 | Обрен Ристић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
БАЛАДА О СТАРОПЛАНИНСКОМ КОЊУ
Гора дивља у погледу, непогода, трен
Подвигу вичан, клици и невиделици
Небо се спустило на звери у измаглици
На кантарион растиње и светли камен
На зуб бабин биље трње и урвине
Пропиње се рже ат ил дорат мустанг
Вранац крилат пастув старопланински
Невесту тражи дозива из мрклине
Међ ногама муње, гром низ литице
Семе племенито из ког ће нићи, занети
Из ког ће се излећи пламене птице
Не зна газду и узду не седла се и не јаше
Никог да види нико да га види А снаше
Које га познаше родне им године беху
НА ДРВЕНОМ ЖЛНСКОМ МОСТУ
О. Синиши, проти тимочком
Црна животиња у зло доба звер једнорога долази
С југа Само јој оклоп бели низ Тресибабу мрклину густи
Ни петли да се објаве пси на ланцу уснули На стази
До цркве Светог Пантелејмона мост дрвени изусти
Оно што негда чинила је река Или то крик само умаче
У гору и са првим капима кише на дивљем растињу
У венац се уплете Једино ветар понад крајњих кућа у
Том пристаништу ледном језом негоста прати и омче
Ко перчин седи расплиће Ништа се потом десило није
Прах праху земља се отворила све иште понориште
Низ мутни Тимок ко на бојишту језди сито чудовиште
А крст свемилостивог са овог места док још киша лије
Богољубац крајински вознесе на небо у свете висине
И ту ено оста вековима Врх Старе планине
НИ ДАНА БЕЗ ПОЗОРИШТА
Зорану Радмиловићу
Највећа сцена је она на коју пресели
Се ти у дивоти небеској као насред Агоре
Тамо где смерно играју око ватре сви весели
Цареви војсковође и цела свита Тек горе
И мајстори испод брка стреле одапињу
Благе што милују се као мирног мора вали
А црни снег пада на нашу Крајину
И Ртањ светила гаси као за фајронт Али
Ни дана једног без позоришта нека не буде
Јер снег црни пада на Крајину и смех
Твој у клупко леди се са кикотом дворске луде
Да ноћ бескрајну васкрсне на прагу Грех
Далеких предака наших из снежних висина
У некој новој игри препозна истина
ЗАТОЧЕНИК У ПЕСМИ
У овом лажном песоовском животу ког ћу се
Можда ипак одрећи ако буде прилике или ако
Се пак посрећи да то касније учине моје тужне
риме тако што ће јасно рећи да је једини живот
Који сам имао онај у стиховима у удобној изби
Од сунчевог блеска где сам се родио онога дана
Кад је пролеће бивало пролеће и једна птица
Дозвана висинама стремећи зраком оденута би
Млади орао непознати космос упијам и само на
Трен пуштајући поглед на доњи логор где нужно
Бораве све моје бриге или сам ја заточеник тај
Који се враћа са чаробне планете песме као што
Дан смењује ноћ и што вазда чине осека и плима
У дилеми да ли је заиста потребно писати поезију
Krajina fotografije
