detalj slike: KRK Art dizajn

KRUG VRUĆEG NOVCA 

MMF i Srbija na putu pridruživanja EU

Nataša Đurović

Stavovi o postojanju i radu MMF-a su različiti: od onih koji opravdavaju postojanje ove  institucije sa tvdnjom da se funkcionisanje savremenih ekonomskih tokova bez nje ne može zamisliti do onih koji je smatraju instrumentom političkog delovanja u rukama svetskih moćnika, čiji je cilj dodatno osiromašenje čovečanstva i koncentrisanje bogatstva u rukama nekolicine ljudi.

Jedan od kritičara ekonomske dimenzije globalizacije je Džozef Stiglic (Josef Stiglitz) koji kao protivnik globalizacije govori o tzv. četiri koraka prokletsta: privatizacija, liberalizacija, tržišno određivanje cena, slobodna trgovina.

Privatizacija je prvi korak koji se sprovodi i to nad velikim, javnim preduzećima (železnica, elektroprivreda, vodoprivreda itd.). U Srbiji, konkretno, ovaj potez je ostavio negativne posledice za ubuduće, naročito ako se uzme u obzir činjenica o vitalnom značaju tih preduzeća za bilo koju državu. U pitanju su i prirodni resursi: banje, izvorišta, rudnici...

Upravo tu počinje drugi korak koji se svodi na uništavanje industrijske proizvodnje u kome se dešava „krug vrućeg novca“. U zemlju koja je u tranziciji ulazi mnogo manje kapitala nego što iz nje izlazi i sve to omogućava zakonska regulativa. Jeftina radna snaga, izmeštanje industrija iz bogatih zemalja samo su neki od pokazatelja istinitosti navedene tvrdnje.

U Republici Srbiji, osnivanjem agencija SIEPA i NARR koje su ugašene osnivanjem RAS-a, stvorena je mogućnost da strani kapital ulazi u zemlju, da se smanji nezaposlenost i stvori slika napretka. Međutim, odliv kapitala  mnogo je veći od ulaznog zbog nedoslednog sprovođenja mera poreske politike, neracionalnog subvencionisanja tzv. stranih investitora.

Sa druge strane imamo porast broja usluga i uslužnih delatnosti, stimulisanje potrošnje kroz proklamovanje novih vrednosti.

Dok proizvodnja prividno raste, kapital se gomila na strani investitora, cene rada ostaju iste; cene životnih potrepština drastično rastu. Posledično, životni standard opada što je podloga za socijalne nemire, nezadovoljstvo i migracije domicilnog stanovništva, porast kriminaliteta i ostalih pojava koje vode urušavanju celokupnog sistema.

Četvrti, poslednji korak po Stiglicu, ispoljava se u obliku MMF-ovog protesta, nezadovoljstva niovom sprovedenih reformami i ekonomskog kraha zemlje.

Politika uslovljavanja MMF-a

Izvesno je da ekonomska stabilnost utiče na sve segmente života, kako pojedinca, tako i države. U kontekstu globalizacije – celog sveta ili bar njegovog većeg dela. Ako se vratimo na ciljeve i vrednosti zbog kojih je MMF osnovan, nema mesta politizaciji. Reč je o ekonomskoj instituciji. Opravdano je postaviti pitanje kako je došlo do toga da se Kejnzova ideja preokrene u svoju suprotnost? Odgovor je u politici uslovljavanja od strane MMF-a, odnosno, legalizovanoj upotrebi političkih instrumenata kojima se uslovljava zemlja tražilac da bi dobila pozajmicu.

Ako to što zovemo uslovljavanje shvatimo onako kako je navedeno u Statutu MMF-a , kao pristanak Vlade zemlje koja traži pozajmicu od MMF-a da svoju ekonomsku politiku prilagodi kako bi prevazišla probleme koji su je naveli da traži finansijsku pomoć , onda se ovaj zahtev čini sasvim opravdanim i u skladu je sa ciljevima stabilnosti a ujedno garant da će pozajmljeni novac biti upotrebljen u svrhu zbog koje je i odobren a zemlja tražilac vratiti dug.

Drugi vid uslovljavanja koji je predmet kritika, jeste uslovljavanje koje zadire u strukturne reforme zemalja, u čemu Stiglic vidi težnju velikih i ekonomski jakih zemalja da osvoje lako tržišta oslabljena krizom.

Stavka da MMF razume uzroke problema u ekonomiji zemlje tražioca pa se uslovljavanje prilagođava konkretnoj situaciji, što sa druge strane otvara prostor za polemiku o stvarnim namerama velikih ekonomskih sila koje plasirane i shvaćene kao razumni razlozi na strani MMF-a, zapravo su legalizovana ucena.

PODELITE OVAJ TEKST NA: