O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


MITA KUMRIJA

Đoka Filipović
detalj slike: KRK Art dizajn


KOBOJAGI

- roman na sremačkom dijalektu, donosimo u nastavcima,

autor: Đoka Filipović



Mita Kumrija 


1


Ništa se ti, čedo moje, ne sekiraj. Sve ću jatebeka, da kažeš, potanko ispripovedati, al'pazi.…Samo ono što je za pripovedanje i što sam kadar setiti se. Ne bi'volôda štogod izvrnem,pa posle da kažedu:
"Otac ga jebôikumriju! Mator keša, a vi'š ti kako laže."
         Odakle ćeš da počnem?Tako je, imaš pravo…Ka' si u kak'om poslu,kreni tamo di si stao,a u divanu nije zgoreg početi od početka. Ka'sam se rodijo, di sam se rodijo i što sam se rodijo...
         Na koji dan uoči Svetog Nikole…Dva'es' i treće…U ovoj kući ovdena velika je radost bila…Danici i Milošu Filipoviću rodilo se četvrto dete.
         Kazô bi sad kogod na to :
         "Četvrto dete, mo'š misliti! Imadu se zagule čemu i  radovati."
         Jeste, jebeš ga! Na onol'ku sirotinju nije im puno dečurlije ni falilo, al' kako bi ti kazôFalilo je jedno muško.
         Što 'no kažedu…Dobila otadžbina vojnika, dobila kuća naslednika pa svi radosni i veseli,a najviše moj deda Marko. Bábov otac. Triput su ga iz bircuza iznosili, triput mu papuče po šoru tražili, al' dobro…S tri prsta se Srbin i krsti.
         Ka'se radost stišala,valjalo je sad detetu ime nadenuti. Nisu,grešni,smeli ništa unapred na tu atresu slati, da ne ureknu. Triput su već ženska imena smišljali.  Da se kojim slučajom ičetvrto potrefilo, ne smem,čedo,ni da mislim kako bi to preživili.
         Bába je navijo da budem Marko. Dedino ime, pa da kažeš i lepo je, al' badava kad neće mati o tom ni da divani.Nije ona imala ništa protiv svekra, baš napro-tiv…Poštivala ga je i pod starost dvorila, da joj niko ništa nije mogô zameriti, al' eto…Računala je valjda ka'se tol'ko napatila da rodi muško, red je da mu ona iime nadene.
         Majka Mara, ocova mati, kôisvaka pametna svekrva nije se mlogo obazirala na snajine fantazije. Držala je žena ka'se dete rodilo uoči Nikoljdana, bogom je dano da bude Nikola. Pa dobro…I to je, da kažeš, lepo ime.
         Dan za danom izmiče,a situacija se sve više zao-štrava. Niko nikom ne da pardona,a kako bi to ovi poli-tičari danaske kaz'li, niko s nikim neće u ko'liciju. On ga jebo iko'liciju, jel'se tako kaže?
         Kad je deda Marko vidijo zla očima,stavi on bábu pred sebe:
         "Miloše,sine,'aj' da prekinemo ovu komendiju oko deteta. Smejaće nam se svet. O'ma'da si o'šô kod kum Toše po ime."
         Dobro... Taki je, da kažeš i red, al' jebôti sad i kumove i onog koi'je izmislijo. Da je na posedak o'šô triput bi se već vratijo,a čekadu ga ovi kotkuće kô ozebô sunce. Radi su ljudi da čujedu šta je kum odlučijo,al' 'oćeš očin štogod čuti.
         Drugi dan o slavi... Polak sela svečari, a ona druga polovina bila u gostima. Kum Toši se nezgodno zalomilo,  pa što kod kumine familije, što tudekana po komšiluku, sedam je kuća obišô. Nije,kaže,tol'ko mlogo ni popijo kol'ko ga sad bole glava. Ni rasol ne pomaže….
         "Ne mogu,kume,'vako marod ništa da se izjašnjavam. Daće Bog, za koji dan ga krstimo,pa sve'š čuti."
         Nije mojima to pravo,al' šta sad mo'š. Nema druge neg'daj poitaj da se zakaže krštenje. Ko će ići kod pope?Iće bába. ô bi rado deda Marko,al' kod njega, po tom pitanju, ozbiljna smetnja. Ako mu da Bog da je dočeka, na Lazarevu subatu, biće puni'pet godina kako s pop Jankom ne divani. Nisu oni ni ranije u velikoj ljubavi bili,al' se nisu puno ni petljali. Tek tol'ko...
        "Pomoz Bog,gospodine!"
        "Bog ti pomogo,Marko!"
        E,jedareda, digô ovaj ruke od obojice. Sporečkali se nešto na jutrenju,pa 'aj'sad da u porti dovrše.
        "Mani se,popo,ćorava posla...Koji ti je andrak?"
        Badava... ôđavo u popu pa mu ne da mira. Nema više te poganštine kojamu iz ustanije izišla,pa naposletku,opsuje on dedi mater. Ej,naopako... Pred onol'kim svetom pa ko bi mu to općutô. Ščepô ga ovaj za gušu I par puti ljucki prodrmô. Trese se mantija na popi,al' kogod da je popadija otoič oprala i okačila na konopac da se suši.
         Skočijo svet da spašava popu,al' neće to ići tako lako. Ne pušta ga deda Marko dok mu ne počupa bradu.
         "Ne mo'š ti biti popa ka'si tako brezobrazan. Jebô te vladika,što te 'vamo dovô."
         Od tog dana, ne mogu se očima glediti. Kad ono za Đurđica celivadu kolač, ako popa pogledi ulevo, deda će o'ma'udesno iobrnuto.
         S bábom, kako-tako…Nije on kriv što mu je otac tak'a zagula, pa sad popi kômalkoi neprijatno. Ne bi čovek volô da ispadne da se, nedôBog, našoj kući inati al'...
         "Miloše,sine,pušku u meneka da uperiš,nemam di da udenem krštenje. Strpi se malko. Eto o'ma'posle Bogo-javljenja, od volje ti koji ćeš dan."
         Dobro…Daće Bog dočekaćemo mi i Bogojavljenje,a do Bogojavljenja kako kome odgovaralo,tako me izvao…Kad nema tudekana ni svekra ni svekrve, mati mi tepa:
         "Mamin Siniša…"
         Majka, opet, sigurna da će biti po njenom,pa već na-veliko pošoru polemiše:
         "Naš Nikolica sve na Filipoviće povukÔNema Danicinog, al'tolko!"
         Deda Marko se, kobojagi, ništa ne izjašnjava,al' kad ugrabi priliku evo ti i njega kod kolevke :
        "Ime dedino, samo da ti meneka porasteš. Mater im jebem svima, nećemo izlaziti iz bircuza….Puj, puj!"
Lepo su moji dočekali kumove,a lepo se, bogami, iovi odazvali. Nije šala... Staro je to kumstvo,a uz to, ako vele ljudi, 'ajd'još ito da obavimo pa valjda će se sad igrešna kuma malko odmoriti. Ne kažem, naopako, da su se digod požalili,al' i da jesu, treba ljude razumeti.Zaređôti moj Miloš,pa čet'ri godine zaredom, 'ajd'kume isprsi se...
"Vidi,Tošo,kako je lep…Pljunuti Miloš."
"Jes', bog me ubijo,ako nije. Da izvinedu stari kumovi,kô da ga je na indigo pravijo."
Potvrdjuje kum itura banku pod jastuk.
"Evo,kumić moj,da kupiš mladu. Ako da Bog da budeš drčan na bábu,nećemo dugo čekati."
U to su doba ovdena zdravo jake zime bile. Uu, ove sudanaske kô sigračke. Jeste,čedo, ovog mi krsta.Poremetilo se nebo, ka'ti ja kažem, a kako i ne bi ka'su tol'ke raketle u njega ispucali. Pentraju se one zagule američke na mesec...Di će,u materinu, vrat skrljali!Da je Bogu milo živo čeljade ondeka viditi,sam bi ga stvorijo, ne bi na nji'tol'ke godine čeko. Al''ajd'sad, nije moje da o tom sudim.
