детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ,,Дневник са Грабежа’’

Фрагменти 

      Коначно је свему дошао крај. Идемо кући! Седам дана одсуства. Цела јединица добија похвале од свих, команде Корпуса, Главног штаба, за своје држање на фронту, у борбама. Али шта значе те похвале? За погинуле, рањене, за толико претрпљене боли, патње, смрзавања. Ништа ми то не значи, чини ми се ни већини других. Живи смо!, мислим да само то понављамо у себи. Живи смо! Неким чудом, претекли смо. Идемо кући, видећемо родитеље, породице, удаљавамо се од злокобне белине, од ужасавајуће таме, од неподношљиве хладноће. Остављамо Грабеж иза себе.

  Добили смо, мислим седам дана допуста. Прва три сам провео кући. Нисам срећом добио промрзлине, али није било ни далеко од њих, био сам сав натекао од хладноће, као да ме је изуједао бумбар.

   Четврти дан ме је привела војна полиција,  онако напола ни залеђеног ни одлеђеног, као полусмрзнуту рибу, и одвела у војни затвор у Каменици.

   Мој школски друг, један од командира војне полиције, био је киван на мене још од пре Нове године, због нечега што сам му одбрусио пред његовим потчињеним, што је он схватио као рушење свог ауторитета и провокацију. Заборавио је био, како се пре тога понашао према мени и мом пријатељу и зашто сам ја реаговао како сам реаговао. Ставио ме је на списак за хапшење, иако сам тек дошао с ратишта, и имао уредну дозволу. Војни полицајци су и сами с неверицом вртели главом док су ми гледали дозволу-и њима је било јасно да је дозвола исправна,  да се ради о грешци. Али у војсци слабо станује логика, и правда. На мој предлог да зову у касарну и питају капетана да ли ми је и до када издао дозволу, и тиме просто и лако утврде да сам легално на допусту, само су слегали раменима. Не може сад да се зове. Жалимо случај. Видимо и ми да ти је исправна дозвола, али на списку си за хапшење; ми те морамо привести. Па ти тамо лепо, кад те доведемо у Каменицу, објасни се и разјасни из Каменице целу ситуацију; или нек ти се већ породица бави тиме. Тако је у војној ,,логици’. Па уместо да се топлим и лечим код куће, четврти дан након Грабежа онако полусмрзнут, још неопорављен од хладноће,  преноћио сам у хладним зидинама Каменице.

 Сутрадан поподне, мајка је успела да прибави потребне папире, и извади ме из затвора.

                                                           Март 1994.године.

  Након силних  фебруарских борби, заузимања и губљења положаја, поновних заузимања и поновних губљења, фронт се стабилизовао. Напред више значајно нисмо могли ни ми ни они. Ми смо имали предност у ватреној моћи, више артиљерије и оклопних средстава, а они у многобројнијој војсци и бољем познавању терена. Са фронталног прешло се на рововско ратовање. Али то није значило ни мир ни већу сигурност. Смрт се само преобукла у другачију одору. Исцерено лице белог чудовишта сада је долазило у другим облицима, у ситној, досадној и неумољивој киши, у налетима пахуља и зачетака мећаве, у сунцу које се пробијало кроз гране грабова и другог дрвећа. А скривени променљивим мартовским временским неприликама, дубоко иза тих грана вребали су снајперисти.

  Март је био месец када су снајперисти сијали смрт.

  Тркуља је погинуо. Стабилан, чврст, сигуран момак. Он нас је у касарни шишао. Снајперски метак је био неумољив. Погинуо је и момак са Купреса, Горан-један од двојице браће близанаца на том делу линије. Та смрт је била посебно потресна. Ако се уопште може градирати смрт, бол и патња, чини ми се да нас је та смрт једног од браће близанаца највише погодила.  Синиша је тешко рањен. У том рову и његовој околини имали смо  још страдалих и рањених. Чини ми се да је само небо изнад Грабежа плакало над тим сабласним данима. Тешко се било носити с том количином патње, бола и смрти. Иако су велике борбене операције утихнуле, са Грабежа су и у марту настављале  стизати страшне вести. Након неколико дана од тих  ужасних погибија, наши диверзанти су успели да се привуку непријатељском положају и елиминишу  снајперисту који је немилосрдно сијао смрт по нашим положајима.

   Након што сам изашао из Каменице, остала су ми свега два дана допуста, буквално један да одем кући и сутрадан поново назад на Грабеж. Био сам бесан на све, на војску, војну полицију и цео тај систем који те нечовечно меље и нимало не хаје да ли ти чини зло или неправду. Нисам ни здравствено био још сасвим опорављен, и одлучио сам да продужим боравак на слободи. Ту се  јавио већ помињани младалачки инат. Кад већ можете да ме хапсите на правди Бога, због нечијег хира и осветољубивости, могу и ја да касним с повратком. Извукао сам неко боловање и успео да останем дуже време кући.

    У другој половини марта стигао сам поново на Грабеж. Капетан ме је наравно, одмах упутио у ров на првој линији. У рову смо, ако се добро сећам били Бари, Циго и ја. Бари и Циго, хвала Богу, преживели су  рат.

  Март је донео превртљиво, тешко време. Како сам већ рекао, некада је сипила ситна киша, некад падала јача, провејавао је снег, сунце је најављивало пролеће. На планини су понекад, у једном дану, знала да се изређају сва четири годишња доба. Грабеж је заправо планински плато, у ширем смислу део Грмеча или макар висија која се додирује и наставља на Грмеч. Променљиве временске неприлике захтевале су додатну будност; лоша или смањена видљивост је могла значити и покушај друге стране да се неопажено привуче нашим рововима. Нарочито смо обраћали пажњу на магле. Били смо опрезни и будни кад се магле спусте, свесни могућности прикрадања или чак покушаја да се убаце иза леђа нашој линији.

  Ипак, уза све невоље, стање је  било боље него у фебруару. И ја сам се боље осећао,  физички и ментално. Фебруарске страхоте су ме на неки начин  оснажиле. Ни временске неприлике нису трајале непрестано, није било мећаве ни великих снегова који би се дуже задржали,  сада се ипак јасније могла уочити формација линије и где су били чији положаји. Већ сам се много боље сналазио у простору. Полако се развијао и специфични војнички инстинкт, осећај који не можеш добити ни научити на обуци, који се просто јави на терену-када да не паничиш иако делује опасно, и обратно кад да ,,затегнеш’’ и ако не делује на први поглед тако страшно, кад да узвратиш паљбу, кад да не одговараш. Екипа је била добра. Ветропирасти и весели Бари је заправо био врло чврст и поуздан,  генерално човек ведре нарави и позитивног погледа на живот, који је преносио и на друге, и који је умео да човека и у најтежим ситуацијама орасположи и не дозволи му да потоне. Циго  способан и сналажљив. Утихнули су срећом, бар за неко време, коначно и снајпери. Изгурали смо те смене у марту на крају са мање невоља него што смо очекивали. Ако ништа друго, радовали смо се макар доласку пролећа, и дефинитивном одласку зиме. Зиме нам је, након фебруара, било довољно за цео живот. Смена је каснила, касно увече стигао сам у Босански Петровац. Слабо је било превоза за кући. Мислим да сам ноћио код пријатеља, Мрђе. Био сам и код Зокија Божичковића. Следећег дана коначно хватам неки превоз и стижем кући.

                                                      ПРОЛЕЋЕ НА ГРАБЕЖУ

                                                          Април 1994.године.

  Пролеће нас међутим, није баш лепо дочекало. Април је почео са досадном, ситном кишом, која је готово без престанка падала седам дана. Сиво небо и оловни облаци размилели су се изнад грабешког биљног света који је почео да цвета и боји се бојама. Били смо на опрезу-слаба видљивост отупљивала је чула и несвесно рушила концентрацију, што је непријатељ могао искористити. Након тога је дан два можда пролетао и ситни снег, а онда се небо отворило сунцу, кренули су прозрачни, кристално плави дани.

     Пред нама се предео указао у свој својој лепоти, која је дотад била скривена од нас, све је одисало чудесном грандиозношћу.

У широкој долини испод нас блистала је Уна, а Бихаћ се распростро као неки велики трапез. Изнад њега, са личке стране,  уздизала се голема планина Пљешевица. Испод ње био је читав низ мањих брда и брежуљака-Лоховска брда, Горијевац. Право преко пута наших положаја, због близине чинила се голема, уздизала се купа Рибића главице одакле су нас вребали смртоносни митраљези. Део који смо ми најчешће држали-Приточки Грабеж, спуштао се у  низбрдицама према селима Притоци и Рипчу. Око самог Грабежа уздизали су се локални грмечки шумовити и травнати висови. Већ у рано пролеће могла се наслутити сва чаробна лепота коју је показивао тај скуп планина, брда, висија , реке и долине. Линија као да је била без краја и конца, протезала се километрима и попут прстена обухватала читав предео.

   Увече би на тој висини, засијале бројне звезде, и још више се осећала некаква величанственост свега, занос.

 Чинило се да је бити ту, као да припадаш нечем чудесном, предивном, неком месту где се спајају историја и природа, земља и космос, и да је та вијугава, прстенаста километарска линија ровова нешто страховито важно, да је заправо привилегија бити део свега тога, учествовати у нечем чије размере ни не схваташ...

 Била је то песма сирена коју нам је певао Грабеж, али све је била лаж, лаж упакована у занос који је лако проналазио пут до неискусних, младих срца. Само је природа била исправна, вечна и ван свих категорија добра и зла. Све остало је било сенка, Око Сауроново које нас је заводљиво призивало.

 Ми уопште нисмо ни требали бити ту.

Не на тај начин. Ни ми, ни они преко пута нас. Ово је био рат који су закували одрасли. Они са четрдесет, педесет, шездесет година који нису умели да се договоре и обезбеде нам свима нормалан живот. Зашто су нас послали овде, и увукли у свој крвави пир? Зашто су послали децу,  младиће, да убијају једни друге? Што је природа више цветала и расла пред нашим очима, све више сам себи постављао то питање. Требали би, у тим годинама, да смо на факултету. У дискотеци, на игранци. На сеоској фудбалској утакмици. Да читамо књиге. Да смо са својим породицама. Да смо на некој плажи поред Уне, уз роштиљ и гитару, са својим пријатељима, са девојкама.

  Шта уместо тога, тражимо усред шуме, у рову, са пушком у рукама, испред минског поља?

  Дружили смо се. Зезали, пили кафе, шалили, смејали се. Младост тражи свој вентил, потребно јој је живота, весеља, радости. Не можеш стално бити напет и концентрисан-то је неприродно стање. И несвесно се опустиш. Дођу тренуци кад просто заборавиш где си. Не журиш, не претрчаваш (тамо где је паметно то радити), попусти опрезност. Десе се и неке ситуације које су комбинација опасности, неопрезности и смеха.

  Гаги је неколико десетина метара од свог рова (био је суседни, или још један после њега, у односу на мој ров) обављао у шумици...оно што и цар мора радити пешке, јел. И таман негде кад је био ,,на пола пута’’, како је после испричао, ни завршити, ни оставити-почела је пуцњава. С муслиманске стране изненада отпоче паљба.

 ,,Браћо, помагајте’’, викну Гаги. Испрва нам је било смешно, он нити довршити нити устати, али враг је однео шалу. Пребацивали су,  нису погађали, али меци почеше да зује око крошања дрвећа. Није било ни мало пријатно. Узвраћали смо. Плашио сам се куда би нас могла одвести та бизарна ситуација. Знало се тако десити на линији да пуцњава започне ни из чега, а онда брзо плане и прошири се дуж целог граничног прстена линије, а онда се то већ лако изметне у нешто веома опасно.

  Срећом, овај пут се није десило ништа озбиљније. После пар минута је све утихнуло, одустали су. Гаги је изашао неповређен.

Тако је било понекад, нешто сасвим обично и безопасно изненада склизне на саму оштрицу ножа. То је чини ми се била и највећа невоља, замка Грабежа. Да те уљуљка, успава. Доведе до тога да се просто силом природе и физике, опустиш. Некад је знало бити и по двадесетак дана мирно, без неке значајније пуцњаве, и онда таман када се несвесно искључиш из опрезности и почнеш се понашати као да ниси на ратишту, одједном букне и створи се тешка ситуација. Те ,,шок терапије’’, изненадне оружане олује Грабежа, кидале су нерве.

  Један дан су се изненада појавила два НАТО авиона. Били су високо, далеко на небу, али опет довољно ниско да буду јасно видљиви. Избацивали су око себе трепераве беле искре светлости. ИЦ мамци, можда? Нисмо знали. Неће ваљда сад да нас бомбардују, помислих, нисмо имали ништа ни приближно бетонским рововима а сумњао сам да би и такви ровови издржали авио бомбе. Срећом, убрзо су се удаљили.

  Мајка ми је дошла у посету у априлу. Пешачио сам све до касарне да је видим. Командант бригаде, Дубајић, није био задовољан, гунђао је како ово није шеталиште за мајке. Па није ни ратиште за децу, па си нас послао овде. Марш. Ту индивидуу, тада је чини ми се, имао чин потпуковника,  нити смо волели, ни поштовали, нити осећали икакав страх од њега. Над нама није имао никакав ауторитет, нити га је било чиме заслуживао. Био је главнокомандујући у Тузли, где су му у оном чувеном извлачењу из града побили војску. За ,,награду'' је добио да командује на Грабежу. Права је истина да га је већина војника презирала; заправо нисам познавао никога ко је о њему имао добро мишљење. Није разумевао обичне војнике, нити их је посматрао као људска бића. За њега смо били само бројеви, потрошни материјал, топовско месо. Нисмо ни волели да га срећемо. Једном га је срео наш прилично шаљив другар-заборавио сам му презиме, док се Дубајић возио поред касарне. Бацио је војничку торбу на тло, раширио руке и повикао: ,,Ево нашег команданта! Драги наш команданте!''. Дубајић је позеленео од муке, није знао како да реагује на ту спрдњу, а није могао да му спочита никакво вређање, па је само одјурио бесан даље. Тако је било-нисмо га поштовали, нисмо га волели. Требало је да научи како се заиста стиче ауторитет, да није све у чину и положају. Могао је то рецимо, научити, од неких себи подређених, нижих по чину, наших командира чета и водова, потпоручника, водника, које смо итекако поштовали и за чије наредбе нисмо ни помишљали да их не испунимо, јер смо их ценили и волели као људе-зато су  имали  наше поштовање њиховог ауторитета. Али то Дубајић није могао да научи; то се не учи ни у каквој школи нити  на било којој акамедији. То или имаш у себи, или немаш.

 Ретко је обилазио војнике и прву линију, а једном приликом, баш у априлу, појавио се у пратњи капетана. Ми смо већ били навикли да ходамо Грабежом усправно, понекад можда и превише лежерно, и били смо запрепаштени када смо видели да неко иза капетана иде чучећи, тзв. ,,пачијим ходом''. Почели смо се смејуљити, тихо добацивати међу собом. Капетан нас је стрељао погледом, трзало му се лице. Схватио сам да је у питању неко важан. Неко га је коначно препознао, чуло се ,,па то је командант Дубајић.''

                                                             Мај 1994.године.

 Негде крајем априла, или почетком маја, срео сам се поново са Зораном Пећанцом. Мислим да сам се ја враћао кући;  мој превоз је стао изнад Дрвара да направимо паузу. Зоран је на том стајалишту чекао превоз за Грабеж. Поздравили смо се, разменили новости о дешавањима на фронту, код куће. Рођендан сам дочекао кући. Нисам био нешто слављенички расположен, није било бог зна каквих разлога за славље.

Следеће мајске смене Грабеж и околина дочекали су нас у пуном цвату. Природа је била све лепша, њен раст и бујање ништа није могло зауставити, па ни људско зло и лудило.

Утолико је све теже било бити у рову, у шуми, потпуно одвојен од свега, од света.

 Младост је кључала у нама, ништа није могло да заустави природне процесе. Део који смо ми углавном држали, Приточки Грабеж, био је најближи  селима, Притоци и Рипчу. Силазили смо. Да се дружимо, телефонирамо својима, упознајемо девојке. Да одемо на Уну, на обалу. Одласци на Уну, били су најлепши и најрадоснији, али и најболнији. Не постоје речи којима се може описати смарагдна лепота Уне. Тврдим, и стојим иза тога, да не постоји лепша река од Уне на читавом свету. Било је најтеже после Уне,  запутити се  стазом према Грабежу, отићи поново у шуму, у таму ровова и пред изложеност мецима. Чинило се као да су Уна и Грабеж два потпуно одвојена света, два различита универзума, иако их је делило свега неколико километара простора. Рај и Пакао, ту, буквално један поред другога.

 Нису то биле велике групе, није се ишло често, и увек се пазило да не иде превише људи одједном. Задржавало се пар сати, не дуже. Били смо свесни да то јесте кршење свих правила, на крају ни са безбедоносне тачке, није било баш најпаметније. Знала је то и команда, знала је за те наше излете, али су и они  жмирили на њих, били су свесни наше младости, схватали су да нам морају дозволити с времена на време неку врсту ,,вентила’’, јер би иначе сав тај притисак коме смо непрекидно и даноноћно изложени, експлодирао у негативном смеру.

Пролеће је донело и буђење разних  живуљки које су делиле животни простор са нама на Грабежу. Јазавци, разне ситне зверчице. Једном сам видео неку змијицу, неотровну. Чуо сам и да је неко убио поскока, или шарку. Вероватно шарку, њих је увек било више на планинама него поскока. Нисам желео, нити се могао натерати да пуцам у било коју животињу. Ионако је смрти већ било превише свуда око нас.

  Једну ноћ походили су нас пацови. Пиштали су и цичали трчећи око рова, буквално на неколико центиметара од наших глава, чинило ми се да их врло мало простора дели од тога да нам се попну директно на лица. Ударамо кундацима ту где их чујемо, престану за минут, онда ето их поново. Ту ноћ ока нисам тренуо. Срећом, сутра вече их није било; то се више није поновило.

Отишли су за неком другом, својом пацовском забавом.

  Било је и комичних ситуација. Кецман је имао дубок, разним наречјима прилагодљив глас. Могао је да имитира различите нагласке, дијалекте. Довикивао се са супротном страном, и на питање одакле је узвикнуо из ,,Из Ниша, бре!’’, оним својим дубоким гласом. Следе додатна питања, шта ради ту, а он уз све имитацију говора с југа Србије, поче да довикује како ратује за петсто марки и сличне глупости. На сву ту будалаштину смо убрзо заборавили, а онда је који дан касније неко донео накратко неки радио, транзистор, шта ли већ неку скаламерију која је горе  најбоље хватала Радио-Бихаћ, на коме водитељ поче да упозорава слушаоце како је на Грабеж пре неки дан стигла група опасних нишких специјалаца, који ратују за петсто марака месечно. Понављали су више пута ту ,,вест’’. О Боже, јесмо се исмејали. Непланирано, ето изазвасмо радио ,,вест’’.

Пуцало се, некад мање, некад више. Било је мирнијих периода, неко је тврдио да су тада у смени на другој страни, били они из градских јединица, Бихаћани, или Бишћани како су их звали. А понеки су започињали пуцњаву , чим би стигли на смену, у ровове, чинило се да се нису честито ни сместили, ни распаковали, а већ су оплели жестоко по нама.

 Искуснији су говорили-стигли су Бужимљани. Једна од њихових елитних јединица, 501. бригада је углавном и држала положаје према нашим рововима на приточком Грабежу, а у близини, на Рибића главици била је укопана 502. бригада.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: