|
|
|
 | Goran Ivanković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
SrBski ili SrPski
Goran Ivanković
Navešću unapred da sam kompletno neutralan u gramatičkom slučaju koji ću da analiziram. Nisam stručan da dam zvaničan zaključak jer nisam lingvista ali smatram da je neophodno pokrenuti postupak. U pitanju je primjena jednačenja po zvučnosti u specifičnom slučaju verovatno bitnom za nacionalnu identifikaciju Srba kao naroda.Jezik kojim govore Srbi jeste srbski/srpski i baš taj naziv jezika je problematika na koju želim ukazati. Prvi izraz sa slovom B koristi manja grupa koji su pretežno nacionalno veoma ponosni pa taj ponos i nazivom jezika ispoljavaju. Oni pišu i govore srBski. Da li je to gramatički korektno, jeste pod znakom pitanja. Trenutno, većina naroda u Srbiji i zvanična lingvistička većina, odnosno akademska klika zastupa tezu da riječ Srbi podleže jednačenju po zvučnosti i da je jedino pravilno pisati srPski. Čuo sam od nekoliko obrazovanih lica, od srednjoškolskih profesora srp(b)skog jezika do univerzitetskih profesora i književnika koji su završili Jugoslovensku književnost da je svaki razgovor na tu temu pusto gubljenje vremena. Gramatički stav, odnosno pravilo je jasno kao dan i ja sam im poverovao. Unazad nekoliko godina sam primetio da ja u izgovoru izgovaram slovo „b“ a ne slovo „p“. Sukladno pravilu Vuka Stefanovića Karadžića, reformatora savremenog srPskog jezika trebao bih pisati onako kako govorim a ne lomiti jezik i truditi se da govorim kako piše. Odlučio sam da detaljno proučim slučaj i rezultati mog istraživanja će na ovaj način ugledati svetlo dana.Ljubo Mićunović u svom priručniku za osnovne i srednje škole „Gramatika bez muke“ navodi: „ Pravopis može biti etimološki i fonetski.A) Etimološki (korenski) pravopis svoja pravila zasniva na načelu čuvanja porekla reči, pre svega korena (najmanje jezičke jedinice koja nešto znači), a onda i drugih delova reči (nastavka za oblik, za tvorbu reči, predmetka). Na primer, on propisuje da se u promeni oblika prideva sladak mora pisati: sladka, sladkih itd. da bi se sačuvao koren slad-.B) fonetski pravopis svoja pravila zasniva na načelu da svakom glasu u govoru odgovara poseban znak u pismu, tj. on se zasniva na načelu koje je Vuk uveo: piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano. Tako, fonetski pravopis srpskog jezika utvrđuje da se u promeni reči sladak mora pisati: slatka, slatkih itd.“Kad bi bilo po Ljubi tad bi bilo, pola-pola odnosno jedno pravilo za srBski (etimološki pravopis) a drugo za srPski (fonetski pravopis), ali nije po Ljubi. Zvaničan stav je upotreba fonetskog pravopisa i time je jednačenje po zvučnosti učinilo srPski zvaničnim srpskim jezikom. Dugo sam mislio da se priča time završila i da je jedino ispravno pisati srpski sa slovom p umesto b.Nedavno sam iz sasvim drugih razloga proveravao pravopisno pravilo jednačenja po zvučnosti i saznao sledeće:„Jednačenje po zvučnosti je važan aspekt srpskog pravopisa. Ova glasovna promena se odnosi na suglasnike koji se razlikuju po svojstvu zvučnosti, a jednače se tako da se prvi suglasnik zamenjuje suglasnikom po zvučnosti jednakom drugom suglasniku u paru.Evo nekoliko ključnih tačaka o jednačenju po zvučnosti:Zvučni suglasnici (b, d, dž, đ, g, z, ž) jednače se sa svojim zvučnim parnjacima.Na primer, vrabac postaje vrapca, ob + čarati postaje opčarati, a šiba postaje šipka.
Bezvučni suglasnici (c, č, ć, f, h, k, p, s, š, t) jednače se sa svojim bezvučnim parnjacima.Na primer, od + fućkati postaje otfućkati, iz + curiti postaje iscuriti, a lažac postaje lašca.
Sonanti (m, n, nj, l, lj, r) ne učestvuju u jednačenju po zvučnosti.Odstupanja od ovog pravila postoje u nekim slučajevima, kao što su strane reči, složenice i vlastita imena.
U srpskom jeziku, jednačenje po zvučnosti se primenjuje kako u govoru, tako i u pisanju, čime se olakšava izgovor i doslednost u pravopisu .“ Tačka 4. Odstupanja, menja sve, sve do sada ustanovljeno potpada pod sumnju. Ako uzmemo za primer predivno narodno vlastito ime Srboljub, skraćeno Srbo, ne možemo napisati Srpko ili izgovoriti sa „p“ već sukladno tačci 4 moramo napisati Srbko i tako i izgovoriti. Naravno isto možemo primeniti i na vlastito ime naroda Srbi. Radoje Simić u svojoj knjizi „Srpski pravopis“ daje sledeću definiciju vlastitog imena: „Vlastita imena svrstavaju se manje-više u tri velike grupe – od kojih prvu čine lična, drugu imena naroda ili narodnosna imena, a treću geografska.“ Dakle,na riječi Srbin, Srbi treba primeniti tačku 4. odstupanje i ne primenjivati pravilo jednačenja po zvučnosti.Konačan rezultat moje analize ide u korist korištenja slova „b“ jer obadva pravopisa (korijenski i fonetski) imaju pravilo koje podupire korištenje slova „b“.
|
