О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МАГЛА

Борис Мишић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Магла


    Густа, сива магла појавила се ниоткуда ; пузала је кроз прашњаве улице полако испуњавајући сваки ћошак, све док није пронашла пут ка самом центру Гаобинга.
    Таи је маглу посматрала са прозора на највишем спрату хотела.  Видела је цео  центар и бедне уличице иза њега, куће распалих кровова и рибљих мириса који су јој се увлачили у собу. На самој граници хоризонта, неумољива као судбина, налазила се љуштионица риже- у којој су давно сахрањени снови њених родитеља, као и њени снови.
   Дебели градоначелник стајао је испред резиденције, и смејао се на грубу шалу Таиног макроа. Друштво им је правио шеф полиције. Људождерство на делу. Посматрала је канибале који су ждерали судбине малих, обичних и немоћних  људи. 
   Магла им се полако примицала, али они као да је нису били свесни. Таин поглед скрену на другу страну. Љуљашка је имала необичног , али редовног госта : малог, плишаног панду са чудним именом- Љутко. Ганзи, ситна црнокоса девојчица сваки дан је доносила панду на исто место. Таи је познавала- девојчица је била сироче, и понекад, кад би муштерије биле широке руке, Таи би девојчици куповала  хране и колача.
  Таи затвори очи. Животиња иза ње упирала је из све снаге. Трећа муштерија од јутрос, али овај је био најгори. Први је тражио да га гази штиклама и бичује до крви. Други је био још гори. Нису радили ништа- тражио је само да је држи за руку. Ужасно ју је нервирала љубопитљивост клијента, хтео је да зна све о њој, њеним родитељима, породици, пријатељицама.. морала је да слуша жалопојке о његовој жени, њеној посесивности и прогањању, како је наводно  љубоморнија од свих које је имао...сумњала је да је тај икад видео женско ван бордела. Али овај трећи... готово да је пожелела назад ону двојицу.  Млад и снажан као бик, суров и сиров, пумпао је без икаквог осећаја да је под њим нежно женско тело. Понашао се као да је она животиња,  љубимче с којим може да ради шта хоће.
   Осећала је да се догађа нешто несвакидашње, долазак магле као да јој је пробудио наду у чудо. Утеху одавно није налазила у живима. Понекад је ноћу разговарала с духовима  родитеља, који су јој шапутали са грана дрвећа колико је лепа и необична. То би јој помогло да преброди ноћ. Причали су јој како се љупко облачи и како ће заувек бити њихова мала принцеза. Када ју је први пут насилно узео шеф полиције, и када јој је љигавчева рука распарала  гаћице, духови су јој помогли да преживи. Без њих би се сигурно убила.
  Након што  је животиња коначно свршила, Таи је чула врисак. Ганзи. Отворила је очи и кроз маглу назрела силуете тела. Требало јој је неколико секунди да препозна тела. Макро, градоначелник, шеф полиције, кројач... коцкари, лопови, силеџије... на десетине, стотине тела је  лежало свуда. Једини живи створ напољу је била Ганзи. Вриштала је док јој се магла полако примицала.
  Проклети били, помисли Таи- шта год да вас је побило, добру је ствар учинило...
  Ганзи је и даље вриштала. Осећај задовољства полако је напуштао Таи. Нешто би требала да учини за девојчицу. Окренула се да каже клијенту да оде, и вриснула ; животиња је посматрала празним, укоченим погледом. Присилила се да га додирне. Хладан као лед. Таи је још једном вриснула и истрчала из собе. Прескакала је преко мртвих тела. Када је стигла до хола, у њу су зурили мртвачки погледи рецепционара. Отворила је врата и истрчала у маглу.
  Чула је да је Ганзи дозива. Потрчала је и успела да ухвати девојчицу пре него што је магла прогутала. Покушала је да се пробије споредним уличицама, али свуда је наилазила на зид од магле и мртвих тела на земљи. У једном тренутку схватила је да више нема куда ; миловала је девојчицу по коси, молећи се за брз и безболан крај.
  Из магле јој се јавио глас. Није то био нежни шапат њених родитеља, већ глас  снажног, моћног духа. Парао је уши и мозак, речи  претварао у врисак.
  ,, Тражим новог Сакупљача. ’’ Тада није разумела. Надала се да ће дух бити милостив, и послати је брзо код родитеља, да заједно шапућу у сутону.
 
  Нангинг је дремао у подне,  спржен врелим тропским сунцем. Граду су се приближавали необични путници. Витка, лепа девојка на високим штиклама, у наручју је носила ситну девојчицу. Девојчица је једном руком грлила плишаног панду, а другом стискала дигитрон.
  Иза путника, куљала је  сива магла.
  ,, Колико душа ? ’’, проговорио је глас из магле.
 ,,54 800.’’, одговори Таи.
 ,, Прецизније.‘’, глас је одавао извесну дозу нестрпљивости.
  Ситна девојчица брзо поче да притиска дигитрон. Таи је помилова по коси, и пренесе резултате које је Ганзи добила.
  ,, 50 000 грешних. Чистих- 4800. Углавном новорођенчади, нешто болесне деце,  стотињак курви и неколико будистичких свештеника. ‘’, издекламовала је Таи.
  ,, У реду.’’, рече глас. ,,Чисте пусти да изађу из града. За остале… процедуру знаш. Имаш ли неких  питања ? ’’.
  ,, Ако дозволите, као и обично… позабавила бих се лично макроима, полицајцима и политичарима... то је мали проценат. Имате довољно душа да будете сити два-три месеца, до следећег оброка. Молим вас за Ганзи...  изразила је  жељу да се лично побрине за мучитеље животиња. ’’
  ,, Прихваћено. ‘’, одговори глас.
   Безноги просјак је био први становник Нангинга кога су угледали. Таи му спусти нешто новчића у длан, а онда му ишчупа душу. Умро је са изразом среће на лицу.  Магла се намах промешкољи, њене  контуре као да постадоше јасније.
  Град је мирно чекао госте ; отворених  пијаца, ресторана, рибарница, које су позивале  гладне путнике да сврате и презалогаје. Није ни слутио  да ови путници имају другачије навике у вези исхране.
  Густа, сива магла полако поче да улази у град.
 
Одломак из приче ,,Срце Динаре'' (из истоимене збирке прича):
Није више мислио о змијама, шакалу и мини, морао је да пажљиво гледа испред себе, јер су камените падине којима се верао, биле прилично стрме и незгодне. Али ширина пространства које се пред њим отварало, одвлачила му је поглед. Динара се спуштала дубоко доле, час у стрмим обронцима и странама, час у степенасто извајаним каменим терасама. Кад би само могао свести сву ту силину и разноликост, на једно једино лице, скинути са тог лица гипсани одливак, у нади да му се укаже планина у свој својој суштаствености, али то, знао је, није било могуће. Систем којим је ходио био је толико сложен да је сумњао да ће га икад моћи сасвим разумети. Негде доле хиљаду и кусур метара ниже лежала је Главаш кула, Полача, Книнска Крајина и Книн су се пружали у даљини, а крас Далмације текао је у непрекидном кретању све  до плавих вода Јадрана. Овуда су некада ходили Римљани, Илири, Далмати, Трибали, Стари Словени, овде се борило против Османлија и Вермахта, живот се изнова и изнова сукобљавао са смрћу, и увек се подизао као Феникс из пепела. Сада је, међутим, изгледало као да је тај живот на умору; као да се изморио од бесконачних ратова и битака, и дигао напокон руке од свега. Као да је последњи рат који је овуда протутњао био гори од свих других, и успео оно што није успело претходним-да готово у потпуности угаси искру живота која је одувек овде тињала. Нека болесна, неизмерно заглушујућа тишина полегла је по пространству Крајине и Далмације. Осети болан убод туге. Целом крајолику требало је излечење, излечење од туге, самоће и пустоши.
 
Одломак из приче Небеска звона (из истоимене збирке):
    Неколико ствари догодило се истовремено ; у порти манастира ниоткуд се појавило сунце ; да, блиставо мало сунце које је својим зрацима спржило сваки и најмањи траг сивила. Вејн страховито заурла, овај пут не тријумфално већ губитнички. Пукотина се нагло сузила, а затим и потпуно нестала ; учинило ми се у тренуцима док се повлачила, да далеко на хоризонту у њој видим лица Ђурђа Бранковића и Јерине, седели су окружени својим великашима у дворани српског средњевековног двора ; боже, чини ми се да су и погледали у нашем правцу. Али нисам знала могу ли да нас виде. Могу ли да завире у наше време. Вејн је пао на колена, потпуно  скрхан. Пред нашим очима је копнила његова снага, његова личност. Сила која га је обузела нестала је, напустила је тело и ум који је користила, и то тело и ум су сада били само празна љуштура. Распадао се у прах. Још једном, последњи пут, звона су снажно зазвонила, а онда утихнула. Тај последњи звон донео је снажан ветар у манастир, који је покупио и потерао оно што је остало од Вејна. Истрчали смо напоље ( добро не баш истрчали ; Милан је храмао, ја и писац смо се једва вукли, само је Марија могла да потрчи ) и посматрали завршни чин обрачуна на небу. Нешто праха које је некад било Вејн посивело је на небу ; али онда га поново удари снажан налет ветра и овај пут га потпуно развеја у ништавило.
  Онда све утихну. Нестало је сунца, ветра и звона. Није више било ни Вејна ни сивила. Капија се затворила.
Надала сам се –заувек
 
 
                                                     
 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"