Ovo sam ja 'teo da ti kažem: ka' su se kumovi tako lepo privatili,nikom se još u ladnu crkvu ne žuri,a kum Toši obaška. Od Nikoljdana se kol'ko, da kažeš,i povratijo, al' sustigli ga Božić i Nova godina. Sa slave na slavu, od jednog astala ustani,za drugi se primakni,i svukuda samo jedi ipij. Da ti mlogo,ne dužim,nacvrcan je i došô pa sad opet ispočetka. 'Ajd'jednu s deda Markom, drugu sabábom.Jednu vruću, drugu presnu,pa počô već dobro da prepliće jezikom:
"Znaš ti kume kaki sam bostan letoske imô?"
"Znam kume.Alal ti vera!"
"Kaže meneka komšija Gliša: - Nemoj Tošo tol'ko đu-breta mećati..."
Gre'ota je,čedo,rođenog kuma ogovarati, al' kako bi ti kazô, za ovog našog nije to ni neka tajna bila.Nema te snaše u selu da je kadra nadlajati ga, a kad malko popije, naopako...Ne mo'š od njega do reči doći,al' ne može sad njega Danica puno ni čekati...
"Jel',kume, šta si odlučijo?...Kako će se zvati naš deran?"
"Mita…"
Kakav Mita, bog te jebôitebe iMitu... Di to nađe? Zinuli svi kô tičići u gnjizdu,al' 'ajd'sad... Držidu onida se ovaj štogod zajebava,pa sa'će, kobojagi, i pravo ime kasti, al''oćeš očin... Digô kum čašu pa nazdravlja deda Marku iunuku mu Miti.
Majka, grešna, da spasi šta se spasti može:
"Jel',kume... Jel',Dimitrije, a mi da ga zovemo Mi-ta?"
"Ne…"
Odgovara kum,a sa' se već kô malko inasrdijo:
"Baš Mita..."
E,jebeš gakume! Da je kojim slučajom kak'a boleština na kuću udarila,možda bi se kogod iprovukô,al' 'vako baš niko. Deda Marko vasceli dan leži na krevetu istenje. Što mu majka obloge prinese i nokšir iznese,to je sve.Da mu kogod na vrata proviri, dobijo bi papuču u glavu.
Majka pokatkad iproviri iz kuće,al' nikud dalje od avlije ne mrda.Nema je na šoru, u komšiluk ne zalazi, pa čudno to njenim drugama.Lupadu ove na pendžer da izidje.
"Ne mogu,sestro mila,nešto me ušinjilo u krstima, sve mi zvezde pred očima…."
I bába i mati su marod,samo njima silan posô neda da padnu u krevet.Jel'svanulo, bába je na nogama,pa prčka štogod po avliji dok se dobro ne omrkne. Ozebe on mučenik kô ker,al' šta će u kući kad ne sme ocu na oči izići….
Naveče još gore.Do'vati ga Danica pa mu čantra do ponoći:
"Ej, žalosna mi mati….Di vam je pamet bila ka'ste se s onom zagulom okumili?"
Pošto bába ćuti, nije mu do polemike, mora žena sama iodgovoriti:
"A šta si ti,ludo jedna,bolje iočekivala? Ka'ka kuća, tak'i ikumovi."
Bilo već kako je bilo, drukčije se nije ni moglo. Kum je svoje kazô,a kumovska se ne poriče. Svid'lo ti se ime,il'ne svidlo,moraš ga pri'vatiti.
Samo pazi ti sad... Da sam se ja kojim slučajom pitô,ne bi se puno ni bunijo jerbo najmanje sam u svom veku i bijo Mita.Nisam još umô ni sline ljucki da ubrišem a bećari mi nadenuli špicnamet"kumrija".
Kô kumrija sam školu svršijo, kô kumrijaizanat izučijo,pa evo,daće Bog,kô kumriju će me isa'raniti. Kad bi kogod došo u selo itražijo Mitu Filipovića, nije da ga ne bi našô, al jedva...Kad pita za Mitu kumriju,o'ma'svi znadu.

 
 

2.

 
Detinjstvo kô svako detinjstvo.Ne bi ja sad puno da se falim kako je meneka moje zdravo lepo bilo,jerbo znam šta će svet kasti:
"Jel'ima koje da nije….?"
Nema, fala Bogu! To je on tako i smislijo da se čelja-de fest nauživa pred silnim čudesima iiskušenjima što ga u životu čekadu.
U to doba, dve su škole u selu bile.Jedna naša, za srpsku decu, a ova druga katolička, za Švabe iŠokce.
U ovoj našoj učiteljovô je neki Sreta Glišić. Sitan ibledunjav čovečuljak, kad ga 'nako bubuljičavog glediš pre bi kazô da je brica neg'učitelj, al' ne kaže svet zabadava:
"Što nema u izlogu ima u dućanu."
Zdravo čestito ivaljano čeljade. Da je kol'ko sreće bilo, s onom pameti što mu Gospod podarijo, i do ministra bi dogurô,a on eto...Završijo tamo di je izapočô, al' dobro…Nije to njega, da kažeš, puno ni dotaklo. Bolje biti prvi u selu,neg'drugi u gradu,a da je vazdan međprvima bijo, bijo je... Ako je za slavlje, nema te slave na koju nije  zvat,ni svatova da do kuma nije sedijo.Osa'rani, isto tako. Nema parastosa dok učaza pojnicu ne stane,nit'pokojnika za kim koju lepu nije izrekô.
Ono malo špiclova, što ga baš nešto nisu ni voleli, poštivali su ga.
Jebeš ga, kako ine bi... Komšija tužijo komšiju, uča mu piše tužbu.Ovaj drugi dobijo presudu, mora se čovek žaliti, a kako će se žaliti ako mu uča ne sroči žalbu.Sud kô sud,svoje je kazô, a komšije kô svake komšije. Mlogo će tu još vode Jarčinom proteći dok ljucki ne prodivane, al' pazi ti...Na ovog, nit'je kogod uprô prstom nit'se, ne dôBog, štogod nasrdijo.
Veronauku smo učili kod starog pop Janka a znaš kako ono kažedu moji Sremci :
"Ne mo'š nikad dva dobra sastaviti. Kad imaš sla-nine,nemaš paradajza;kad dospe paradajz, nemaš više slanine."
Tako ti je nekako ikod nas ispalo. Kol'ko god smo kod Glišića lepo živili tol'ko nas je popa maltretirô.Oma-torijo,pa poludijo.Više je taj u rukama držô prut neg'krst iSveto pismo,a umô je zagula ikandilom da opajdari.
Već sam ja povelik bijo,a još u školu nisam pošô. Mojima se nešto nije žurilo,a meneka još i manje.Deda Marko imajka Mara su bili nadničari. Ka'su se uzeli ni po jutra zemlje nisu imali,a za pet godina četvoro dece izrodili.Kazô bi kogod:
"Lepo,bogami... Nek'su živi izdravi."
Vraga je lepo! Tamo di je najtanje,tamo vazdan i puca pa od nji'četvoro samo je moj bába do čakšira dospô.
Krvavo su mučeniciod usta odvajali, ne bil'njemu kol'ko zemlje kupili, pa fala milom Bogu, iz dana u dan, iz godine u godinu, ostvariše šta su naumili. S ono malo što mu je i mati u miraz donela,već je ovajbijo svoj na svome.
Nisu se, da kažeš, ni on i mati puno nauživali,al' bar nisu na tuđem kulučili. Svoju su zemlju prevrtali,pa kako im Bog da.
Sve ti ja ovo,čedo,divanim ne bil'me razumô kako su to ovi moji, kobojagi,voleli da im sin jedinac škole izuči, a baš im se nešto ine žuri da ga na školu dadu.Jesu oni nepismeni,al' nisu ćoravi.Vide ljudi šta se tu radi. Ko štogod od škole izuči,bega od zemlje kôđavo od krsta,a to njima nejde pod kapu. Ka'su to malo sirotinje tako krvavo stekli,valjalo je da to neko inastavi.
Elem, jednog dana, evo ti Glišića iu našoj avliji. Stoji na kapidžiku i doziva bábu. Ne poznaju ga kere pa ga napale.
"Pomoz'Bog,Miloše!"
"Bog ti pomogô,gospon učitelju!"
Pod orajom vazdan debela 'ladovina,pa za dobar di-van puno tu i ne treba.Kad im mati itreći bokal iznela, tek se ondak raspalili.
"Dobro ti je vino,Miloše.Znaš kako ono kažedu sta-ri Latini: - U vinu je istina…."
Mogu oni kasti šta 'oćedu,al' bába špiclov samo ću-ti. Letoske je dobro okasnijo sa pretakanjem,pa se uča za-rumenijo kô nova mlada kad je izvededu pred svekrvu.Nije ni on puno bolji,al' kanda da je ozbiljna stvar po sredi ka'se tako uspalijo…
Primetile su to i mati i majka, pase zdravo usprc-kale... Iskrivile šije izvirujući iz kujne, ne bil'koju na-čule, al' šta'š drugo čuti neg':
"Živili!….".
Nije Glišić još ljucki ni kapidžik za sobom zatvorijo, au kući ujudurma...Bába preže konje, kanda da idedu on imati u Rumu da me ponovidu za školu.Deda Marko dobro odrešijo kesu pa ka'su se vratili,na meneka nova košulja, nove čakšire trofrtaljke isandale.Prve u veku,pa o'ma'one najskuplje, lakovane.
Ka'su me tako lepo ponovili,moradu me sad ljucki iokupati.Kašće kogod:
"Idi,kumrija,u majčinu, i ti i tvoje kupanje! Čudna mi čuda okupati derište."
Jest,vraga! Dva veš lonca je mati spremila. Dok jedan sa šporeta skine,drugi o'ma'meće da se greje, al' napo-sletku ito je malo.Ne mo'š tol'ku štroku ni u dve vode skinuti.
Majka trlja sapunom, mati ispira, a ja se derem…Derem se baš ljucki, al' badava...Zna deda za jadac,pa utekô u guvno. Nije se sa školom sigrati,pa nije rad puno ni da se meša,a nije rad ni slušati kako mu se unuk pati.
Utekla bi rado imajka jerbo je i njoj zdravo teško, al' eto... Ne sme žena tako važnu stvar prepustiti snaji,pa od dva zla odabrala manje.
Da je pogrešila, pogrešila je.Kad jauknem,bole nju više neg'meneka,pa se zdravo unervozila,a di ćeš sad boljeg leka naći neg'podžapati se sa snajom.
"Al'si ti ovo dete zapustila, čudo jedno...Da si ga na šoru našla,valjda bi ga više gledila."
Ćuti Danica,al' kogod da ništa nije ni čula.Daleko od togada joj je svejedno. Da joj se može, pojela bi od muke isvekrvu isina zajedno s koritom, al' pošto joj se ne može, ćuti itrpi...
Na kom tocilu đavo ženama oštri jezike,ja ti ne umem kasti,al' da je majstor,majstor je...
"Pa baš zacelo…Da po celi dan sediš na šoru,to umeš,a da glediš dete,ne umeš. Računaš:tu je luda Mara,pa nek'ga ona pazi, šta me se tiče…"
'Ajd'sad, baš da nejdem dalje…Nije ni lepo, a nekako se ita drama privela kraju. Ne da Gospod sotoni da od svega pravi tragediju;ovaj opet ne vole da se sve na komendiji svrši, pa naposletku, pata karte…Od svega po malo.
Sva se štroka nekako iskinula,samo neće ona sa dlanova. Jesenje doba, pune bašte oraja, pa jebeš ga...Znaš već šta je po sredi…..Zelene se dlanovi kogod ona žabokrečina ka'se navata na bazenu za kišnicu. Trljaj crepom, trljaj cigljom, al' badava…Više se ja, da kažeš,i ne derem, pô sad da urličem. Čujedu me ioni na kraj sela,a kako ne bi rođeni deda.Jebô sad iškolu ikupanje!
"Bog vas materin,sa'ću vas podaviti u tom koritu. Šta ste mi spopali dete,nije još fras dobijo."
Sutridan, budi me mati na sabajle.Ej, prvi dan u školi,nije to šala! Eto dao Bog da neko iod naše loze sedne u skamiju.
Ne veruje deda nikom, on će me lično do škole odvesti. Svi nas prate do kapidžika, baš kô ono u svatovimakad pred zoru ispraćadu kuma. Ispred njega mlada imladoženja,iza tamburaši,pa ondak redom celi svatovi. Samo, čedo, da vidiš... Ovde baš inema puno muzike. Gledim u mater…Kanda da bi tela mučenica da se štogod i raduje,al' zdravo se usplakirila pa joj se neda. I bába je rad nešto važno kasti,al' ko će ga znati šta bi tu sad bilo pametno.
Majki, opet, zdravo krivo što se u toj gunguli nije u prvi red progurala,pa šta joj sad drugo preostaje neg'da istera snaju:
"Šta si se tu ukipila kô Genoveva?Donesi u lavor vode da prospemo za njima.Valja se."
E,moj brajko... Džaba bilo ilavora ivode. Celi bunar da su za nama izručili,ne bi tu ništa pomoglo. Nije mi se dala škola,pa to ti je... Nismo mi još ni iz našeg šora izišli,kažem ja dedi:
"Neću da idem u školu, ne volem je."
Ej,naopako…Da se kogod u kući usudijo da mu kaže "neću",ne bi u njoj noć prenoćijo,al' mi smo svoji pa se to nekako drukčije igledi...Zastô malko, kobojagi da namesti kačket, pa čučnô da se kô ljudi u oči gledimo:
"Da ti pravo kažem,on je jebôi školu, ni ja je ne volem,al' moraš ići... Moraš naučiti da čitaš ipišeš da ne budeš slep kod očiju kô ja itvoj bába. 'Aj'ti,snago dedina,meneka za ljubav."
Slomijo me tako kô vrbov prut.
"Ideš,Mito,pa makar tamo umro."


Nastaviće se...






PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"