовима историје.

У Стојичићевој поезији има доста топонима који нас упућују у области, условно речено, виртуелне географије. Условно зато што питање над питањима је: Да ли то што сањамо и маштом додирујемо, заиста негде постоји? Или је тај нови континент, на коме се наше биографије стапају са животописом цвета, створио „етички и поетички ентузијазам песника“, ?- како закључује Саша Радојчић.

Од које год претпоставке да кренемо, доћићемо до исте (п р о) ц е н е: само хуманистичке идеје Ђоке Стојичића могу нас одвести у лунарне пределе, у којима и цвет има своје светилиште. Изнедрен из људске крви, као блиски сродник, он заједно са нама твори онај део „несагоривог фитиља“ који ће обасјати графите на зидовима историје, чак и онда када се уруше и смрве.

„Геолошко истраживање подземних самогласника на месту ишчезлих“ векова омогућиће ново оживљавање.

Распоред песама у збирци „Немоћ одгонетке“ конципиран је тако да сликовито симболише људски ход кроз живот. Шест циклуса асоцира на магичу бројку везану за стварање света, која је овде само шифра, кључ, подсетник.

Мада Стојичић указује на опасно идолопоклонство према бројевима као мери  свега постојећег, мерљивог и немерљивог, јер се тако замагљује суштина,  губи смисао субјективне процене и укида различитост, која је најважније обележје сваког живог бића, он поетским пропламсајем дотиче магију оних  бројева који су основа хармоније и склада у васколикој Васиони и имениоци чудесних појава, као што су пре свега: настанак и нестанак.

У уводном циклусу „Дажд“ све је још кап, обрис, зрно слутње, потрага за аркадијским пределима. Оно што је у сликарској техници енформел, још нетакнуто и неразливено: мрља, тачка, делић линије. Наговештај из кога ће се тек оформити права слика. Трептај листа који није пренет у реч и растопљен у етру душе. Неодгонетнут „језик којим ћуте хоризонти“ и неоткривена нијанса која нас сједињује са цветом. То је, у ствари, она неопходна припрема „за велико путовање у земљу заразну од доброте“.

„Замке“ су оно што нас на том путу чека. Сусрет са сопственим и туђим несавршенством. Пролаз кроз изазове: хоћу-нећу, смем-не смем.

На том путовању има и освита у благородној клими југа, птица које у златним кљуновима носе „дозивање срећних путника“.

„Ехо“ је одјек сваке наше мисли, пратећи вокал сваког корака. Повратна информација о ономе што чинимо и не чинимо. Одјек људског и нељудског, божанског и безбожног у нама. Траг искуства. Хоризонт спознаје.

А „тај ехо, свесмислени“ у златни летопис нас уписује само онда ако  „вратимо деци империје игре и цвркута" и палимо искре и тамо где ни камен на камену остао није. И ако умемо „да се одселимо у детињство и заварамо смрт (...) , да отмемо од заборава још неку мајчину реч", и да у лековитим гејзирима бајки лечимо болесни презент.

У циклусу „Сливови", поетска слика се разлива по разуђеним делтама искуства, а филозофска расправа са собом истиче као доминантна тема. Ту углавном лично, своје, персонално, излази из општих и колективних сублимација, дестилише се у сугестивно и искуствено ја. Оно ја које је, тек после многих сазнања, стекло представу о себи. О себи јединственом и непоновљивом. О јединки којој ни болна, ни узбудљива општа искуства не помажу много. Не спасавају је од општег усуда и пролазности.

Но, упркос свему, песник не прихвата улогу губитника, јер зна да постоји и нешто веће од омеђене линије живота, а то су „сунчана претраживања заборављених лепота“. У последња два циклуса, „Лозинке" и „Миљокази", Стојичић нам открива заборављене лепоте које струје у праречи, праелементу, у световном кутку бића. То су оне вредности похрањене и сачуване у светињама, човеку, природи. Извори и воде, флорални обриси и мириси, и упорност памћења, то је оно што у песнику живи, ма колико друга обала била недокучива и несазнајна.

„"Бити истинит,

Седети крај извора

И понављати речи

Своје мајке,

Као лозинку,

У случају да доспеш

У непознату земљу,

Где не знаш ни људе,

Ни путеве."

Научити тај универзални језик, у коме се у гласовима природе препознаје предачка реч, из кога извире снага заједничког осећања узвишености, значи бити препознат и тамо где су сви други језици привремени и недовољно обухватни и јасни.

Урезани трагови у памћењу су једини поуздани знаци да је за потомство остало нешто лепо и неизбрисиво. Нешто очаравајуће, као што су лунарни обриси на пејзажима душе, у поезији Ђока Стојичића,који се шире и уздижу изнад сваке таме и  осветљавају делове пута који ће допрети до тајне – тајне која ће све више откривати знања за најважније одгонетке.

________

1.       Ђоко Стојичић (Медна 1936 – Београд, 2021) био је српски књижевник, публициста, министар и амбасадор Савезне Републике Југославије у Чешкој републици.

Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Факултету Универзитета у Београду 1962, а магистрирао је 1966. године.
Био је уредник „Студента“,  „Нина“ ,  Образовног програма Телевизије Београд , као и  на другим функцијама у области  Међународне културе, науке, просветне и техничке сарадње. Објавио је 17 књига поезије, 2 драме, 3 путописа и неколико књига есеја и студија.

 Добитник је бројних књижевних награда у земљи и иностранству. Песме су му преведене на 20 страних језика.

2. Ђоко Стојичић, „Немоћ одгонетке(збирка песама)“, Драганић, Београд, 2003.

    3. Песма Ђоке Стојичића, „Ластавичје гнездо на фресци Хиландара“ , није део Збирке „Немоћ одгонетке“, објављена је, као сепаратно,  посебно издање( Издавач, Globosino).

 Ево, како аутор објашњава њен настанак:

„Боравио сам у српском манастиру Хиландар на Светој Гори (Грчка), 19. јула 1993 године.

Приметио сам на фресци гнездо  и у њему ластавицу са птићима. У гнездо је, поред сламки и гранчица, било уграђено и парче кости, које је ластавица могла донети са неког од гробова свештеника који су сахрањени око манастира. Рекао сам себи: Написаћу песму Ластавичје гнездо на фресци Хиландара! Убрзо су ми се појавила прва два стиха који ће касније постати њен рефрен.

 Праштај Свевишњи и Твоја милости, 

У гнезду је иверак свечеве кости.

Песма је дo  сада (2017) у листовима, часописима и антологијама објављена 72 пута на српском и преведена и објављена  на десет страних језика. Српски композитор Коста Бабић и чешки Карел Кучера компоновали су стихове ове песме, а на Фестивалу поезије Европе у Напуљу (2002) ова песма је, у преводу Ранке Куић на енглески, добила награду Искија-оскар италијанске културе.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: