детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРУГ ВРУЋЕГ НОВЦА 

ММФ и Србија на путу придруживања ЕУ

Наташа Ђуровић

Ставови о постојању и раду ММФ-а су различити: од оних који оправдавају постојање ове  институције са твдњом да се функционисање савремених економских токова без ње не може замислити до оних који је сматрају инструментом политичког деловања у рукама светских моћника, чији је циљ додатно осиромашење човечанства и концентрисање богатства у рукама неколицине људи.

Један од критичара економске димензије глобализације је Џозеф Стиглиц (Јосеф Стиглитз) који као противник глобализације говори о тзв. четири корака проклетста: приватизација, либерализација, тржишно одређивање цена, слободна трговина.

Приватизација је први корак који се спроводи и то над великим, јавним предузећима (железница, електропривреда, водопривреда итд.). У Србији, конкретно, овај потез је оставио негативне последице за убудуће, нарочито ако се узме у обзир чињеница о виталном значају тих предузећа за било коју државу. У питању су и природни ресурси: бање, изворишта, рудници...

Управо ту почиње други корак који се своди на уништавање индустријске производње у коме се дешава „круг врућег новца“. У земљу која је у транзицији улази много мање капитала него што из ње излази и све то омогућава законска регулатива. Јефтина радна снага, измештање индустрија из богатих земаља само су неки од показатеља истинитости наведене тврдње.

У Републици Србији, оснивањем агенција СИЕПА и НАРР које су угашене оснивањем РАС-а, створена је могућност да страни капитал улази у земљу, да се смањи незапосленост и створи слика напретка. Међутим, одлив капитала  много је већи од улазног због недоследног спровођења мера пореске политике, нерационалног субвенционисања тзв. страних инвеститора.

Са друге стране имамо пораст броја услуга и услужних делатности, стимулисање потрошње кроз прокламовање нових вредности.

Док производња привидно расте, капитал се гомила на страни инвеститора, цене рада остају исте; цене животних потрепштина драстично расту. Последично, животни стандард опада што је подлога за социјалне немире, незадовољство и миграције домицилног становништва, пораст криминалитета и осталих појава које воде урушавању целокупног система.

Четврти, последњи корак по Стиглицу, испољава се у облику ММФ-овог протеста, незадовољства ниовом спроведених реформами и економског краха земље.

Политика условљавања ММФ-а

Извесно је да економска стабилност утиче на све сегменте живота, како појединца, тако и државе. У контексту глобализације – целог света или бар његовог већег дела. Ако се вратимо на циљеве и вредности због којих је ММФ основан, нема места политизацији. Реч је о економској институцији. Оправдано је поставити питање како је дошло до тога да се Кејнзова идеја преокрене у своју супротност? Одговор је у политици условљавања од стране ММФ-а, односно, легализованој употреби политичких инструмената којима се условљава земља тражилац да би добила позајмицу.

Ако то што зовемо условљавање схватимо онако како је наведено у Статуту ММФ-а , као пристанак Владе земље која тражи позајмицу од ММФ-а да своју економску политику прилагоди како би превазишла проблеме који су је навели да тражи финансијску помоћ , онда се овај захтев чини сасвим оправданим и у складу је са циљевима стабилности а уједно гарант да ће позајмљени новац бити употребљен у сврху због које је и одобрен а земља тражилац вратити дуг.

Други вид условљавања који је предмет критика, јесте условљавање које задире у структурне реформе земаља, у чему Стиглиц види тежњу великих и економски јаких земаља да освоје лако тржишта ослабљена кризом.

Ставка да ММФ разуме узроке проблема у економији земље тражиоца па се условљавање прилагођава конкретној ситуацији, што са друге стране отвара простор за полемику о стварним намерама великих економских сила које пласиране и схваћене као разумни разлози на страни ММФ-а, заправо су легализована уцена.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: