detalj slike: KRK Art dizajn

Magla

    Gusta, siva magla pojavila se niotkuda ; puzala je kroz prašnjave ulice polako ispunjavajući svaki ćošak, sve dok nije pronašla put ka samom centru Gaobinga.

    Tai je maglu posmatrala sa prozora na najvišem spratu hotela.  Videla je ceo  centar i bedne uličice iza njega, kuće raspalih krovova i ribljih mirisa koji su joj se uvlačili u sobu. Na samoj granici horizonta, neumoljiva kao sudbina, nalazila se ljuštionica riže- u kojoj su davno sahranjeni snovi njenih roditelja, kao i njeni snovi.

   Debeli gradonačelnik stajao je ispred rezidencije, i smejao se na grubu šalu Tainog makroa. Društvo im je pravio šef policije. Ljudožderstvo na delu. Posmatrala je kanibale koji su žderali sudbine malih, običnih i nemoćnih  ljudi. 

   Magla im se polako primicala, ali oni kao da je nisu bili svesni. Tain pogled skrenu na drugu stranu. Ljuljaška je imala neobičnog , ali redovnog gosta : malog, plišanog pandu sa čudnim imenom- Ljutko. Ganzi, sitna crnokosa devojčica svaki dan je donosila pandu na isto mesto. Tai je poznavala- devojčica je bila siroče, i ponekad, kad bi mušterije bile široke ruke, Tai bi devojčici kupovala  hrane i kolača.

  Tai zatvori oči. Životinja iza nje upirala je iz sve snage. Treća mušterija od jutros, ali ovaj je bio najgori. Prvi je tražio da ga gazi štiklama i bičuje do krvi. Drugi je bio još gori. Nisu radili ništa- tražio je samo da je drži za ruku. Užasno ju je nervirala ljubopitljivost klijenta, hteo je da zna sve o njoj, njenim roditeljima, porodici, prijateljicama.. morala je da sluša žalopojke o njegovoj ženi, njenoj posesivnosti i proganjanju, kako je navodno  ljubomornija od svih koje je imao...sumnjala je da je taj ikad video žensko van bordela. Ali ovaj treći... gotovo da je poželela nazad onu dvojicu.  Mlad i snažan kao bik, surov i sirov, pumpao je bez ikakvog osećaja da je pod njim nežno žensko telo. Ponašao se kao da je ona životinja,  ljubimče s kojim može da radi šta hoće.

   Osećala je da se događa nešto nesvakidašnje, dolazak magle kao da joj je probudio nadu u čudo. Utehu odavno nije nalazila u živima. Ponekad je noću razgovarala s duhovima  roditelja, koji su joj šaputali sa grana drveća koliko je lepa i neobična. To bi joj pomoglo da prebrodi noć. Pričali su joj kako se ljupko oblači i kako će zauvek biti njihova mala princeza. Kada ju je prvi put nasilno uzeo šef policije, i kada joj je ljigavčeva ruka rasparala  gaćice, duhovi su joj pomogli da preživi. Bez njih bi se sigurno ubila.

  Nakon što  je životinja konačno svršila, Tai je čula vrisak. Ganzi. Otvorila je oči i kroz maglu nazrela siluete tela. Trebalo joj je nekoliko sekundi da prepozna tela. Makro, gradonačelnik, šef policije, krojač... kockari, lopovi, siledžije... na desetine, stotine tela je  ležalo svuda. Jedini živi stvor napolju je bila Ganzi. Vrištala je dok joj se magla polako primicala.

  Prokleti bili, pomisli Tai- šta god da vas je pobilo, dobru je stvar učinilo...

  Ganzi je i dalje vrištala. Osećaj zadovoljstva polako je napuštao Tai. Nešto bi trebala da učini za devojčicu. Okrenula se da kaže klijentu da ode, i vrisnula ; životinja je posmatrala praznim, ukočenim pogledom. Prisilila se da ga dodirne. Hladan kao led. Tai je još jednom vrisnula i istrčala iz sobe. Preskakala je preko mrtvih tela. Kada je stigla do hola, u nju su zurili mrtvački pogledi recepcionara. Otvorila je vrata i istrčala u maglu.

  Čula je da je Ganzi doziva. Potrčala je i uspela da uhvati devojčicu pre nego što je magla progutala. Pokušala je da se probije sporednim uličicama, ali svuda je nailazila na zid od magle i mrtvih tela na zemlji. U jednom trenutku shvatila je da više nema kuda ; milovala je devojčicu po kosi, moleći se za brz i bezbolan kraj.

  Iz magle joj se javio glas. Nije to bio nežni šapat njenih roditelja, već glas  snažnog, moćnog duha. Parao je uši i mozak, reči  pretvarao u vrisak.

  ,, Tražim novog Sakupljača. ’’ Tada nije razumela. Nadala se da će duh biti milostiv, i poslati je brzo kod roditelja, da zajedno šapuću u sutonu.

  Nanging je dremao u podne,  spržen vrelim tropskim suncem. Gradu su se približavali neobični putnici. Vitka, lepa devojka na visokim štiklama, u naručju je nosila sitnu devojčicu. Devojčica je jednom rukom grlila plišanog pandu, a drugom stiskala digitron.

  Iza putnika, kuljala je  siva magla.

  ,, Koliko duša ? ’’, progovorio je glas iz magle.

 ,,54 800.’’, odgovori Tai.

 ,, Preciznije.‘’, glas je odavao izvesnu dozu nestrpljivosti.

  Sitna devojčica brzo poče da pritiska digitron. Tai je pomilova po kosi, i prenese rezultate koje je Ganzi dobila.

  ,, 50 000 grešnih. Čistih- 4800. Uglavnom novorođenčadi, nešto bolesne dece,  stotinjak kurvi i nekoliko budističkih sveštenika. ‘’, izdeklamovala je Tai.

  ,, U redu.’’, reče glas. ,,Čiste pusti da izađu iz grada. Za ostale… proceduru znaš. Imaš li nekih  pitanja ? ’’.

  ,, Ako dozvolite, kao i obično… pozabavila bih se lično makroima, policajcima i političarima... to je mali procenat. Imate dovoljno duša da budete siti dva-tri meseca, do sledećeg obroka. Molim vas za Ganzi...  izrazila je  želju da se lično pobrine za mučitelje životinja. ’’

  ,, Prihvaćeno. ‘’, odgovori glas.

   Beznogi prosjak je bio prvi stanovnik Nanginga koga su ugledali. Tai mu spusti nešto novčića u dlan, a onda mu iščupa dušu. Umro je sa izrazom sreće na licu.  Magla se namah promeškolji, njene  konture kao da postadoše jasnije.

  Grad je mirno čekao goste ; otvorenih  pijaca, restorana, ribarnica, koje su pozivale  gladne putnike da svrate i prezalogaje. Nije ni slutio  da ovi putnici imaju drugačije navike u vezi ishrane.

  Gusta, siva magla polako poče da ulazi u grad.

Odlomak iz priče ,,Srce Dinare'' (iz istoimene zbirke priča):

Nije više mislio o zmijama, šakalu i mini, morao je da pažljivo gleda ispred sebe, jer su kamenite padine kojima se verao, bile prilično strme i nezgodne. Ali širina prostranstva koje se pred njim otvaralo, odvlačila mu je pogled. Dinara se spuštala duboko dole, čas u strmim obroncima i stranama, čas u stepenasto izvajanim kamenim terasama. Kad bi samo mogao svesti svu tu silinu i raznolikost, na jedno jedino lice, skinuti sa tog lica gipsani odlivak, u nadi da mu se ukaže planina u svoj svojoj suštastvenosti, ali to, znao je, nije bilo moguće. Sistem kojim je hodio bio je toliko složen da je sumnjao da će ga ikad moći sasvim razumeti. Negde dole hiljadu i kusur metara niže ležala je Glavaš kula, Polača, Kninska Krajina i Knin su se pružali u daljini, a kras Dalmacije tekao je u neprekidnom kretanju sve  do plavih voda Jadrana. Ovuda su nekada hodili Rimljani, Iliri, Dalmati, Tribali, Stari Sloveni, ovde se borilo protiv Osmanlija i Vermahta, život se iznova i iznova sukobljavao sa smrću, i uvek se podizao kao Feniks iz pepela. Sada je, međutim, izgledalo kao da je taj život na umoru; kao da se izmorio od beskonačnih ratova i bitaka, i digao napokon ruke od svega. Kao da je poslednji rat koji je ovuda protutnjao bio gori od svih drugih, i uspeo ono što nije uspelo prethodnim-da gotovo u potpunosti ugasi iskru života koja je oduvek ovde tinjala. Neka bolesna, neizmerno zaglušujuća tišina polegla je po prostranstvu Krajine i Dalmacije. Oseti bolan ubod tuge. Celom krajoliku trebalo je izlečenje, izlečenje od tuge, samoće i pustoši.

Odlomak iz priče Nebeska zvona (iz istoimene zbirke):

    Nekoliko stvari dogodilo se istovremeno ; u porti manastira niotkud se pojavilo sunce ; da, blistavo malo sunce koje je svojim zracima spržilo svaki i najmanji trag sivila. Vejn strahovito zaurla, ovaj put ne trijumfalno već gubitnički. Pukotina se naglo suzila, a zatim i potpuno nestala ; učinilo mi se u trenucima dok se povlačila, da daleko na horizontu u njoj vidim lica Đurđa Brankovića i Jerine, sedeli su okruženi svojim velikašima u dvorani srpskog srednjevekovnog dvora ; bože, čini mi se da su i pogledali u našem pravcu. Ali nisam znala mogu li da nas vide. Mogu li da zavire u naše vreme. Vejn je pao na kolena, potpuno  skrhan. Pred našim očima je kopnila njegova snaga, njegova ličnost. Sila koja ga je obuzela nestala je, napustila je telo i um koji je koristila, i to telo i um su sada bili samo prazna ljuštura. Raspadao se u prah. Još jednom, poslednji put, zvona su snažno zazvonila, a onda utihnula. Taj poslednji zvon doneo je snažan vetar u manastir, koji je pokupio i poterao ono što je ostalo od Vejna. Istrčali smo napolje ( dobro ne baš istrčali ; Milan je hramao, ja i pisac smo se jedva vukli, samo je Marija mogla da potrči ) i posmatrali završni čin obračuna na nebu. Nešto praha koje je nekad bilo Vejn posivelo je na nebu ; ali onda ga ponovo udari snažan nalet vetra i ovaj put ga potpuno razveja u ništavilo.

  Onda sve utihnu. Nestalo je sunca, vetra i zvona. Nije više bilo ni Vejna ni sivila. Kapija se zatvorila.

Nadala sam se –zauvek

PODELITE OVAJ TEKST NA: