детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

Мита Кумрија 

1

Ништа се ти, чедо моје, не секирај. Све ћу јатебека, да кажеш, потанко исприповедати, ал'пази.…Само оно што је за приповедање и што сам кадар сетити се. Не би'волôда штогод изврнем,па после да кажеду:

"Отац га јебôикумрију! Матор кеша, а ви'ш ти како лаже."

         Одакле ћеш да почнем?Тако је, имаш право…Ка' си у как'ом послу,крени тамо ди си стао,а у дивану није згорег почети од почетка. Ка'сам се родијо, ди сам се родијо и што сам се родијо...

         На који дан уочи Светог Николе…Два'ес' и треће…У овој кући овдена велика је радост била…Даници и Милошу Филиповићу родило се четврто дете.

         Казô би сад когод на то :

         "Четврто дете, мо'ш мислити! Имаду се загуле чему и  радовати."

         Јесте, јебеш га! На онол'ку сиротињу није им пуно дечурлије ни фалило, ал' како би ти казô…Фалило је једно мушко.

         Што 'но кажеду…Добила отаџбина војника, добила кућа наследника па сви радосни и весели,а највише мој деда Марко. Бáбов отац. Трипут су га из бирцуза износили, трипут му папуче по шору тражили, ал' добро…С три прста се Србин и крсти.

         Ка'се радост стишала,ваљало је сад детету име наденути. Нису,грешни,смели ништа унапред на ту атресу слати, да не урекну. Трипут су већ женска имена смишљали.  Да се којим случајом ичетврто потрефило, не смем,чедо,ни да мислим како би то преживили.

         Бáба је навијо да будем Марко. Дедино име, па да кажеш и лепо је, ал' бадава кад неће мати о том ни да дивани.Није она имала ништа против свекра, баш напро-тив…Поштивала га је и под старост дворила, да јој нико ништа није могô замерити, ал' ето…Рачунала је ваљда ка'се тол'ко напатила да роди мушко, ред је да му она ииме надене.

         Мајка Мара, оцова мати, кôисвака паметна свекрва није се млого обазирала на снајине фантазије. Држала је жена ка'се дете родило уочи Никољдана, богом је дано да буде Никола. Па добро…И то је, да кажеш, лепо име.

         Дан за даном измиче,а ситуација се све више зао-штрава. Нико ником не да пардона,а како би то ови поли-тичари данаске каз'ли, нико с никим неће у ко'лицију. Он га јебо ико'лицију, јел'се тако каже?

         Кад је деда Марко видијо зла очима,стави он бáбу пред себе:

         "Милоше,сине,'ај' да прекинемо ову комендију око детета. Смејаће нам се свет. О'ма'да си о'шô код кум Тоше по име."

         Добро... Таки је, да кажеш и ред, ал' јебôти сад и кумове и оног кои'је измислијо. Да је на поседак о'шô трипут би се већ вратијо,а чекаду га ови коткуће кô озебô сунце. Ради су људи да чуједу шта је кум одлучијо,ал' 'оћеш очин штогод чути.

         Други дан о слави... Полак села свечари, а она друга половина била у гостима. Кум Тоши се незгодно заломило,  па што код кумине фамилије, што тудекана по комшилуку, седам је кућа обишô. Није,каже,тол'ко млого ни попијо кол'ко га сад боле глава. Ни расол не помаже….

         "Не могу,куме,'вако марод ништа да се изјашњавам. Даће Бог, за који дан га крстимо,па све'ш чути."

         Није мојима то право,ал' шта сад мо'ш. Нема друге нег'дај поитај да се закаже крштење. Ко ће ићи код попе?Иће бáба. Ишô би радо деда Марко,ал' код њега, по том питању, озбиљна сметња. Ако му да Бог да је дочека, на Лазареву субату, биће пуни'пет година како с поп Јанком не дивани. Нису они ни раније у великој љубави били,ал' се нису пуно ни петљали. Тек тол'ко...

        "Помоз Бог,господине!"

        "Бог ти помого,Марко!"

        Е,једареда, дигô овај руке од обојице. Споречкали се нешто на јутрењу,па 'ај'сад да у порти доврше.

        "Мани се,попо,ћорава посла...Који ти је андрак?"

        Бадава... Ушôђаво у попу па му не да мира. Нема више те поганштине којаму из устаније изишла,па напослетку,опсује он деди матер. Еј,наопако... Пред онол'ким светом па ко би му то опћутô. Шчепô га овај за гушу И пар пути љуцки продрмô. Тресе се мантија на попи,ал' когод да је попадија отоич опрала и окачила на конопац да се суши.

         Скочијо свет да спашава попу,ал' неће то ићи тако лако. Не пушта га деда Марко док му не почупа браду.

         "Не мо'ш ти бити попа ка'си тако брезобразан. Јебô те владика,што те 'вамо довô."

         Од тог дана, не могу се очима гледити. Кад оно за Ђурђица целиваду колач, ако попа погледи улево, деда ће о'ма'удесно иобрнуто.

         С бáбом, како-тако…Није он крив што му је отац так'а загула, па сад попи кôмалкои непријатно. Не би човек волô да испадне да се, недôБог, нашој кући инати ал'...

         "Милоше,сине,пушку у менека да упериш,немам ди да уденем крштење. Стрпи се малко. Ето о'ма'после Бого-јављења, од воље ти који ћеш дан."

         Добро…Даће Бог дочекаћемо ми и Богојављење,а до Богојављења како коме одговарало,тако ме извао…Кад нема тудекана ни свекра ни свекрве, мати ми тепа:

         "Мамин Синиша…"

         Мајка, опет, сигурна да ће бити по њеном,па већ на-велико пошору полемише:

         "Наш Николица све на Филиповиће повукÔ…Нема Данициног, ал'толко!"

         Деда Марко се, кобојаги, ништа не изјашњава,ал' кад уграби прилику ево ти и њега код колевке :

        "Име дедино, само да ти менека порастеш. Матер им јебем свима, нећемо излазити из бирцуза….Пуј, пуј!"

Лепо су моји дочекали кумове,а лепо се, богами, иови одазвали. Није шала... Старо је то кумство,а уз то, ако веле људи, 'ајд'још ито да обавимо па ваљда ће се сад игрешна кума малко одморити. Не кажем, наопако, да су се дигод пожалили,ал' и да јесу, треба људе разумети.Заређôти мој Милош,па чет'ри године заредом, 'ајд'куме испрси се...

"Види,Тошо,како је леп…Пљунути Милош."

"Јес', бог ме убијо,ако није. Да извинеду стари кумови,кô да га је на индиго правијо."

Потврдјује кум итура банку под јастук.

"Ево,кумић мој,да купиш младу. Ако да Бог да будеш дрчан на бáбу,нећемо дуго чекати."

У то су доба овдена здраво јаке зиме биле. Уу, ове суданаске кô сиграчке. Јесте,чедо, овог ми крста.Пореметило се небо, ка'ти ја кажем, а како и не би ка'су тол'ке ракетле у њега испуцали. Пентрају се оне загуле америчке на месец...Ди ће,у материну, врат скрљали!Да је Богу мило живо чељаде ондека видити,сам би га створијо, не би на њи'тол'ке године чеко. Ал''ајд'сад, није моје да о том судим.

Ово сам ја 'тео да ти кажем: ка' су се кумови тако лепо приватили,ником се још у ладну цркву не жури,а кум Тоши обашка. Од Никољдана се кол'ко, да кажеш,и повратијо, ал' сустигли га Божић и Нова година. Са славе на славу, од једног астала устани,за други се примакни,и свукуда само једи ипиј. Да ти млого,не дужим,нацврцан је и дошô па сад опет испочетка. 'Ајд'једну с деда Марком, другу сабáбом.Једну врућу, другу пресну,па почô већ добро да преплиће језиком:

"Знаш ти куме каки сам бостан летоске имô?"

"Знам куме.Алал ти вера!"

"Каже менека комшија Глиша: - Немој Тошо тол'ко ђу-брета мећати..."

Гре'ота је,чедо,рођеног кума оговарати, ал' како би ти казô, за овог нашог није то ни нека тајна била.Нема те снаше у селу да је кадра надлајати га, а кад малко попије, наопако...Не мо'ш од њега до речи доћи,ал' не може сад њега Даница пуно ни чекати...

"Јел',куме, шта си одлучијо?...Како ће се звати наш деран?"

"Мита…"

Какав Мита, бог те јебôитебе иМиту... Ди то нађе? Зинули сви кô тичићи у гњизду,ал' 'ајд'сад... Држиду онида се овај штогод зајебава,па са'ће, кобојаги, и право име касти, ал''оћеш очин... Дигô кум чашу па наздравља деда Марку иунуку му Мити.

Мајка, грешна, да спаси шта се спасти може:

"Јел',куме... Јел',Димитрије, а ми да га зовемо Ми-та?"

"Не…"

Одговара кум,а са' се већ кô малко инасрдијо:

"Баш Мита..."

Е,јебеш гакуме! Да је којим случајом как'а болештина на кућу ударила,можда би се когод ипровукô,ал' 'вако баш нико. Деда Марко васцели дан лежи на кревету истење. Што му мајка облоге принесе и нокшир изнесе,то је све.Да му когод на врата провири, добијо би папучу у главу.

Мајка покаткад ипровири из куће,ал' никуд даље од авлије не мрда.Нема је на шору, у комшилук не залази, па чудно то њеним другама.Лупаду ове на пенџер да изидје.

"Не могу,сестро мила,нешто ме ушињило у крстима, све ми звезде пред очима…."

И бáба и мати су марод,само њима силан посô неда да падну у кревет.Јел'свануло, бáба је на ногама,па прчка штогод по авлији док се добро не омркне. Озебе он мученик кô кер,ал' шта ће у кући кад не сме оцу на очи изићи….

Навече још горе.До'вати га Даница па му чантра до поноћи:

"Еј, жалосна ми мати….Ди вам је памет била ка'сте се с оном загулом окумили?"

Пошто бáба ћути, није му до полемике, мора жена сама иодговорити:

"А шта си ти,лудо једна,боље иочекивала? Ка'ка кућа, так'и икумови."

Било већ како је било, друкчије се није ни могло. Кум је своје казô,а кумовска се не пориче. Свид'ло ти се име,ил'не свидло,мораш га при'ватити.

Само пази ти сад... Да сам се ја којим случајом питô,не би се пуно ни бунијо јербо најмање сам у свом веку и бијо Мита.Нисам још умô ни слине љуцки да убришем а бећари ми наденули шпицнамет"кумрија".

Кô кумрија сам школу свршијо, кô кумријаизанат изучијо,па ево,даће Бог,кô кумрију ће ме иса'ранити. Кад би когод дошо у село итражијо Миту Филиповића, није да га не би нашô, ал једва...Кад пита за Миту кумрију,о'ма'сви знаду.

2.

Детињство кô свако детињство.Не би ја сад пуно да се фалим како је менека моје здраво лепо било,јербо знам шта ће свет касти:

"Јел'има које да није….?"

Нема, фала Богу! То је он тако и смислијо да се чеља-де фест наужива пред силним чудесима иискушењима што га у животу чекаду.

У то доба, две су школе у селу биле.Једна наша, за српску децу, а ова друга католичка, за Швабе иШокце.

У овој нашој учитељовô је неки Срета Глишић. Ситан ибледуњав човечуљак, кад га 'нако бубуљичавог гледиш пре би казô да је брица нег'учитељ, ал' не каже свет забадава:

"Што нема у излогу има у дућану."

Здраво честито иваљано чељаде. Да је кол'ко среће било, с оном памети што му Господ подаријо, и до министра би догурô,а он ето...Завршијо тамо ди је изапочô, ал' добро…Није то њега, да кажеш, пуно ни дотакло. Боље бити први у селу,нег'други у граду,а да је ваздан међпрвима бијо, бијо је... Ако је за славље, нема те славе на коју није  зват,ни сватова да до кума није седијо.Оса'рани, исто тако. Нема парастоса док учаза појницу не стане,нит'покојника за ким коју лепу није изрекô.

Оно мало шпицлова, што га баш нешто нису ни волели, поштивали су га.

Јебеш га, како ине би... Комшија тужијо комшију, уча му пише тужбу.Овај други добијо пресуду, мора се човек жалити, а како ће се жалити ако му уча не срочи жалбу.Суд кô суд,своје је казô, а комшије кô сваке комшије. Млого ће ту још воде Јарчином протећи док љуцки не продиване, ал' пази ти...На овог, нит'је когод упрô прстом нит'се, не дôБог, штогод насрдијо.

Веронауку смо учили код старог поп Јанка а знаш како оно кажеду моји Сремци :

"Не мо'ш никад два добра саставити. Кад имаш сла-нине,немаш парадајза;кад доспе парадајз, немаш више сланине."

Тако ти је некако икод нас испало. Кол'ко год смо код Глишића лепо живили тол'ко нас је попа малтретирô.Ома-торијо,па полудијо.Више је тај у рукама држô прут нег'крст иСвето писмо,а умô је загула икандилом да опајдари.

Већ сам ја повелик бијо,а још у школу нисам пошô. Мојима се нешто није журило,а менека још и мање.Деда Марко имајка Мара су били надничари. Ка'су се узели ни по јутра земље нису имали,а за пет година четворо деце изродили.Казô би когод:

"Лепо,богами... Нек'су живи издрави."

Врага је лепо! Тамо ди је најтање,тамо ваздан и пуца па од њи'четворо само је мој бáба до чакшира доспô.

Крваво су мученициод уста одвајали, не бил'њему кол'ко земље купили, па фала милом Богу, из дана у дан, из године у годину, остварише шта су наумили. С оно мало што му је и мати у мираз донела,већ је овајбијо свој на своме.

Нису се, да кажеш, ни он и мати пуно науживали,ал' бар нису на туђем кулучили. Своју су земљу превртали,па како им Бог да.

Све ти ја ово,чедо,диваним не бил'ме разумô како су то ови моји, кобојаги,волели да им син јединац школе изучи, а баш им се нешто ине жури да га на школу даду.Јесу они неписмени,ал' нису ћорави.Виде људи шта се ту ради. Ко штогод од школе изучи,бега од земље кôђаво од крста,а то њима нејде под капу. Ка'су то мало сиротиње тако крваво стекли,ваљало је да то неко инастави.

Елем, једног дана, ево ти Глишића иу нашој авлији. Стоји на капиџику и дозива бáбу. Не познају га кере па га напале.

"Помоз'Бог,Милоше!"

"Бог ти помогô,госпон учитељу!"

Под орајом ваздан дебела 'ладовина,па за добар ди-ван пуно ту и не треба.Кад им мати итрећи бокал изнела, тек се ондак распалили.

"Добро ти је вино,Милоше.Знаш како оно кажеду ста-ри Латини: - У вину је истина…."

Могу они касти шта 'оћеду,ал' бáба шпицлов само ћу-ти. Летоске је добро окаснијо са претакањем,па се уча за-руменијо кô нова млада кад је изведеду пред свекрву.Није ни он пуно бољи,ал' канда да је озбиљна ствар по среди ка'се тако успалијо…

Приметиле су то и мати и мајка, пасе здраво успрц-кале... Искривиле шије извирујући из кујне, не бил'коју на-чуле, ал' шта'ш друго чути нег':

"Живили!….".

Није Глишић још љуцки ни капиџик за собом затворијо, ау кући ујудурма...Бáба преже коње, канда да идеду он имати у Руму да ме поновиду за школу.Деда Марко добро одрешијо кесу па ка'су се вратили,на менека нова кошуља, нове чакшире трофртаљке исандале.Прве у веку,па о'ма'оне најскупље, лаковане.

Ка'су ме тако лепо поновили,мораду ме сад љуцки иокупати.Кашће когод:

"Иди,кумрија,у мајчину, и ти и твоје купање! Чудна ми чуда окупати дериште."

Јест,врага! Два веш лонца је мати спремила. Док један са шпорета скине,други о'ма'меће да се греје, ал' напо-слетку ито је мало.Не мо'ш тол'ку штроку ни у две воде скинути.

Мајка трља сапуном, мати испира, а ја се дерем…Дерем се баш љуцки, ал' бадава...Зна деда за јадац,па утекô у гувно. Није се са школом сиграти,па није рад пуно ни да се меша,а није рад ни слушати како му се унук пати.

Утекла би радо имајка јербо је и њој здраво тешко, ал' ето... Не сме жена тако важну ствар препустити снаји,па од два зла одабрала мање.

Да је погрешила, погрешила је.Кад јаукнем,боле њу више нег'менека,па се здраво унервозила,а ди ћеш сад бољег лека наћи нег'поџапати се са снајом.

"Ал'си ти ово дете запустила, чудо једно...Да си га на шору нашла,ваљда би га више гледила."

Ћути Даница,ал' когод да ништа није ни чула.Далеко од тогада јој је свеједно. Да јој се може, појела би од муке исвекрву исина заједно с коритом, ал' пошто јој се не може, ћути итрпи...

На ком тоцилу ђаво женама оштри језике,ја ти не умем касти,ал' да је мајстор,мајстор је...

"Па баш зацело…Да по цели дан седиш на шору,то умеш,а да гледиш дете,не умеш. Рачунаш:ту је луда Мара,па нек'га она пази, шта ме се тиче…"

'Ајд'сад, баш да нејдем даље…Није ни лепо, а некако се ита драма привела крају. Не да Господ сотони да од свега прави трагедију;овај опет не воле да се све на комендији сврши, па напослетку, пата карте…Од свега по мало.

Сва се штрока некако искинула,само неће она са дланова. Јесење доба, пуне баште ораја, па јебеш га...Знаш већ шта је по среди…..Зелене се дланови когод она жабокречина ка'се навата на базену за кишницу. Трљај црепом, трљај цигљом, ал' бадава…Више се ја, да кажеш,и не дерем, почô сад да урличем. Чуједу ме иони на крај села,а како не би рођени деда.Јебô сад ишколу икупање!

"Бог вас материн,са'ћу вас подавити у том кориту. Шта сте ми спопали дете,није још фрас добијо."

Сутридан, буди ме мати на сабајле.Еј, први дан у школи,није то шала! Ето дао Бог да неко иод наше лозе седне у скамију.

Не верује деда ником, он ће ме лично до школе одвести. Сви нас прате до капиџика, баш кô оно у сватовимакад пред зору испраћаду кума. Испред њега млада имладожења,иза тамбураши,па ондак редом цели сватови. Само, чедо, да видиш... Овде баш инема пуно музике. Гледим у матер…Канда да би тела мученица да се штогод и радује,ал' здраво се усплакирила па јој се неда. И бáба је рад нешто важно касти,ал' ко ће га знати шта би ту сад било паметно.

Мајки, опет, здраво криво што се у тој гунгули није у први ред прогурала,па шта јој сад друго преостаје нег'да истера снају:

"Шта си се ту укипила кô Геновева?Донеси у лавор воде да проспемо за њима.Ваља се."

Е,мој брајко... Џаба било илавора иводе. Цели бунар да су за нама изручили,не би ту ништа помогло. Није ми се дала школа,па то ти је... Нисмо ми још ни из нашег шора изишли,кажем ја деди:

"Нећу да идем у школу, не волем је."

Еј,наопако…Да се когод у кући усудијо да му каже "нећу",не би у њој ноћ преноћијо,ал' ми смо своји па се то некако друкчије игледи...Застô малко, кобојаги да намести качкет, па чучнô да се кô људи у очи гледимо:

"Да ти право кажем,он је јебôи школу, ни ја је не волем,ал' мораш ићи... Мораш научити да читаш ипишеш да не будеш слеп код очију кô ја итвој бáба. 'Ај'ти,снаго дедина,менека за љубав."

Сломијо ме тако кô врбов прут.

"Идеш,Мито,па макар тамо умро."

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: