 | Obren Ristić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
BALADA O STAROPLANINSKOM KONjU
Gora divlja u pogledu, nepogoda, tren
Podvigu vičan, klici i nevidelici
Nebo se spustilo na zveri u izmaglici
Na kantarion rastinje i svetli kamen
Na zub babin bilje trnje i urvine
Propinje se rže at il dorat mustang
Vranac krilat pastuv staroplaninski
Nevestu traži doziva iz mrkline
Međ nogama munje, grom niz litice
Seme plemenito iz kog će nići, zaneti
Iz kog će se izleći plamene ptice
Ne zna gazdu i uzdu ne sedla se i ne jaše
Nikog da vidi niko da ga vidi A snaše
Koje ga poznaše rodne im godine behu
NA DRVENOM ŽLNSKOM MOSTU
O. Siniši, proti timočkom
Crna životinja u zlo doba zver jednoroga dolazi
S juga Samo joj oklop beli niz Tresibabu mrklinu gusti
Ni petli da se objave psi na lancu usnuli Na stazi
Do crkve Svetog Pantelejmona most drveni izusti
Ono što negda činila je reka Ili to krik samo umače
U goru i sa prvim kapima kiše na divljem rastinju
U venac se uplete Jedino vetar ponad krajnjih kuća u
Tom pristaništu lednom jezom negosta prati i omče
Ko perčin sedi raspliće Ništa se potom desilo nije
Prah prahu zemlja se otvorila sve ište ponorište
Niz mutni Timok ko na bojištu jezdi sito čudovište
A krst svemilostivog sa ovog mesta dok još kiša lije
Bogoljubac krajinski voznese na nebo u svete visine
I tu eno osta vekovima Vrh Stare planine
NI DANA BEZ POZORIŠTA
Zoranu Radmiloviću
Najveća scena je ona na koju preseli
Se ti u divoti nebeskoj kao nasred Agore
Tamo gde smerno igraju oko vatre svi veseli
Carevi vojskovođe i cela svita Tek gore
I majstori ispod brka strele odapinju
Blage što miluju se kao mirnog mora vali
A crni sneg pada na našu Krajinu
I Rtanj svetila gasi kao za fajront Ali
Ni dana jednog bez pozorišta neka ne bude
Jer sneg crni pada na Krajinu i smeh
Tvoj u klupko ledi se sa kikotom dvorske lude
Da noć beskrajnu vaskrsne na pragu Greh
Dalekih predaka naših iz snežnih visina
U nekoj novoj igri prepozna istina
ZATOČENIK U PESMI
U ovom lažnom pesoovskom životu kog ću se
Možda ipak odreći ako bude prilike ili ako
Se pak posreći da to kasnije učine moje tužne
rime tako što će jasno reći da je jedini život
Koji sam imao onaj u stihovima u udobnoj izbi
Od sunčevog bleska gde sam se rodio onoga dana
Kad je proleće bivalo proleće i jedna ptica
Dozvana visinama stremeći zrakom odenuta bi
Mladi orao nepoznati kosmos upijam i samo na
Tren puštajući pogled na donji logor gde nužno
Borave sve moje brige ili sam ja zatočenik taj
Koji se vraća sa čarobne planete pesme kao što
Dan smenjuje noć i što vazda čine oseka i plima
U dilemi da li je zaista potrebno pisati poeziju
Krajina fotografije
