detalj slike: KRK Art dizajn

 ,,Dnevnik sa Grabeža’’

Fragmenti 

      Konačno je svemu došao kraj. Idemo kući! Sedam dana odsustva. Cela jedinica dobija pohvale od svih, komande Korpusa, Glavnog štaba, za svoje držanje na frontu, u borbama. Ali šta znače te pohvale? Za poginule, ranjene, za toliko pretrpljene boli, patnje, smrzavanja. Ništa mi to ne znači, čini mi se ni većini drugih. Živi smo!, mislim da samo to ponavljamo u sebi. Živi smo! Nekim čudom, pretekli smo. Idemo kući, videćemo roditelje, porodice, udaljavamo se od zlokobne beline, od užasavajuće tame, od nepodnošljive hladnoće. Ostavljamo Grabež iza sebe.

  Dobili smo, mislim sedam dana dopusta. Prva tri sam proveo kući. Nisam srećom dobio promrzline, ali nije bilo ni daleko od njih, bio sam sav natekao od hladnoće, kao da me je izujedao bumbar.

   Četvrti dan me je privela vojna policija,  onako napola ni zaleđenog ni odleđenog, kao polusmrznutu ribu, i odvela u vojni zatvor u Kamenici.

   Moj školski drug, jedan od komandira vojne policije, bio je kivan na mene još od pre Nove godine, zbog nečega što sam mu odbrusio pred njegovim potčinjenim, što je on shvatio kao rušenje svog autoriteta i provokaciju. Zaboravio je bio, kako se pre toga ponašao prema meni i mom prijatelju i zašto sam ja reagovao kako sam reagovao. Stavio me je na spisak za hapšenje, iako sam tek došao s ratišta, i imao urednu dozvolu. Vojni policajci su i sami s nevericom vrteli glavom dok su mi gledali dozvolu-i njima je bilo jasno da je dozvola ispravna,  da se radi o grešci. Ali u vojsci slabo stanuje logika, i pravda. Na moj predlog da zovu u kasarnu i pitaju kapetana da li mi je i do kada izdao dozvolu, i time prosto i lako utvrde da sam legalno na dopustu, samo su slegali ramenima. Ne može sad da se zove. Žalimo slučaj. Vidimo i mi da ti je ispravna dozvola, ali na spisku si za hapšenje; mi te moramo privesti. Pa ti tamo lepo, kad te dovedemo u Kamenicu, objasni se i razjasni iz Kamenice celu situaciju; ili nek ti se već porodica bavi time. Tako je u vojnoj ,,logici’. Pa umesto da se toplim i lečim kod kuće, četvrti dan nakon Grabeža onako polusmrznut, još neoporavljen od hladnoće,  prenoćio sam u hladnim zidinama Kamenice.

 Sutradan popodne, majka je uspela da pribavi potrebne papire, i izvadi me iz zatvora.

                                                           Mart 1994.godine.

  Nakon silnih  februarskih borbi, zauzimanja i gubljenja položaja, ponovnih zauzimanja i ponovnih gubljenja, front se stabilizovao. Napred više značajno nismo mogli ni mi ni oni. Mi smo imali prednost u vatrenoj moći, više artiljerije i oklopnih sredstava, a oni u mnogobrojnijoj vojsci i boljem poznavanju terena. Sa frontalnog prešlo se na rovovsko ratovanje. Ali to nije značilo ni mir ni veću sigurnost. Smrt se samo preobukla u drugačiju odoru. Iscereno lice belog čudovišta sada je dolazilo u drugim oblicima, u sitnoj, dosadnoj i neumoljivoj kiši, u naletima pahulja i začetaka mećave, u suncu koje se probijalo kroz grane grabova i drugog drveća. A skriveni promenljivim martovskim vremenskim neprilikama, duboko iza tih grana vrebali su snajperisti.

  Mart je bio mesec kada su snajperisti sijali smrt.

  Trkulja je poginuo. Stabilan, čvrst, siguran momak. On nas je u kasarni šišao. Snajperski metak je bio neumoljiv. Poginuo je i momak sa Kupresa, Goran-jedan od dvojice braće blizanaca na tom delu linije. Ta smrt je bila posebno potresna. Ako se uopšte može gradirati smrt, bol i patnja, čini mi se da nas je ta smrt jednog od braće blizanaca najviše pogodila.  Siniša je teško ranjen. U tom rovu i njegovoj okolini imali smo  još stradalih i ranjenih. Čini mi se da je samo nebo iznad Grabeža plakalo nad tim sablasnim danima. Teško se bilo nositi s tom količinom patnje, bola i smrti. Iako su velike borbene operacije utihnule, sa Grabeža su i u martu nastavljale  stizati strašne vesti. Nakon nekoliko dana od tih  užasnih pogibija, naši diverzanti su uspeli da se privuku neprijateljskom položaju i eliminišu  snajperistu koji je nemilosrdno sijao smrt po našim položajima.

   Nakon što sam izašao iz Kamenice, ostala su mi svega dva dana dopusta, bukvalno jedan da odem kući i sutradan ponovo nazad na Grabež. Bio sam besan na sve, na vojsku, vojnu policiju i ceo taj sistem koji te nečovečno melje i nimalo ne haje da li ti čini zlo ili nepravdu. Nisam ni zdravstveno bio još sasvim oporavljen, i odlučio sam da produžim boravak na slobodi. Tu se  javio već pominjani mladalački inat. Kad već možete da me hapsite na pravdi Boga, zbog nečijeg hira i osvetoljubivosti, mogu i ja da kasnim s povratkom. Izvukao sam neko bolovanje i uspeo da ostanem duže vreme kući.

    U drugoj polovini marta stigao sam ponovo na Grabež. Kapetan me je naravno, odmah uputio u rov na prvoj liniji. U rovu smo, ako se dobro sećam bili Bari, Cigo i ja. Bari i Cigo, hvala Bogu, preživeli su  rat.

  Mart je doneo prevrtljivo, teško vreme. Kako sam već rekao, nekada je sipila sitna kiša, nekad padala jača, provejavao je sneg, sunce je najavljivalo proleće. Na planini su ponekad, u jednom danu, znala da se izređaju sva četiri godišnja doba. Grabež je zapravo planinski plato, u širem smislu deo Grmeča ili makar visija koja se dodiruje i nastavlja na Grmeč. Promenljive vremenske neprilike zahtevale su dodatnu budnost; loša ili smanjena vidljivost je mogla značiti i pokušaj druge strane da se neopaženo privuče našim rovovima. Naročito smo obraćali pažnju na magle. Bili smo oprezni i budni kad se magle spuste, svesni mogućnosti prikradanja ili čak pokušaja da se ubace iza leđa našoj liniji.

  Ipak, uza sve nevolje, stanje je  bilo bolje nego u februaru. I ja sam se bolje osećao,  fizički i mentalno. Februarske strahote su me na neki način  osnažile. Ni vremenske neprilike nisu trajale neprestano, nije bilo mećave ni velikih snegova koji bi se duže zadržali,  sada se ipak jasnije mogla uočiti formacija linije i gde su bili čiji položaji. Već sam se mnogo bolje snalazio u prostoru. Polako se razvijao i specifični vojnički instinkt, osećaj koji ne možeš dobiti ni naučiti na obuci, koji se prosto javi na terenu-kada da ne paničiš iako deluje opasno, i obratno kad da ,,zategneš’’ i ako ne deluje na prvi pogled tako strašno, kad da uzvratiš paljbu, kad da ne odgovaraš. Ekipa je bila dobra. Vetropirasti i veseli Bari je zapravo bio vrlo čvrst i pouzdan,  generalno čovek vedre naravi i pozitivnog pogleda na život, koji je prenosio i na druge, i koji je umeo da čoveka i u najtežim situacijama oraspoloži i ne dozvoli mu da potone. Cigo  sposoban i snalažljiv. Utihnuli su srećom, bar za neko vreme, konačno i snajperi. Izgurali smo te smene u martu na kraju sa manje nevolja nego što smo očekivali. Ako ništa drugo, radovali smo se makar dolasku proleća, i definitivnom odlasku zime. Zime nam je, nakon februara, bilo dovoljno za ceo život. Smena je kasnila, kasno uveče stigao sam u Bosanski Petrovac. Slabo je bilo prevoza za kući. Mislim da sam noćio kod prijatelja, Mrđe. Bio sam i kod Zokija Božičkovića. Sledećeg dana konačno hvatam neki prevoz i stižem kući.

                                                      PROLEĆE NA GRABEŽU

                                                          April 1994.godine.

  Proleće nas međutim, nije baš lepo dočekalo. April je počeo sa dosadnom, sitnom kišom, koja je gotovo bez prestanka padala sedam dana. Sivo nebo i olovni oblaci razmileli su se iznad grabeškog biljnog sveta koji je počeo da cveta i boji se bojama. Bili smo na oprezu-slaba vidljivost otupljivala je čula i nesvesno rušila koncentraciju, što je neprijatelj mogao iskoristiti. Nakon toga je dan dva možda proletao i sitni sneg, a onda se nebo otvorilo suncu, krenuli su prozračni, kristalno plavi dani.

     Pred nama se predeo ukazao u svoj svojoj lepoti, koja je dotad bila skrivena od nas, sve je odisalo čudesnom grandioznošću.

U širokoj dolini ispod nas blistala je Una, a Bihać se rasprostro kao neki veliki trapez. Iznad njega, sa ličke strane,  uzdizala se golema planina Plješevica. Ispod nje bio je čitav niz manjih brda i brežuljaka-Lohovska brda, Gorijevac. Pravo preko puta naših položaja, zbog blizine činila se golema, uzdizala se kupa Ribića glavice odakle su nas vrebali smrtonosni mitraljezi. Deo koji smo mi najčešće držali-Pritočki Grabež, spuštao se u  nizbrdicama prema selima Pritoci i Ripču. Oko samog Grabeža uzdizali su se lokalni grmečki šumoviti i travnati visovi. Već u rano proleće mogla se naslutiti sva čarobna lepota koju je pokazivao taj skup planina, brda, visija , reke i doline. Linija kao da je bila bez kraja i konca, protezala se kilometrima i poput prstena obuhvatala čitav predeo.

   Uveče bi na toj visini, zasijale brojne zvezde, i još više se osećala nekakva veličanstvenost svega, zanos.

 Činilo se da je biti tu, kao da pripadaš nečem čudesnom, predivnom, nekom mestu gde se spajaju istorija i priroda, zemlja i kosmos, i da je ta vijugava, prstenasta kilometarska linija rovova nešto strahovito važno, da je zapravo privilegija biti deo svega toga, učestvovati u nečem čije razmere ni ne shvataš...

 Bila je to pesma sirena koju nam je pevao Grabež, ali sve je bila laž, laž upakovana u zanos koji je lako pronalazio put do neiskusnih, mladih srca. Samo je priroda bila ispravna, večna i van svih kategorija dobra i zla. Sve ostalo je bilo senka, Oko Sauronovo koje nas je zavodljivo prizivalo.

 Mi uopšte nismo ni trebali biti tu.

Ne na taj način. Ni mi, ni oni preko puta nas. Ovo je bio rat koji su zakuvali odrasli. Oni sa četrdeset, pedeset, šezdeset godina koji nisu umeli da se dogovore i obezbede nam svima normalan život. Zašto su nas poslali ovde, i uvukli u svoj krvavi pir? Zašto su poslali decu,  mladiće, da ubijaju jedni druge? Što je priroda više cvetala i rasla pred našim očima, sve više sam sebi postavljao to pitanje. Trebali bi, u tim godinama, da smo na fakultetu. U diskoteci, na igranci. Na seoskoj fudbalskoj utakmici. Da čitamo knjige. Da smo sa svojim porodicama. Da smo na nekoj plaži pored Une, uz roštilj i gitaru, sa svojim prijateljima, sa devojkama.

  Šta umesto toga, tražimo usred šume, u rovu, sa puškom u rukama, ispred minskog polja?

  Družili smo se. Zezali, pili kafe, šalili, smejali se. Mladost traži svoj ventil, potrebno joj je života, veselja, radosti. Ne možeš stalno biti napet i koncentrisan-to je neprirodno stanje. I nesvesno se opustiš. Dođu trenuci kad prosto zaboraviš gde si. Ne žuriš, ne pretrčavaš (tamo gde je pametno to raditi), popusti opreznost. Dese se i neke situacije koje su kombinacija opasnosti, neopreznosti i smeha.

  Gagi je nekoliko desetina metara od svog rova (bio je susedni, ili još jedan posle njega, u odnosu na moj rov) obavljao u šumici...ono što i car mora raditi peške, jel. I taman negde kad je bio ,,na pola puta’’, kako je posle ispričao, ni završiti, ni ostaviti-počela je pucnjava. S muslimanske strane iznenada otpoče paljba.

 ,,Braćo, pomagajte’’, viknu Gagi. Isprva nam je bilo smešno, on niti dovršiti niti ustati, ali vrag je odneo šalu. Prebacivali su,  nisu pogađali, ali meci počeše da zuje oko krošanja drveća. Nije bilo ni malo prijatno. Uzvraćali smo. Plašio sam se kuda bi nas mogla odvesti ta bizarna situacija. Znalo se tako desiti na liniji da pucnjava započne ni iz čega, a onda brzo plane i proširi se duž celog graničnog prstena linije, a onda se to već lako izmetne u nešto veoma opasno.

  Srećom, ovaj put se nije desilo ništa ozbiljnije. Posle par minuta je sve utihnulo, odustali su. Gagi je izašao nepovređen.

Tako je bilo ponekad, nešto sasvim obično i bezopasno iznenada sklizne na samu oštricu noža. To je čini mi se bila i najveća nevolja, zamka Grabeža. Da te uljuljka, uspava. Dovede do toga da se prosto silom prirode i fizike, opustiš. Nekad je znalo biti i po dvadesetak dana mirno, bez neke značajnije pucnjave, i onda taman kada se nesvesno isključiš iz opreznosti i počneš se ponašati kao da nisi na ratištu, odjednom bukne i stvori se teška situacija. Te ,,šok terapije’’, iznenadne oružane oluje Grabeža, kidale su nerve.

  Jedan dan su se iznenada pojavila dva NATO aviona. Bili su visoko, daleko na nebu, ali opet dovoljno nisko da budu jasno vidljivi. Izbacivali su oko sebe treperave bele iskre svetlosti. IC mamci, možda? Nismo znali. Neće valjda sad da nas bombarduju, pomislih, nismo imali ništa ni približno betonskim rovovima a sumnjao sam da bi i takvi rovovi izdržali avio bombe. Srećom, ubrzo su se udaljili.

  Majka mi je došla u posetu u aprilu. Pešačio sam sve do kasarne da je vidim. Komandant brigade, Dubajić, nije bio zadovoljan, gunđao je kako ovo nije šetalište za majke. Pa nije ni ratište za decu, pa si nas poslao ovde. Marš. Tu individuu, tada je čini mi se, imao čin potpukovnika,  niti smo voleli, ni poštovali, niti osećali ikakav strah od njega. Nad nama nije imao nikakav autoritet, niti ga je bilo čime zasluživao. Bio je glavnokomandujući u Tuzli, gde su mu u onom čuvenom izvlačenju iz grada pobili vojsku. Za ,,nagradu'' je dobio da komanduje na Grabežu. Prava je istina da ga je većina vojnika prezirala; zapravo nisam poznavao nikoga ko je o njemu imao dobro mišljenje. Nije razumevao obične vojnike, niti ih je posmatrao kao ljudska bića. Za njega smo bili samo brojevi, potrošni materijal, topovsko meso. Nismo ni voleli da ga srećemo. Jednom ga je sreo naš prilično šaljiv drugar-zaboravio sam mu prezime, dok se Dubajić vozio pored kasarne. Bacio je vojničku torbu na tlo, raširio ruke i povikao: ,,Evo našeg komandanta! Dragi naš komandante!''. Dubajić je pozeleneo od muke, nije znao kako da reaguje na tu sprdnju, a nije mogao da mu spočita nikakvo vređanje, pa je samo odjurio besan dalje. Tako je bilo-nismo ga poštovali, nismo ga voleli. Trebalo je da nauči kako se zaista stiče autoritet, da nije sve u činu i položaju. Mogao je to recimo, naučiti, od nekih sebi podređenih, nižih po činu, naših komandira četa i vodova, potporučnika, vodnika, koje smo itekako poštovali i za čije naredbe nismo ni pomišljali da ih ne ispunimo, jer smo ih cenili i voleli kao ljude-zato su  imali  naše poštovanje njihovog autoriteta. Ali to Dubajić nije mogao da nauči; to se ne uči ni u kakvoj školi niti  na bilo kojoj akamediji. To ili imaš u sebi, ili nemaš.

 Retko je obilazio vojnike i prvu liniju, a jednom prilikom, baš u aprilu, pojavio se u pratnji kapetana. Mi smo već bili navikli da hodamo Grabežom uspravno, ponekad možda i previše ležerno, i bili smo zaprepašteni kada smo videli da neko iza kapetana ide čučeći, tzv. ,,pačijim hodom''. Počeli smo se smejuljiti, tiho dobacivati među sobom. Kapetan nas je streljao pogledom, trzalo mu se lice. Shvatio sam da je u pitanju neko važan. Neko ga je konačno prepoznao, čulo se ,,pa to je komandant Dubajić.''

                                                             Maj 1994.godine.

 Negde krajem aprila, ili početkom maja, sreo sam se ponovo sa Zoranom Pećancom. Mislim da sam se ja vraćao kući;  moj prevoz je stao iznad Drvara da napravimo pauzu. Zoran je na tom stajalištu čekao prevoz za Grabež. Pozdravili smo se, razmenili novosti o dešavanjima na frontu, kod kuće. Rođendan sam dočekao kući. Nisam bio nešto slavljenički raspoložen, nije bilo bog zna kakvih razloga za slavlje.

Sledeće majske smene Grabež i okolina dočekali su nas u punom cvatu. Priroda je bila sve lepša, njen rast i bujanje ništa nije moglo zaustaviti, pa ni ljudsko zlo i ludilo.

Utoliko je sve teže bilo biti u rovu, u šumi, potpuno odvojen od svega, od sveta.

 Mladost je ključala u nama, ništa nije moglo da zaustavi prirodne procese. Deo koji smo mi uglavnom držali, Pritočki Grabež, bio je najbliži  selima, Pritoci i Ripču. Silazili smo. Da se družimo, telefoniramo svojima, upoznajemo devojke. Da odemo na Unu, na obalu. Odlasci na Unu, bili su najlepši i najradosniji, ali i najbolniji. Ne postoje reči kojima se može opisati smaragdna lepota Une. Tvrdim, i stojim iza toga, da ne postoji lepša reka od Une na čitavom svetu. Bilo je najteže posle Une,  zaputiti se  stazom prema Grabežu, otići ponovo u šumu, u tamu rovova i pred izloženost mecima. Činilo se kao da su Una i Grabež dva potpuno odvojena sveta, dva različita univerzuma, iako ih je delilo svega nekoliko kilometara prostora. Raj i Pakao, tu, bukvalno jedan pored drugoga.

 Nisu to bile velike grupe, nije se išlo često, i uvek se pazilo da ne ide previše ljudi odjednom. Zadržavalo se par sati, ne duže. Bili smo svesni da to jeste kršenje svih pravila, na kraju ni sa bezbedonosne tačke, nije bilo baš najpametnije. Znala je to i komanda, znala je za te naše izlete, ali su i oni  žmirili na njih, bili su svesni naše mladosti, shvatali su da nam moraju dozvoliti s vremena na vreme neku vrstu ,,ventila’’, jer bi inače sav taj pritisak kome smo neprekidno i danonoćno izloženi, eksplodirao u negativnom smeru.

Proleće je donelo i buđenje raznih  živuljki koje su delile životni prostor sa nama na Grabežu. Jazavci, razne sitne zverčice. Jednom sam video neku zmijicu, neotrovnu. Čuo sam i da je neko ubio poskoka, ili šarku. Verovatno šarku, njih je uvek bilo više na planinama nego poskoka. Nisam želeo, niti se mogao naterati da pucam u bilo koju životinju. Ionako je smrti već bilo previše svuda oko nas.

  Jednu noć pohodili su nas pacovi. Pištali su i cičali trčeći oko rova, bukvalno na nekoliko centimetara od naših glava, činilo mi se da ih vrlo malo prostora deli od toga da nam se popnu direktno na lica. Udaramo kundacima tu gde ih čujemo, prestanu za minut, onda eto ih ponovo. Tu noć oka nisam trenuo. Srećom, sutra veče ih nije bilo; to se više nije ponovilo.

Otišli su za nekom drugom, svojom pacovskom zabavom.

  Bilo je i komičnih situacija. Kecman je imao dubok, raznim narečjima prilagodljiv glas. Mogao je da imitira različite naglaske, dijalekte. Dovikivao se sa suprotnom stranom, i na pitanje odakle je uzviknuo iz ,,Iz Niša, bre!’’, onim svojim dubokim glasom. Slede dodatna pitanja, šta radi tu, a on uz sve imitaciju govora s juga Srbije, poče da dovikuje kako ratuje za petsto marki i slične gluposti. Na svu tu budalaštinu smo ubrzo zaboravili, a onda je koji dan kasnije neko doneo nakratko neki radio, tranzistor, šta li već neku skalameriju koja je gore  najbolje hvatala Radio-Bihać, na kome voditelj poče da upozorava slušaoce kako je na Grabež pre neki dan stigla grupa opasnih niških specijalaca, koji ratuju za petsto maraka mesečno. Ponavljali su više puta tu ,,vest’’. O Bože, jesmo se ismejali. Neplanirano, eto izazvasmo radio ,,vest’’.

Pucalo se, nekad manje, nekad više. Bilo je mirnijih perioda, neko je tvrdio da su tada u smeni na drugoj strani, bili oni iz gradskih jedinica, Bihaćani, ili Bišćani kako su ih zvali. A poneki su započinjali pucnjavu , čim bi stigli na smenu, u rovove, činilo se da se nisu čestito ni smestili, ni raspakovali, a već su opleli žestoko po nama.

 Iskusniji su govorili-stigli su Bužimljani. Jedna od njihovih elitnih jedinica, 501. brigada je uglavnom i držala položaje prema našim rovovima na pritočkom Grabežu, a u blizini, na Ribića glavici bila je ukopana 502. brigada.

PODELITE OVAJ TEKST NA: